Niko nikoga ne spasava [Tema: Sioran]

| April 5, 2014 | 0 Comments

Zanimanje koje civilizovan čovek pokazuje za takozvane zaostale narode je veoma sumnjivo. Nesposoban da dalje sebe podnosi, on nastoji da se na njima rastereti od viška zala kojima je opterećen, poziva ih da okušaju njegovu bedu, zakljinje ih da se suoče sa sudbinom kojoj on više ne može da prkosi sam samcit. Stalno mučen mislima o sreći koju oni uživaju jer nisu „evoluirali“, on se u odnosu prema njima oseća kao vratolomnik, poražen i izbačen iz ravnoteže. S kojim pravom ostaju oni po strani, izvan procesa propadanja koji on podnosi već odavno i iz kojeg ne uspeva da se izbavi? Civilizacija, njegovo delo, njegovo ludilo, deluje mu kao kazna koju je sam sebi nametnuo i kojoj bi sad hteo da podvrgne one koji su joj dosad izmakli.

„Dođite i učestvujte u nevoljama, podelite sa mnom moj pakao“, to je smisao njegove brige za njih, to je pozadina njegove nametljivosti i revnosti. Satrven svojim manama a, još više svojim „znanjima“, nema mira dok ih ne naturi onima koji su ih srećom poštedjeni. Na isti način postupao je čak u vreme kad se, još nimalo „prosvetljen“ ni umoran od sebe, prepuštao gramzivosti, žeđi za pustolovinama, i gadostima. Španci su se, na vrhuncu svoje karijere, bez sumnje osećali koliko pritešnjeni zahtevima vere toliko i strogošću crkve. Osvetili su se kroz osvajanja.

Radite li na nečijem preobraćanju? Nikad to neće biti u cilju njegovog spasenja, nego da ga primorate da trpi poput vas, da se izloži istom iskušanju i prođe kroz njih s istim nestrpljenjem. Bdijete, molite, mučite se? Pravo je da i drugi čini isto tako, da urla, da se koprca usred istih muka kao vi. Netrpeljivost je stvar opustošenih duhova čija se vera svodi na više ili manje željeno mučenje koje bi oni hteli da generalizuju, da institucionalizuju. Pošto sreća bližnjeg nije nikada bila pobuda ni načelo delovanja, ona se spominje samo kad treba osigurati spokojnu savest ili se zakloniti iza plemenitih razloga: za koji god čin se odlučili, poriv koji ga usmerava i ubrzava njegovo izvršenje uvek je sraman. Niko nikoga ne spasava; jer čovek spasava samo sebe, a to se tim bolje postiže kada se u ubeđenja prepuši nesreća koju on želi da izdašno razda. Ma kako sjajno spolja izgledao, prozelitizam proističe iz sumnjive velikodušnosti, i po posledicama je gori nego otvorena agresivnost. Niko nije spreman da sam podnosi stegu koju je na sebe preuzeo, ni jaram na koji je pristao. Iza radosti misionara i apostola nazire se progon. Zalaganje oko preobraćenja nema uopšte za cilj oslobađanje, već okivanje.

Emil Sioran

 

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Niko nikoga ne spasava [Tema: Sioran]

by admin time to read: 2 min
0