Ništa nije tragično. Sve je nestvarno [Tema: Sioran]

| January 8, 2016 | 0 Comments

graveyard

  1. Čitavog života živeo sam sa osećanjem da sam daleko od svog pravog mesta. Ako izraz “metafizičko izgnanstvo” i ne bi imao nekog smisla, već samo moje postojanje bilo bi dovoljno da mu ga dodeli.
  2. Što je neko više pretrpan talentima, to manje napreduje na duhovnom planu. Talenat je prepreka za unutrašnji život.
  3. Da bismo reč “veličina” spasli od isprazne nadmenosti, trebalo bi da se njome služimo samo kad je reč o nesanici ili jeresi.
  4. U klasičnoj Indiji, mudrac i svetac sticali su se u jednoj te istoj ličnosti. Da bismo uopšte mogli steći ideju o jednom takvom postignuću, predstavimo sebi, ukoliko možemo, spoj između pomirenosti i ekstaze, između ledenog stoičara i raspojasanog mističara.
  5. Biće je sumnjivo. Šta tek reći onda o “životu”, koji predstavlja njegovo izopačenje i uvenulost?
  6. Kad neko o nama izrekne neki nepovoljan sud, tada bismo, umesto da se ljutimo, morali pomisliti na sve moguće gadosti koja smo izrekli o drugima i uvideti da je opravdano da se one podjednako izgovaraju i o nama. Ironija hoće da ne postoji niko ko bi bio ranjiviji, uvredljiviji, manje sposoban da uoči sopstvene mane, od onog ko olajava. Dovoljno je izraziti neku sitnu suzdržanost prema njegovim tvrdnjama pa da izgubi sabranost, razulari se, a žuč mu se zamuti!
  7. Gledano spolja, u svakom bratstvu, svakoj sekti, svakoj partiji, vlada harmonija; iznutra, međutim, vlada razdor. Svađe u nekom manastiru podjednako su česte i otrovne kao i u bilo kojem društvu. Čak i kad napuštaju pakao, ljudi to čine samo zato da bi ga uspostavili negde drugde.
  8. I najmanje preobraćenje smatra se kao napredak. On postoji zahvaljujući izuzecima. Volim onu jevrejsku sektu iz XVIII stoleća koja se priključila hrišćanstvu iz želje za propašću, a ne manje volim onog južnoameričkog Indijanca koji, takođe preobraćen, poče da zapomaže da je izručen na milost i nemilost rečima, umesto da ga prožderu sopstvena deca, čast koju bi zaslužio da se nije odrekao verovanja svoga plemena.
  9. Normalno je da čovek prestane da se interesuje za religiju, a počne za religije, jer će tek kroz njih shvatiti mnogobrojne verzije svoje duhovne iznemoglosti.
  10. Prilikom rekapitulacije našeg životnog puta, ponižavajuće je kada utvrdimo da nismo doživeli peh kakav smo zasluživali, a imali smo puno pravo da mu se nadamo.
  11. Kod nekih, perspektiva bliskog kraja izaziva pozitivnu ili negativnu energiju i uranja ih u besomučnu aktivnost. Dovoljno prostodušni da bi hteli da se produže kroz svoje poduhvate ili svoja dela, oni se upinju da ih dovrše, da ih zaključe: ni trenutka za gubljenje! Ista perspektiva poziva ostale da se uguše u bilo čemu, u nekoj ustajaloj oštrovidnosti, u nepobitnim istinama utučenosti.
  12. “Proklet bio onaj ko u budućim izdanjima mojih dela namerno promeni išta, i jednu frazu, jednu jedinu reč, jedan slog, jedno slovo, jedan znak interpunkcije”! Da li to kroz Šopenhauera progovara filosof ili književnik? Obojica istovremeno, i taj spoj (neka se samo pomisli na zbunjujući stil svakog filosofskog dela) vrlo je redak. Hegel nije izustio slično prokletstvo. Niti bilo koji drugi filosof najvišeg reda, izuzev Platona.
  13. Ništa više ne razdražuje od nemilosrdne ironije, koja vam ne daje predaha, koja vam ne ostavlja vremena da dišete, a još manje da razmišljate, koja, umesto da bude skrivena, prigodna, biva glomazna, automatska, potpuno suprotna svojoj suštinski tananoj prirodi. Na takav način je uvek upotrebljava Nemac, biće koje je, što više razmišlja o njoj, manje sposobno njome da rukuje.
  14. Strepnja nije ničim izazvana, ona sama traži svoj razlog postojanja i, da bi ga iznašla, služi se svim i svačim, najjadnijim izgovorima, za koje se grčevito hvata nakon što ih je prethodno sama izumela. Ona je stvarnost po sebi, koja prethodi tim svojim pojedinačnim izrazima, tim svojim varijacijama, ona samu sebe proizvodi, ona se rađa iz sebe same, ona je “beskonačno stvaranje” i kao takva znatno podobnija da podseća na rovarenje nekog božanstva nego psihe.
  15. Automatska tuga: elegični robot.
  16. Pored nekog groba nameću se reči: igra, prevara, zafrkancija, sanjarija. Nemoguće je pomisliti da bi egzistencija bila ozbiljna pojava. Lagarija je izvesna još od početka, od temelja. Na kapiji svakog groblja trebalo bi da piše: „Ništa nije tragično. Sve je nestvarno”.
  17. Neću tako brzo zaboraviti užasavajući izraz koji se nalazio na onome što beše njegovo lice, keženje, grozu, krajnju neutešnost i agresivnost. Nije bio zadovoljan, taman posla. Nikada nisam video nekog ko je tako slabo zaklonjen u svom mrtvačkom sanduku.
