Niko neće čitati ono što ovde pišem [Tema: Kafka]

| November 7, 2019 | 0 Comments

Jesen 1916 – proleće 1918

Dedina priča

U vreme blaženog kneza Lava V bio sam čuvar Mauzoleja u Fridrihovom parku.

Nisam, naravno, odmah postao čuvar Mauzoleja. Još se potpuno sećam kad je prvi put, uveče, trebalo da, kao potrčko na kneževskom imanju, nosim mleko straži Mauzoleja. „Oh”, pomislio sam, „straži Mauzoleja.” Zna li, ipak, iko tačno šta je Mauzolej Bio sam čuvar Mauzoleja i trebalo bi, dakle, da znam, ali ja to zapravo ne znam. I vi koji slušate moju povest, na koncu ćete uvideti da, čak i ako ste poverovali da znate šta je Mauzolej, morate da priznate da to više ne znate. Ali, tada mi to nije suviše opterećivalo, nego sam bio samo prilično ponosan na to da su me poslali kod straže mauzoleja. I tako sam sa svojim vedrom mleka odgalopirao kroz maglu livadskim putevima koji su vodili do Fridrihovog parka. Kod Zlatne kapije, iskovane od šipki, otresao sam prašinu sa jakne, očistio čizme, sa vedra obrisao mlečne kapljice, pa zazvonio i, sa čelom na rešetki, čekao šta će se zbiti. Stražarska kuća je, između rastinja, izgleda bila na blagom uzvišenju; vratanca su se otvorila, iz njih je prosinulo svetlo, i pošto sam se predstavio i, kao dokaz da govorim istinu, pokazao vedro s mlekom, neka prilično stara služavka otvorila je kapiju. Morao sam potom da idem ispred nje, ali tačno onoliko sporo koliko je žena išla, što je bilo veoma neugodno, jer me je čvrsto držala otpozadi i na kratkoj stazi je dvaput zastajala da povrati dah. Gore, na kamenoj klupi pokraj ulaza, sedeo je džinovski muškarac, s nogom preko noge, s rukama prekrštenim na grudima, zabačene glave i pogleda uperenog u žbunje tik ispred njega, koje mu je zaklanjalo svaki dalji vidik. S nehotičnom upitnošću, obazreo sam se na ženu. „To je mameluk”, rekla je, „zar to ne znaš?” Odmahnuo sam glavom, još jednom se zagledao u muškarca, posebno u njegovu visoku šubaru od krimskog krzna, ali onda me je starica povukla u kuću. U nekoj sobici, za stolom na kojem su bile uredno složene knjige, sedeo je postariji bradati gospodin u kućnom ogrtaču i, ispod senila stone lampe, pogledao put mene.

Poverovao sam, naravno, da nisam ušao na pravo mesto, okrenuo sam se i htedoh da iziđem iz sobe, ali starica mi prepreči put i reče gospodinu: „Novi mlekonoša.” „Dođi der ovamo, račiću”, reče gospodin i nasmeja se. Onda sam seo na klupicu kod njegovog stola, a on je prineo svoje lice tik uz moje. Usled tog ljubaznog ophođenja, bio sam se, nažalost, pomalo uobrazio i rekoh:

Niko neće čitati ono što ovde pišem; niko neće doći da mi pomogne; da je kao zadatak postavljeno da ini se pomogne, sva bi vrata na svim kućama tad ostala zatvorena, svi prozori zatvoreni, svi bi ležali u posteljama, sa pokrivačima navučenim preko glave, cela zemlja bi bila spavaonica. Za to postoji valjani razlog, jer niko ne zna o meni, a zna li o meni, onda ne bi znao za moje boravište, a zna li za moje boravište, onda ne bi znao da me tamo čvrsto drži, a zna li da me tamo čvrsto drži, onda ne bi znao da mi pomogne. Pomisao da bi neko hteo da mi pomogne jeste bolest i mora biti lečena u postelji.

Znam to i ne pišem, dakle, prizivajući pomoć, čak i kad u nekim trenucima, nekontrolisan kakav sam, recimo upravo sad, veoma snažno na to mislim. Ali, dovoljno je za isterivanje takvih misli ako se osvrnem oko sebe i predočim sebi gde sam i da tu – to svakako smem da tvrdim – već stolećima obitavam. Dok ovo pišem, ležim na daščanom ležaju, imam – ne pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo da ih gledam – prljavu mrtvačku košulju, kosu i bradu, sivo i crno se nerazlučivo zamrsilo jedno u drugo, noge su mi pokrivene velikom svilenom ženskom maramom sa cvetnim dezenom i dugim resama. Kod uzglavlja mi stoji crkvena voštanica i svetli mi. Naspram mene, na zidu je mala slika, očigledno neki Bušman, koji kopljem nišani u mene i skriva se, što je mogućno više, iza veličanstveno obojenog štita. Na brodovima srećete mnoge glupe slikarije, ali ova je jedna od najglupljih. Moj drveni kavez je, inače, sasvim prazan. Kroz okance na bočnom zidu dopire do mene vreli vazduh tropske noći i čujem vodu kako zapljuskuje staru barku.

