Nikada nisam pisao poeziju da bih je čitao, ali, to mi je plaćalo kiriju [Tema: Bukovski]

| November 22, 2015 | 0 Comments
Bukovski i Linda u Majnhajmu

Bukovski i Linda u Majnhajmu

Šekspir ovo nikada nije radio – IV dio

10.

Sledećeg dana otišli smo na železničku stanicu da nađemo voz za Manhajm, u Nemačkoj, gde je trebalo da se vidim s prijateljem i nemačkim prevodiocem, Karlom Vajsnerom. Imali smo Eureil karte. Hteli smo da uzmemo rezevacije, ali nismo znali kada polazi voz za Manhajm pa smo otišli na informacije.

Red je bio veoma dug. Na informacijama su nam rekli kako ne mogu da nam kažu kada polazi voz za Manhajm, moramo da pitamo na rezervacijama. Još jedan dugačak red. Na rezcrvacijama su nam rekli da su informacije mesto gde može da se sazna kad vozovi polaze. Onda smo ugledali informacije Eureila. Unutra je bilo samo dvoje-troje ljudi. Pitali smo kada polazi voz za Manhajm u Nemačkoj i kako da dodemo do rezervacija. Rekli su kako ne mogu da nam pomognu, kako moramo da idemo na informacije železničke stanice.

Svi ti ljudi obraćali su nam se na krajnje ponižavajući i bahat način, kao da smo gubavi ili umno poremećeni ili kao da smrdimo, i dušom i telom. Znojili smo se i bili smo mamurni, možda smo i smrdeli. DošIo mi je da legnem na ulicu i dignem ruke od svega.

  • “Slušaj” – rekoh Lindi Li” ajde lepo da se vratimo u našu hotelsku sobu i pijemo danju i noću, samo pijemo dok ne spiskamo lovu i onda ostanemo sve dok nas oni ne izbace. Muka mi je od svega”.
  • “Ne”, reče ona, “potrudimo se još malo.”

Onda smo ušli u radnju koja nije bila u neposrednoj vezi sa železnidkom stanicom i unutra je bila veoma fina žena koja nam je rekla da je vozni red izložen ispred perona gde ljudi ulaze u voz. Zašto nam to Eureil, Informacije i Rezervacije nisu rekli? Izašli smo i pogledali vozni red. Postojao je voz koji je išao popodne za Manhajm. Vratili smo se u hotel i spakovali stvari.

11

Našli smo kupe prve klase i ušli. Putovali smo divnih 14 sati, s blagoslovom ujka Bernara. Tek kad smo ušli otkrili smo da je to voz bez vagon-restorana, čak i bez kolica koja guraju kroz vagone. Ostavljeni smo bez hrane, vode i pića punih 14 sati; nikakvi novi vagoni nisu priključivani na voz. Postojali su ipak toaleti. Nica zamalo da ostane nenagrađena…

Stigli smo u Manhajm i telefonirali Karlu sa stanice.

“Odmah dolazim”, rekao je.

I jeste.. Otišli smo u Park hotel i dobili sobu 218 s pogledom na park i fontane.

Čekalo me čitanje poezije u Hamburgu. I dalje sam mrzeo čitanja poezije i napijao sam se i svađao s publikom. Nikada nisam pisao poeziju da bih je čitao, ali, to mi je plaćalo kiriju. Svi pesnici koje sam ikad upoznao, a upoznao sam ih isuviše, voleli su da čitaju svoju poeziju. Oduvek sam se osećao kao pustinjak, izrod, ali moja braća pesnici kao da su veoma ekstrovertni, veoma društveni. Ne volim ih. Izbegavam ih. Karl nas je pozvao na večeru kod sebe. “IJ redu”, rekoh, “ali idemo prvo po vino.” I tako smo izašli na ulicu i uzeli dosta vina. Uzeli smo i kišne mantile. Kiša je neprestano padala. Rajna je nabujala.

“Poplava stoleća”, govorili su.

Uvek bih prouzrokovao užasno vreme, gde god da odem. Jednom sam čitao u Ilinoju i dan posle toga država je pretrpela najgori tornado u istoriji, a mesec dana kasnije umro je pesnik koji je organizovao čitanje. Jednom sam čitao u Muzeju moderne umetnosti u Hjustonu i, kad sam otišao, bujica je uništila muzej, upropastivši milion i po dolara umetničkih dela. Jednom sam čitao u Kalifornijskom institutu za umetnost i, docnije, u profesorovoj kući u planinama, dok sam pio viski i gledao u noge njegove žene, lešinari su počeli da kruže iznad krova i jedan se spustio u baštu. Zato uvek naplaćujem visoke sume za svoja čitanja: nikad ne znam da li ću ostati živ.

