Neželjena slava: Kad Džoni Štulić kaže da se boji

Nekadašnji frontmen “Azre” ponovo je – po ko zna koji put – tema u medijima i na društvenim mrežama širom bivše zemlje. Ovog puta zato što mu je rođendan. Za razliku od novokomponovanih zvezda, on to uopšte ne želi. Branko Rosić, koji je svirao sa Džonijem i “Azrom” još pre više od trideset godina, pokušava da odgonetne šta je mit, a šta istina u višedecenijskoj fami oko novog Nikole Tesle, čoveka kojeg jednako svojataju i prihvataju i Srbi i Hrvati, i svi drugi Jugosloveni

Piše Branko Rosić

“Mladost ne opravdava besvest” je pesma “Discipline kičme” čiji bi naslov mogao da opiše moj bliski susret sa Džonijem Štulićem prve vrste. Okej, prvi pravi susret sa legendom desiće se kasnije, a i naslov pesme nije baš pogodan za opis mog prvog susreta sa Džonijem i “Azrom”, jer mladosti je sve oprošteno – pa čak i kada ne prepozna veličinu. Kao što se to desilo meni u slučaju Džoni.

A taj prvi susret desio se krajem sedamdesetih godina na nekom dosadnom školskom času koji sam prekraćivao listanjem tada popularnog muzičkog magazina “Džuboks”. Sećam se da je na naslovnoj stani bila slika Gorana Bregovića koja je najavljivala veliki intervju. Ipak, brzim listanjem jurio sam do drugog intervjua, i to Džonija Rotena, kome je to bio prvi razgovor posle raspada “Pistolsa”. Roten je odgovore slagao uz bacanje praznih konzervi piva na krov susedne kuće u Londonu.

U istom tom “Džuboksu” naleteo sam na izveštaj sa jednog od prvih pank koncerata u bivšoj Jugoslaviji. U Zagrebu su kao predgrupa benda “Leb i sol” nastupili pioniri panka i novog talasa u SFRJ: “Pankrti”, “Prljavo kazalište”, “Paraf” i “Azra”.

Blenuo sam u fotografije sa tog koncerta i primao sam se na sve osim na “Azru”. “Mladost ne opravdava besvest” je naslov pesme, ali rani tinejdžeri treba da imaju rezervisano opravdanje za svoje neprepoznavanje pravih stvari na početku, kao u mom slučaju. To je bilo logično, jer kad si klinac, trebaju ti oštre stvari na prvu loptu. Zanimljiviji su mi bili “Pankrti” i “Prljavo kazalište”, koji su bili kopi-pejst verzije engleskog orginala panka.

Pocepane majice i kožne jakne tapacirane bedževima činile su mi se bližim nego neki polučupavi lik koji je, tada, za mene, jedinu dodirnu tačku sa pankom imao u svom imenu Džoni kao i lajavi frontmen “Seks pistolsa”. Ali, i ovaj Džoni nije imao identično ime onom iz lične karte, kao i londonski Džoni. Zvao se Branimir, a ne Džoni. Kao što se i Džoni nije prezivao Roten već Lidon.

Kad si klinac, u onoj najranijoj tinejdžerskoj fazi ložiš se na prvu loptu i ne prepoznaješ detalje i pravi smisao, pa ti se učine neki dripci u jaknama zanimljivijim od nekog poludugokosog i poluzrikavog tipa. A i ime “Pankrti” bilo mi je žešće nego bend koji se prozvao po popularnom ženskom imenu u Bosni.

Nema tu nafte, plina, kerozina za pankere u embrionalnoj fazi kakav sam i sam bio. Ubrzo je stigao prvi singl “Azre” sa pesmama “Balkan” i “A šta da radim”. I još ništa nisam kapirao, mada sam skapirao, slušajući “Balkan” i stihove “brijem bradu i brkove da ličim na ‘Pankrte'”, da je Džoni skapirao da mora da se ošiša i obrije da bi nama “primačima” postao zanimljiv. Priznajem – bio sam pelcovan.

