Anatomija Fenomena

Nikada, shvati, nikada više [Tema: Hamvaš]

Two lovers

TRINAESTO PISMO

Pronašao sam odlomak pisma. Ne znam već zašto sam ga ispisao s originalnoga. Zovem je da dođe kod mene. Neobičan poziv. Svaka rečenica odguruje. Kad bi meni takvo bilo napisano! Opasnost bi bila naročito primamljiva. A kad je nešto nemoguće, smesta uskačem. Pa videćemo! U pismu govorim kakva nas oskudica očekuje. Nas dvoje ćemo biti sami, nasuprot obema porodicama, bez prijatelja, bez pomoći, siromašni, zima je, šta ćemo da jedemo? Krompira. Hladno je. Odlazimo negde da krademo drva, na uskom krevetu spavamo nas dvoje. Kako će užasno teško biti, kako divno. Očekivao sam da neće odoleti. Na ovo može biti samo jedan odgovor, napisaće kojim vozom stiže. Ali ona nije imala čak ni snage da kaže – ne. Nešto je slagala. Verovala je da spašava sebe. Godinu dana kasnije susreo sam je, onda je već videla – nikada više. Ubijeni tren, istekla je krv bogova i pretvorila se u otrov. Nikada, shvati, nikada više. Nije bilo u njoj odvažnosti snova.

Reci, da li sam želeo nemoguće? Nemoguće je ostaviti zdelu sočiva, kao što je rekla jedna od tri, za opasnost, za rizik. Ne avantura, obrnuto. Koliko ne razumeš! Ono je bila avantura što su one radile sa mnom. Nekoliko sedmica ljubavi, ali nisu bile sklone za stalnu vezu. Taj put vodi pravo tamo. Kuda? Znaš dobro. Uopšteno je i glupo ako neko kaže, žena to ne radi. Da sam je omamio, učinila bi. Ali ja ni za trenutak nisam varao.

Sva tri događaja su savršeno istovetna. Velika ljubav usred srede koje iznenada iskrsava da treba birati između života koji sam ja izmislio za nju, između teškog, opasnog, lepog, ozbiljnog, veselog života, i drugoga kojim ostali žive. Tri puta se dogodilo isto. Istovetni sudeonici, istovetna lica, isti prijatelji, iste majke, isti obrti, novčane stvari, nagovaranja, pisma, tajne poruke, grčavi, strahovi, ustuci.

ČETRNAESTO PISMO

Znao sam da je mogu videti. Otišao sam i čekao. Posle izvesnog vremena dolazi. Prilazim, izmenjujemo nekoliko reči, potom moram da begam. Kada sam već sam, već sam obeućen od radosti, iznenada i bez bilo kakvog povoda odjednom pomislim na njenu haljinu. Ne promine ni sat, a ja već saznajem zašto. Kod kuće joj je postavljeno pitanje ili oni, ili ja. Ako izabere mene, smesta će je zauvek odbaciti. A ona nije mene odabrala, ali tako da ipak. Htela je da dobije u vremenu, a nije htela da odustane. Kod kuće su to znali, i da joj se umile, sašivena joj je skupa, pomodna haljina. Nju je bila obukla. Ono što je dobila zato što je mene izdala. U toj haljini se susrela sa mnom, i rekla da – kada je bila u haljini koju je dobila zbog ne.

Posle tog dana nisam umeo da se radujem više od godinu dana. Znaš li šta je to gubitak sposobnosti za radost? Nisam se rastao s njom gorko ni uvređeno, i nisam se osećao prikraćenim. Koga bogovi vole, njemu dozvole da umre veselo. Znam šta to znači kako je tiho i smireno i vedro umrla u meni ljubav. Reci, ko je to ko bi umeo više da načini? Znam ko sam, i ne poričem, i ne zaboravljam ni za trenutak. Kao što nisam kukavica, nisam glup, i nisam skroman. Da sam hteo pravu ženu? Pa nisam je dobio. Nema? Ne znam. Najteže je bilo taj nedostatak razrešiti neko celovitošću. Ali je uspelo bez rana i tuge, trezveno i ozbiljno i bez buke.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.