Bilo je to u leto, za vrelog dana. Na putu kući, prošao sam, sa sestrom, pored kapije nekog imanja. Ne znam da li iz nestašluka ili rasejanosti, ona je lupnula po kapiji, ili joj je samo pripretila pesnicom, a da je čak nije ni lupila. Stotinak metara dalje, niz poljski drum što je zavijao ulevo, počinjalo je neko selo. Nismo ga poznavali, ali iz prve kuće odmah iziđoše ljudi i mahnuše nam, prijateljski, ali upozoravajući, čak su bili prestrašeni, pognuti od straha. Pokazivali su na imanje pored kojeg smo bili prošli i podsećali nas na udarac po kapiji. Posednici imanja će nas tužiti, istraga će odmah da započne. Bio sam veoma miran, a umirivao sam i sestru. Ona verovatno nije čak ni lupnula, a i da jeste, zbog toga se nigde na svetu ne vodi proces. Pokušao sam da to objasnim i ljudima oko nas, i saslušali su me, ali su se suzdržali da sude o tome. Docnije mi rekoše da neće samo moja sestra, nego da ću i ja, kao brat, biti optužen. Klimao sam glavom, smeškajući se. Svi smo pogledali put imanja, kao kad posmatrate neki dalek oblak dima i očekujete plamen. I zaista, uskoro videsmo konjanike kako ujahuju kroz širom raskriljenu kapiju imanja. Podigla se prašina, sve ih prikrila, samo su svetlucali vršci dugačkih kopalja. I tek što je odred nestao unutar imanja, kao da je smesta okrenuo konje i zaputio se ka nama. Uklanjao sam sestru, sve ću ja to sam raščistiti, a ona je odbijala da me ostavi samog; rekoh joj, dakle, da bi trebalo barem da se presvuče i pred gospodu iziđe u nekoj boljoj odeći. Naposletku me je poslušala i krenula na dug put do kuće.

Uto su i konjanici pristigli do nas, pa još ni ne sjahavši, zapitali za moju sestru; ovog časa nije tu, plašljivo im odgovoriše, ali će kasnije doći. Odgovor je prihvaćen bezmalo ravnodušno, kao da im je, pre svega, važno da su mene našli. Poglavito su se izdvajala dva gospodina: sudija, mlad i bodar muškarac, i njegov ćutljivi pomoćnik, koga su zvali Asman. Zatraženo mi je da uđem u seljačku odaju. Mašući glavom, potežući naramenice, lagano sam krenuo pod oštrim pogledima gospode. Bezmalo da sam još verovao da će jedna reč biti dovoljna da mene, čoveka iz grada, oslobodi iz ovog seoskog življa, pa još i uz izraze štovanja. Ali, kad sam prekoračio prag odaje, reče sudija, koji je bio isprednjačio i već me čekao: „Žao mi je ovog čoveka.” A bilo je bez ikakve sumnje da on time nije mislio na moje sadašnje stanje, nego na ono što će mi se dogoditi. Odaja je većma nalikovala zatvorskoj ćeliji nego nekoj odaji u seoskoj kući. Popločana velikim kamenim tesanicima, tamnosivi goli zid, u koji je, na jednom mestu, čvrsto uglavljena gvozdena alka, a nasred odaje nešto što je bilo podjednako daščani ležaj i operacioni sto.1

Da li bih ja još mogao da uživam u drugom vazduhu osim u zatvorskom? To je veliko pitanje ili bi, štaviše, takvo bilo ako bih imao izgleda da me puste.

Ja sam Latid, stari sužanj

Ubrzo pošto je stupio na vlast, još pre nego što je proglasio uobičajenu amnestiju, mladi knez je posetio zatvor. Između ostalog priupitao je, kao što se to i očekivalo, ko je u njemu najduže zasužnjen. Bio je to jedan koji je ubio svoju ženu, bio osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu i sad je za sobom imao dvadeset i tri godine sužanjstva. Knez je hteo da ga vidi, pa su ga odveli u ćeliju, a predostrožnosti radi tog je dana zatvorenik bio bačen u lance.

Zatvorenik je ležao u lancima. Ušao sam u njegovu ćeliju, zaključao je i rekao: Ti si stari sužanj

Franc Kafka

Preveo: Jovica Aćin

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Niko neće čitati ono što ovde pišem [Tema: Kafka]

by admin time to read: 6 min
0