  18. Ne gledaj ni napred ni nazad, gledaj u sebe, bez straha i kajanja. Niko ne silazi u sebe zato da bi postao sužanj prošlosti ili budućnosti.
  19. Nije ni malo otmeno zamerati nekome zbog njegove jalovosti, kad je ona predodređena, kad je ona njegov način ispunjenja, njegov san…
  20. Noći koje smo prespavali kao da nikada nisu ni postojale. U našem pamćenju ostaju samo one u kojima nismo ni oka sklopili: noć je drugo ime za nesanicu.
  21. Da ne bih morao da ih rešavam, sve svoje praktične teškoće preobrazio sam u teorijske. Sučeljen sa Nerešivim, napokon mogu da odahnem…
  22. Jednom studentu koji je želeo da zna dokle sam dogurao u svojnm odnosima sa autorom “Zaratustre”, odgovorih da sam već odavno prestao da ga praktikujem. Zašto?, upita me on. – Jer ga smatram odveć naivnim… Zameram mu zbog njegovih zanosa koji vode čak do strastvenosti. On je razorio svoje idole samo zato da bi ih zamenio drugima. Lažni ikonoklasta, sa osobinama pubertetlije, izvesnog devičanstva, nevinosti, svojstvene njegovom životnom putu usamljenika. Ljude je posmatrao samo izdaleka. Da ih je video iz bliza, nikad ne bi mogao ni da zamisli ni da uzdiže natčoveka, tu ćaknutu i benastu viziju, ako ne i grotesknu, tu himeru ili kapric, koji se mogao roditi samo u duhu nekog ko nije smogao vremena da odraste, da upozna ravnodušnost, dugo i spokojno gađenje. Mnogo mi je bliži Marko Aurelije. Nema kod mene nikakvog dvoumljenja između lirizma mahnitosti i prozaičnosti pristajanja: mnogo više podrške čak i nade nalazim pored nekog zamorenog imperatora nego pored nekog gromovitog proroka.
  23. Sviđa mi se ona hinduistička ideja prema kojoj smemo da poverimo svoje izbavljenje nekom drugom, prvenstveno nekom “svetom”, i ovlastimo ga da se moli umesto nas, da čini šta god mu drago radi našeg izbavljenja. To znači prodati dušu Bogu…
  24. “Da li su talentu potrebne strasti? Svakako, i to mnogo zatomljenih strasti”. (Žuber). Nije on jedini moralista koji bi mogao biti proglašen za preteču Frojda.
  25. Uvek se iznenadimo kad vidimo da su veliki mističari toliko proizveli, da su ostavili tako značajan broj rasprava. Nema sumnje da su mislili da time slave Boga i ništa više. Delimično, to i jeste istina, ali samo delimično. Ne može se stvoriti neko delo, a da nismo vezani za njega, da mu nismo podjarmljeni. Od svih vrsta delovanja, pisanje je najmanje asketsko.
  26. Kada bdim duboko u noć, posećuje me moj zloduh kao što je Bruta posetio njegov pred bitku kod Filipa…
  27. “Zar vam ja ličim na dupeglavca koji bi uopšte trebalo nešto da radi ovde dole?” – Ovo sam često u iskušenju da odgovorim radoznalcima koji me ispituju o mojim aktivnostima.
  28. Rečeno je da neka metafora “mora da bude kao crtež”. – Sve što je originalno i živo u književnosti već čitavo stoleće, protivureči ovoj opaski. Jer ako je nešto preživelo, to je metafora sa jasnim konturama, “dosledna” metafora. Poezija ne prestaje da se buni protiv nje do te mere da je neka mrtva poezija upravo poezija pogođena doslednošću.
  29. Slušam meteorološki izveštaj, jako uzbuđen zbog “razvejanih kiša”. To upravo dokazuje da je poezija u nama, a ne u izrazu, iako je sam pridev razvejan sposoban da izazove određeni drhtaj.
  30. Čim izrazim neku sumnju, ili tačnije, čnm osetim potrebu da je izrazim, hvata me neko čudno uznemirujuće blagostanje. Izgleda mi neuporedivo lakše da živim bez trunke verovanja nego bez trunke sumnje. Rušilačke sumnje, nasušne sumnje!
  31. Ne postoji pogrešan osećaj.
  32. Povratiti se u sebe i tamo spaziti tišinu drevnu kao biće, čak još stariju.
  33. Smrt priželjkujemo samo prilikom neodređenih bolova; od nje bežimo i kod najmanjeg preciznog bola.
  34. Ukoliko i mrzim čoveka, ne bih baš sa istom lakoćom mogao reći da mrzim ljudsko biće, zato što uprkos svemu, u toj reči biće postoji neko ispunjeno, zagonetno i privlačno ništavilo, što su kvaliteti potpuno strani ideji čoveka.
  35. U “Damapada”, da bi se doseglo oslobođenje, preporučuje se raskidanje dvostrukog lanca Dobra i Zla. Da bismo mogli prihvatiti kako je i samo Dobro jedna zapreka za to smo isuviše duhovno retardirani. Što znači da nećemo biti oslobođeni..
  36. Sve se vrti oko bola; ostalo je sporedno to jest, nepostojeće, jer pamtimo samo ono što nam pričinjava zlo. S obzirom da su jedino stvarna bolna osećanja, gotovo je beskorisno da ih nanosimo drugima.
  37. Skupa sa onom budaletinom Kalvinom verujem da smo još u majčinoj utrobi predodređeni za spas ili za osuđenost. Svoj život proživeli smo još pre svog rođenja.

 

Emil Sioran

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ništa nije tragično. Sve je nestvarno [Tema: Sioran]

by admin time to read: 7 min
0