Noam Čomski: Ima li Snoudena u avionu?

| August 14, 2013 | 0 Comments

Ima li Snoudena u avionu?

Piše: Noam Čomski
Devetog jula, Organizacija američkih država (OAD) održala je vanredno zasedanje na temu šokantnog ponašanja evropskih država koje nisu dozvolile vladinom avionu bolivijskog predsednika Eva Moralesa da uđe u njihov vazdušni prostor.

Morales se vraćao sa samita u Moskvi 3. jula. Tamo je u jednom intervjuu rekao da je otvoren za ideju da ponudi politički azil Edvardu Snoudenu, bivšem saradniku američke špijunske agencije, koga Vašington traži po optužbi za špijunažu i koji se nalazio na moskovskom aerodromu.

OAD je izrazila solidarnost sa Moralesom, osuđujući „postupke koji narušavaju osnovna pravila i principe međunarodnog prava, kao što je nepovredivost šefova država“ i „odlučno“ je zatražila od evropskih vlada – Francuske, Italije, Portugalije i Španije – da objasne svoje postupke i da se izvine. Na vanrednom sastanu UNASUR-a – Ujedinjenih nacija Južne Amerike – osuđeno je „flagrantno kršenje međunarodnih sporazuma“ od strane evropskih sila. I latinoamerički državnici su se uključili. Predsednica Brazila Dilma Rusef izrazila je „indignaciju i osudu situacije koju neke evropske zemlje nameću predsedniku Evu Moralesu“ i upozorila da ovakvo „ozbiljno nepoštovanje zakona… narušava dijalog dva kontinenta i njihove moguće pregovore“.

Komentatori nisu bili tako rezervisani. Argentinski politikolog Atilio Boron nazvao je Evropu „vavilonskom bludnicom“ koja cvili pred silom. Sa praktično identičnom rezervisanošću, dve države su odbile da potpišu rezoluciju OAD: Sjedinjene Američke Države i Kanada. Njihova rastuća izolacija u hemisferi, dok se Latinska Amerika oslobađa imperijalnog jarma posle 500 godina, od istorijskog je značaja. Moralesov avion, koji je prijavio tehničke probleme, dobio je dozvolu da sleti u Austriji. Bolivija tvrdi da je avion pretražen da se vidi da li je unutra Snouden. Austrija odgovara da „nije bilo formalnog pregleda“. Šta god da se deslio, usledilo je posle upozorenja iz Vašingtona. Nakon toga, priča je maglovita.

Vašington je jasno stavio do znanja da svaku državu koja odbije da izruči Snoudena čekaju ozbiljne posledice. Sjedinjene Države će ga „goniti do na kraj sveta“, upozorio je senator Lindzi Grem. Međutim, portparol vlade SAD uverava svet da će Snoudenu biti omogućena puna zaštita američkog zakona – misleći na isti onaj zakon pod kojim je američki vojnik Bredli Mening (koji je objavio ogromnu arhivu američkih vojnih i diplomatskih dokumenata) držan u zatvoru tri godine, dobar deo tog vremena u samici i u ponižavajućim uslovima. Davno je zaboravljena arhaična ideja o brzom suđenju pred porotom sugrađana. Tridesetog jula je vojna sutkinja proglasila Meninga krivim za optužbe za koje je propisana maksimalna kazna od 136 godina.

Poput Snoudena, Mening je počinio zločin otkrivanja Amerikancima – i drugima – šta njihova država radi. To je ozbiljno narušavanje „bezbednosti“ u operativnom smislu reči, poznatom svakome ko je čitao deklasifikovana dokumenta. „Bezbednost“ obično znači bezbednost državnih zvaničnika od radoznalih očiju građana kojima oni, teoretski, podnose račun. Države se uvek pozivaju na bezbednost – u Snoudenovom slučaju, bezbednost od terorističkog napada. Ovaj izgovor nudi administracija koja sprovodi zamašnu međunarodnu terorističku kampanju sa bespilotnim bombarderima i specijalnim jedinicama vojske, generišući potencijalne teroriste na svakom koraku.