Stihovi “mi smo ljudi Cigani, sudbinom prokleti” bili su mi daleki kao i sami Cigani, jer sam bio panko-skinhed u “oi!” fazi, kome je pogled na Šabana Bajramovića izazivao reakciju da bi mu valjalo spustiti martinkom zlatne zube u dupe. Priznajem, bio sam idiot tih meseci, ali i to se mora proći. Danas se toga stidim, ali si “virgin” ako ne prođeš i tu fazu. No brzo sam preležao šarlah i male boginje adolescentskih idiotskih ispada i počeo da napredujem. Ipak, ne toliko da bih ljubio “Azru”.

U meni je još ključao snobizam, sanjao sam London, a Džoni i ekipa su me podsećali na bend sa makarske rivijere. Bili smo budale, sudbinom prokleti. A onda je došao prvi album i pesme “Krvava meri” i ostala sada već beletristika. Loša produkcija, jak bubanj i razdrndana gitara, ali se ipak moglo nedvosmisleno identifikovati remek delo, a nekadašnji ulični svirač po zagrebačkim (filigranskim) pločnicima prepoznat kao vrlo jaki autor. Došla je i promocija u beogradskom Domu omladine, na kojoj su redari vraćali šamarima pankere na sedišta jer je, bez intervencije UEFA, tada obezbeđenje preferiralo isključivo sedenje.

Život je bio uključen na maksimalnu brzinu. Konzumenti iz partera preselili su se na binu i počeli da prave bendove. Svirao sam u “Urbanoj gerili” i tada sam prvi put na metar video Džonija, jer smo delili svlačionicu Hale “Pionir”, u kojoj smo svirali na koncertu na kome je “Azra” bila zvezda večeri. Priznavao sam zablude, jer su i “Pankrti” i Hourino “Kazalište” imali manji stepen harizme od Štulića, koji je na fotografijama flertovao sa De Nirovim imidžom u “Taksisti”. Ne, nije to radio čiroki frizurom, već vijetnamkom i rejbankama kojima je vizuelizovao bunt. Štulić je bio suština, a ne pakovanje poput bendova koje sam prepoznao na onim slikama, ogrešivši se o Džonija.

Brzinom većom od bombardera koji razdevičuju zvučni zid došao je do prvih mesta top lista, rasprodatih koncerata širom Jugoslavije. Osamdeset i neke prijavio je najveću zaradu i porez u Zagrebu. To je dobar pokazatelj za sve koji danas uriniraju po mračnoj prošlosti, jer je najveću lovu – bar jednom – uzeo roker, a ne kontroverzni biznismen u “krivom srastanju” sa političkim establišmentom.

Tada je to moglo, iako smo ljudi Cigani, sudbinom prokleti. I bio je uvek svoj, ali i harizmatičan. Na vrhuncu karijere, osamdeset i neke, organizovao je “turneju” u beogradskom SKC-u. Ne sećam se, ali mislim da je “Azra” održala 12 koncerata zaredom. To je bilo njegovo pokazivanje muda. Iako je mogao da napuni i stadion jednom svirkom, odlučio se da svira dve nedelje na popularnom mestu. Tih dana viđao sam ga kako sedi na spratu SKC-a i cirka crnu kafu koju su mu donosile kelnerice zaposlene preko omladinske zadruge. Članovi benda sedeli su za odvojenim stolovima. Video sam gotovo crne žuljeve na dlanovima Borisa Lajnera, bubnjara “Azre”. Džoni je sedeo sam. I to nije bila poza, već ono što će mu odrediti život u decenijama koje slede.

Bila je to turneja utisnuta u vinil trostrukog lajv-albuma “Ravno do dna”, na čijem je kaveru stajala Džonijeva fotka na kojoj je izgledao kao odmetnuti član engleskog benda “Kleš”. Jedini se od pank i novotalasne ekipe bavio “poznavanjem politike i društva”. Izjavio je da u Jugoslaviji ne može biti socijalne poezije i pesama, jer ljudi i u svojoj četrdesetoj godini života uzimaju novac za cigarete od roditelja. Ova izjava je dobila na aktuelnosti i u postjugoslovenskoj tranziciji.