Upoznali smo Valtro, Karlovu ženu i Mikija, njegovog sina. I njihovu mačku. Miki je bio na vatrenom tripu. Svima nam je palio cigarete. Sve je želeo da pali. Bio je opčinjen vatrom, vatra je bila put, vatra je bila bog. Pili smo i razgovarali. Rekao sam Karlu kako Barbo Šreder dolazi u Manhajm da nam prikaže svoj film Koko. Koko još nije bio prikazan u bioskopima. Hteo sam da se Karl i Barbo upoznaju; bili su to dva originalna i neobična čoveka.

PiIi smo i čekali na večeru. Večera se pojavila, kao i mačka koja je htela moju. Vrlo drzak mali, taj nemački mador. A Valtro je bila divna i saosećajna. A Miki hiperkinetičan, bomba energije. Budućnost Nemačke bila je osigurana s njim – ako je ne spali.

Posle večere je Miki otišao u krevet i pilo se dalje. Karl je pio, ali nije bio alkoholičar; radio je to zbog mene i dobro smo to radili. Samo piće može da učini da se svuda osetiš kao kod kuće; flaši ne treba jezik. Nakon nekoliko sati strpali smo se u taksi, Linda i ja, uspeii smo da se vratimo. Ne sećam se toga, niti ostatka noći. Ali poneli smo neke flaše i pili još i Linda kaže da sam otišao u kupatilo i počeo da pevam i derem se, bilo je kao odaja odjeka:

“DROZDE! DROZDE! ZROGOM DROZDE!”
DROZDOVI UMIRU!SVE UMIRE. UMIRE. UMIRE!”
”DINJE I PSI UMIRU! ŽABE I KUĆE! KURVE I RIBE!”
”DROZDE, DROZDE, DROZDE, ZBOGOM  DROZDE!”

Nastavio sam s drozdom jedno 25-30 minuta. Onda je Linda ušla u kupatilo i ujela me.Kada je to uradila izašao sam iz kupatila, Iegao u krevet i zaspao.

12

Barbo je došao u Park hotel, upoznao Karla, izašli smo po vino i onda se vratili da postavimo projektor i gledamo Koko. Niko od nas nije znao kako radi projektor, pogotovo ja. Zato sam promovisao sebe u zvaničnog točioca vina. Zidovi su bili beli i to je pomagalo, pa smo ga najzad pokrenuli.

Koko je bio ženski gorila koji je znao tri stotine reči američkog jezika znakova.

Drugim rečima, umela je prstima da nam kaže šta hoće, kako se oseća i tome slično. Bilo je to očigledno približavanje čoveka i zveri, način signalizovanja misli i osećanja koji je delimično uklanjao ono što nas razdvaja.

Barbo je rekao da mu se najviše dopada kad Koko kaže: “Ne znam.”

Veoma je teško opisati uzbuđenje koje je ovaj film izazivao kad je otpala prepreka u komunikaciji. Mislim da je vrhunac za mene bio kada Koko traži džemper za šetnju.

“Ovaj?” pitaju je.

“Ne.”

“Ovaj?”

“Ne.”

“Koji onda?”

“Crveni”, kaže Koko.

Bilo je kao razgovor s Marsom, kao razgovor sa drvetom. Zastrašujuće, veličanstveno. Da Bog postoji, bila bi to gotovo prevara Boga, ili je možda imala njegov blagoslov.

Sve u svemu, bila je to žestoka stvar i ja sam isuviše popio. Ali to je nevolja s pijancem: suviše pije kad se uzbudi, suviše pije kad mu je dosadno, suviše pije ako ima sreće, suviše pije ako nema sreće, i tako dalje. Lepo, ako taj film ne uspe, čovečanstvo je još gore nego što sam mislio…

Barbo je morao da se vrati u Pariz pa smo pili ostatak noći i ja se napio više od svih i stalno ponavljao Karlu i Barbou kakvi su veliki ljudi njih dvoje, kakvi su topli i živi ljudi, jedini moji prijatelji, bili su prinčevi i kraljevi i veliki klošari, bili su najbolji, moji prijatelji moji prijatelji, i Linda mora da vas voli, i Linda vas voli, moji volšebni i ludi drugari, dali ste mi veru i nadu tamo gde ih gotovo nije bilo, sreća što vas znam je kao sunce koje večno sja…

Što je bilo i ostaje istina.

Čarls Bukovski

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Nikada nisam pisao poeziju da bih je čitao, ali, to mi je plaćalo kiriju [Tema: Bukovski]

by admin time to read: 6 min
0