Njihovom gnevu nema kraja na pomisao da bi neko koga Sjedinjene Države traže mogao dobiti azil u Boliviji, koja ima sporazum o izručivanju sa SAD. Zanimljiva stvar u ovom zamešateljstvu je činjenica da izručivanje ide u oba smera – opet, teoretski.

Prošlog septembra, SAD su odbile zahtev Bolivije da izruče bivšeg predsednika Gonzala Sančeza de Lozadu – „Gonija“ – optuženog za genocid i zločine protiv čovečnosti. Bilo bi, međutim, pogrešno porediti bolivijski zahtev sa vašingtonskim, čak i kad bismo pretpostavili da ova dva slučaja imaju uporedivu težinu. Zašto je to tako govori nam Sveti Avgustin u priči o gusaru, koga je Aleksandar Veliki pitao, „S kojim pravom mora uznemiravaš?“ Gusar mu je odgovorio: „S kojim pravom ti svet uznemiravaš? Kad ja to malom lađom činim, zovu me lopovom; tebe koji to velikom vojskom činiš zovu carem.“

Sveti Avgustin kaže da je gusarov odgovor „elegantan i odličan“. Ali stari filozof, biskup u rimskoj Africi, samo je glas svetskog juga, koji je lako ignorisati. Današnji mislioci razumeju da car ima prava kojima mali narodi poput Bolivijaca ne mogu da teže. Goni je samo jedan od mnogih koje je car odlučio da ne izruči. Drugi slučaj se tiče Luisa Posade Karilesa, koga analitičar latinoameričkog terora Piter Kornbluh opisuje kao „jednog od naopasnijih terorista novije istorije“.

Posadu traže Venecuela i Kuba zbog njegove uloge u bombaškom napadu na kubanski putnički avion, kada je ubijeno 73 ljudi. CIA i FBI su ga identifikovali kao osumnjičenog. Ali ni Kubanci ni Venecuelanci nemaju prerogative cara, koji je organizovao i podržavao terorizam koji Kubanci trpe od oslobođenja.

Pokojni Orlando Boš, Posadin ortak u terorizmu, takođe je uživao carevu blagonaklonost. Američko ministarstvo pravde i FBI su zahtevali da bude deportovan jer je predstavljao pretnju za američku bezbednost, tereteći ga za desetine terorističkih napada. Pošto je 1990. predsednik Džordž H. V. Buš poništio nalog za izručenje, Boš je ostatak života mirno proveo u Majamiju, neopterećen zahtevima za izručenje Kube i Kostarike, dva obična gusara. Još jedan beznačajni gusar je Italija, koja sada traži izručenje 23 operativca CIA-e, optuženih zaotmicu Hasana Mustafe Osama Nasera, Egipatskog sveštenika u Milanu, koga su vanredno predali Egiptu na mučenje (kasnije je dokazano da nije kriv). Srećno, Italijo.

Ima i drugih slučajeva, ali zločin vanredne predaje vraća nas na pitanje latinoameričke nezavisnosti. Institut za otvoreno društvo nedavno je objavio studiju pod nazivom „Globalizovanje torture: Tajno pritvatanje i vanredna predaja CIA-e“.  U njoj se razmatra globalno sudelovanje u zločinu, koje je bilo vrlo rasprostranjeno i obuhvatalo neke evropske zemlje.

Stručnjak za Latinsku Ameriku Greg Grandin ukazao je na činjenicu da se jedna regija ne nalazi na tom sramnom spisku: Latinska Amerika. Ovo je dvostruko značajno. Latinska Amerika je godinama bila pouzdano „dvorište“ Sjedinjenih Država. Čim bi se neki tamošnji drznik usudio da podigne glavu, ona mu je odrubljivana terorom ili vojnim udarom. A budući da je bila pod kontrolom SAD čitave druge polovine proteklog veka, Latinska Amerika je bila jedno od glavnih svetskih mučilišta.

To više nije tako, a Sjedinjene Države i Kanada su praktično proterane iz hemisfere.

 
In These Times, 02.08.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.08.2013.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Noam Čomski: Ima li Snoudena u avionu?

by admin time to read: 5 min
0