Odgovorio je na aktuelne nemire u Poljskoj pesmama “Poljska u mom srcu” i “Kurvini sinovi”, stajući na stranu Leha Valense i njegove “Solidarnosti”. To je ismejao ljubljanski bend “Buldožer”, otvarajući koncert u beogradskom SKC-u tužnom vešću: “Danas se spalio Branimir Džoni Štulić, i to u znak protesta zbog situacije u Poljskoj”. Publika se u prvim minutima primila na vest i beogradskom dvoranom odjekivao je muk koji je ubrzo prestigao smeh na dobru foru.

Rasprodate dvorane, hiperprodukcija, zvezdani status – prekinuto je sve dobrovoljnim izgnanstvom u Holandiju, u kojoj je rešio da uđe ravno do dna anonimnosti. Ipak, vesti o njegovoj slučajnoj pojavi u nekom od holandskih gradova prenosila se raspadnutom zemljom značajnošću mirovnog sporazuma u Dejtonu.

Svi su se otimali o Džonija. Vučelićeva “Komuna” izdala je kompilaciju “Azre”, a postao je i novi Nikola Tesla, jer su ga i Srbi i Hrvati proglašavali svojim. Pravile su mu se sačekuše, ali niko nije uspeo da ga uslika. Pričalo se da se ugojio i oćelavio i da zato odbija povratak na scenu. Retke fotografije su demantovale prisilnu promenu imidža. Onda su došle “Ilijada” i “Odiseja”, kompilacije, zbirke pesama pretočene u knjige hitove na sajmovima, rimejkovi narodnih tradicionala.

Pre neki dan je eksjugoslovenski medijski prostor zavrteo izjavu Džonija Štulića u kojoj je otkrio da je posle grčkih antičkih klasika prebacio svoje interesovanje malo severnije. Na Marka Kraljevića, za koga je utvrdio da – dosta toga ne štima.

Novu epizodu u Štulićevoj biografiji objašnjava publicista Đorđe Matić koji, kao i frontmen “Azre”, već decenijama živi život opasan kanalima i vetrenjačama u zemji nižoj od mora.

“Našoj ciničnoj kulturi to se može činiti samo kao nastavak autorove ekscentričnosti, ali Džoni je čovek koji ozbiljno, duboko i poetično razmišlja o južnoslovenskoj i balkanskoj kulturi i istoriji. Ona čini jedan itekako dosledan sistem kod njega, koji dobri i strpljivi čitaoci bez predrasuda mogu razumeti. Bez obzira na zatvorenost, metaforičnost i prividinu konfuznost koje Džonijev naročit način rada i govora podrazumeva. To je slika kulture koja preskače političke granice, pogotovo današnje, i čini jedan istinski mističan sistem, sasvim u skladu s traverzom ili svodom koji ide od bosanskih bogumila, glagoljaša, naših panslavista, narodne umetnosti, pesama, sevdaha i kosovskog pesničkog ciklusa, Hasanaginice do, ako hoćemo Ilira, Vuka i Dositeja, socijalista i jugoslavenske ideje – pa sve do rokenrola, KPGT teatra, pesnika i anarhista socijalističke Jugoslavije. U tom smislu, Džoni Štulić je preskočio je i zaobišao sve svoje suvremenike i ima više zajedničkog s Andrićem, Meštrovićem, Krležom dakako, Tinom Ujevićem i Bogdanom Bogdanovićem, nego što bi imao s rokenrolerima”, kaže Matić.

Jedna od stvari koja prati slučaj Štulić je i mitomanija vezana za vedete rokenrola poput Elvisa Preslija ili Džima Morisona. Javljali su se svedoci koji su ga videli debelog i ćelavog, gledaoci njegovih driblinga u nižim holandskim fudbalskim ligama… O tim svedočenjima, čiji obim prevazilazi “Ilijadu” i “Odiseju”, priča i Đorđe Matić:

“Sretanja i viđenja Džonija zapravo su stvorili čitav jedan žanr i time bi se u kulturi trebalo pozabaviti – nešto kao oni ‘Elvis sightings’ – ‘viđanja Elvisa’ u Americi. S tim što je ovde u pitanju živ čovek. ‘Ajde da postavimo ovako stvar: svi, čak i kvalitetni autori danas, moraju raditi na nekoj promociji i samopromociji – ove ‘zvezde estrade s dna kace’ su u stanju sve uraditi da bi se samo malo ogrejale na svetlu pažnje javnost. Oni se polomiše da se nekako pokažu, prave izmišljene biografije i snimaju spotove, guraju se po medijima, sede i podvode se moćnicima… U isto vreme – o Džoniju Štuliću, kojeg nema u javnosti, snimaju se filmovi kao o najvećem kultu, spontano, iz strasti i obožavanja, iz ljubavi prema pesmama, vremenu i o tome koliko i kako su te pesme značile autorima i publici u ime koje i govore. I to – kao finalni udarac u srce, kao u koridi – ne samo o autoru tih pesama – nego, bez paralele u kulturnoj istoriji – prave se filmovi o likovima Džonijevih pesama, kao dokumentarac ‘Kad Miki kaže da se boji’, Ines Pletikos. Zamislite šta bi većina estradnjaka dala za samo delić takve ljubavi”, opisuje veči interes za Štulića Matić.

On na pitanje da li i sam Džoni podgreva sopstveni mit odgovara da sumnja u to, jer je njegova neproračunatost bila uvek apsolutna i nikada pod znakom pitanja. Cinici misle da on namerno dozira kontakt i drži sve na niskoj vatri, a u pitanju je strašna borba između prirodne potrebe umetnika da kominicira i u isto vreme živi odvojeno. Što ga sigurno emotivno košta.

Istovremeno sa mitomanijom, u slučaju Štulić se izdvaja njegova pripadnost svima. I Srbima i Hrvatima. Svi se otimaju o njega, kao i oko Marka Kraljevića, kojim se Džoni tenutno i bavi.

“Džoni Štulić se nije ni jednom jedinom rečju kompromitovao u nacionalističko-pljačkaškom ludilu devedesetih. On je – bez zauzimanja, makar implicitnog, jedne od strana – govorio protiv društvenog mraka prošlih dvadeset godina. On je jedini umetnik s takvim uticajem kojem su, van institucija!, sva vrata svih republika bivše Jugoslavije otvorena. Ono malo što se javljao u najgoroj deceniji – bilo je po svojoj humanosti, zgađenosti nad svime, neproračunatošću – čisto kao sneg. A Džonijeve pesme su drugačije od svega što se kod nas pojavilo, autorski pečat koji se poznaje na prvo slušanje, izazovni i hrabri stihovi stihovi koji su ujedno i intimni i intimistički, nedirektni, nevulgarni (čak i kad bi psovao!)”, navodi Matić.

“S njegovim pesmama uvek se činilo kao da autoru zavisi život o njima, a strast koju je isijavao i na snimcima i na koncertima nije bila viđena dotad. Sumnjam i da hoće. On je svakako misteriozna pojava po sebi i mislim da će i ostati kao i svi dobri umetnici. Džoni je svojom svešću i utrobom, uhvatio i u pesmama i u namerama, direktno i indirektno nešto što bi se moglo zvati Duhom Jugoslavije. On je uvek bio ‘čovek s planom’, jedan od onih umetnika s misijom, koji ima velike ambicije i velike ideje. Po tome samo mu je Bregović – kao neke vrsti antipoda, kao Jago Otelu možda? – parnjak i primer u isto vreme”, objašnjava Džonijevo prisvajanje na celom ex-yu prostoru Đorđe Matić.

Na pitanje da li bi možda se čitava epizoda i mit srušili samo jednom povratničkom turnejom po celom regionu, na kojem bi dobio lovu, ali možda izgubio mit, Matić odgovara:

“Zavisi. U toj hipotetičkoj situaciji, o kojoj sam iskreno više puta razmišljao, mogle bi se dogoditi dve stvari: da on sam namerno demistifikuje sebe namerno lošim koncertima – što mi se, po samoj svirci, čini nemogućim, ili da stvar prepusti nekome drugome, dobrom organizatoru i da napravi trijumf kakav bi ostao kulturna činjenica dok nas bude. Evo, pada mi na pamet: kad bi pustio recimo Bregovića, s njegovim osećajem za dramu i dramaturgiju, znanjem i sposobnošću za promovisanje i pravljenje napetosti i momenta – mislim da bismo prisustvovali istoriji”.

http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/nezeljena-slava-kad-dzoni-stulic-kaze-da-se-boji/