Noć državnosti

| May 27, 2016 | 0 Comments

pretucen
De­set go­di­na je pro­šlo kao tren, sv(j)estan sam da ni­kad vi­še ne­ću bi­ti njen… Ot­pri­li­ke kao sto go­di­na sa­mo­će. Ot­pri­li­ke to se sla­vi ovih da­na u Go­ri­ci Cr­noj. Tom su se sev­da­hu i der­ne­ku, uz europ­ski kri­stal i va­tro­met, pre­pu­sti­li gor­di i slav­ni pr­vo­bor­ci po­to­nji vla­sni­ci na­šeg luk­su­znog spla­va. Nji­ho­ve pri­vat­ne žur­ki­ce u pri­vat­noj dr­ža­vi­ci se uglav­nom de­ša­va­ju no­ću. Ta­ko je i dan dr­žav­no­sti po­stao pri­vat­ni noć­ni pra­znik, valj­da zbog va­tro­me­ta i li­je­pih cr­nih slut­nji. Cr­ni lju­di se na taj na­čin la­ko ukla­pa­ju u am­bi­jent mr­klog mra­ka ko­ji uvi­jek no­se sa so­bom. Ne za­bo­ra­vlja­ju ga ni na zlat­nim ju­bi­lar­nim pro­sla­va­ma. Uvi­jek ga vu­ca­ra­ju za so­bom i uvi­jek od sva­ke pro­sla­ve na­pra­ve ve­se­li pa­ra­stos sa pu­ca­njem i pje­va­njem pa­tri­ot­skih pje­smi­ca na­ka­le­mlje­nih na tu­đu mu­zi­ku i na­tak­nu­tih na tu­đe no­ti­ce…
Ra­du­ju se gor­di na­mr­go­đe­ni­ci, a ka­ko i ne bi. Ot­kad su utu­li­li svje­tlo i po­lu­pa­li čki­lja­ve fe­njer­či­će ne­ka­da­nje ve­le­lep­ne svje­tlo­sti, sve im ide od ru­ke, a iz gra­be­žlji­ve ru­ke u vje­či­to glad­ni džep. Na­mr­go­đe­ni po­no­si­ti ra­do­sni­ci za­pra­vo pro­sla­vlja­ju džep­no iz­da­nje ko­je su na­ki­ti­li vi­nje­ti­com na ko­joj la­ti­no­go­rič­no zja­pi pra­zni­na ime­na: Mon­te­ne­gro i uz to, uokvi­re­no zlat­nim bez­vri­je­đem: Sreć­na ti ma­lo­ljet­na vječ­nost. Is­pod ta­kvih bar­ja­ka i sim­bo­la mo­ra se pje­va­ti, pla­ka­ti, pu­ca­ti i cma­ka­ti u isti mah. Ma­sa­ni­ca ve­li­čan­stve­no­sti ne mo­že pro­ći i bez pri­smo­ke: nek je vječ­na Go­ri­ca Cr­na…
Sce­no­gra­fi­ja Mi­la­ši­no­ve tra­gič­ne far­se oba­sja­na NA­TO svje­ći­ca­ma i euro­a­tlan­tskim var­ni­ca­ma do­stoj­na je noć­no­dr­žav­nog Bet­men- spek­ta­kla ko­ji se ne za­bo­ra­vlja i ko­ji je, sam po se­bi, ve­ći od ži­vo­ta na po­zla­će­nim kr­ši­ma i ka­me­nja­ri­ma na­še ze­mlji­ce pre­po­no­sne. Kr­še i bu­bu­lje još ni­je­su po­kra­li jer im tre­ba ja­ka osno­va i pre­ja­ko ute­me­lje­nje za no­ve vi­zi­o­nar­ske pro­jek­te. Kr­ši im i do­bro do­đu da oka­me­ne po­su­sta­li po­nos ko­ji im je, uz ne­što na­kra­de­nog ka­ra­ma­zov­skog ka­pi­tal­či­ća, je­di­no ima­nje. Po­zla­će­no ju­bi­lar­no ka­me­nje, zlu ne tre­ba­lo, mo­že uvi­jek po­slu­ži­ti kao pu­nje­nje za vi­še­ci­jev­nu da­vi­dov­sku prać­ku uko­li­ko se brat-raz­brat, be­o­grad­ski Go­li­jat, opet po­vam­pi­ri i kre­ne da pro­žde­re na­šu ljup­ku zlat­nu Mon­te­ne­gro-ri­bi­cu ko­ja je vje­či­to bi­la ko­ket­na za­vo­dlji­va prin­ce­zi­ca na ja­stu­či­ću od adri­ja­tik bo­na­ce. Sto­ga, po­ru­ču­ju na­mr­go­đe­ni sla­vlje­ni­ci: Sve za ka­me­nje, ka­me­nje za pa­re…
Maj­sko­zor­ni Mi­la­šin se u svom hi­sto­rij­skom za­no­su, na­bil­di­ran op­šte­gra­đan­skom po­dr­škom, ovih da­na na­sla­nja na pre­klanj­ske ko­le­ge Vo­ji­sla­vlje­vi­će, Bal­ši­će i osta­le ko­lje­no­vi­će ko­ji su mu u sa­mr­tnoj uri mo­gli pro­mu­ca­ti i ono: Ne daj na­šu Go­ri­cu Cr­nu, osim za li­je­pe nov­ce, zlat­ni ras­to­vač­ki đe­ti­ću. Za­ka­nut i za­vje­to­van tim ri­je­či­ma, po­me­nu­ti đe­tić baš ovih da­na spre­ma svo­ju od­stup­ni­cu jer mu je do­ja­di­lo da bu­de de­žur­ni kri­vac svi­ma oni­ma ko­ji­ma ni­je do kriv­ca ko­li­ko do kri­vi­ce. Da li je ovaj zlat­ni ju­bi­lej na­ših hr­đa­vih go­di­na, ova de­se­tljeć­ni­ca i okru­gli­na zna­me­ni­tog go­spo­da­ra Lip­ke, pra­vo vri­je­me da dr­ža­vo­tvo­rac do­sto­jan­stve­no na­pu­sti svoj ne­bo­ze­malj­ski pre­sto, usko­ro će­mo vi­dje­ti. Bi­lo ka­ko bi­lo, Mi­lo je Mi­lo, onaj ko­ji je za­na­vi­jek svo­je ime pri­slo­nio ime­nu baš svo­je dr­ža­vi­ce, traj­no joj uti­snuv­ši svoj žig ga­ran­to­va­ne bi­žu­te­ri­je i na taj na­čin je i pre­zuo i pro­mi­je­nio joj ka­pu. Ako je uz­gred i ma­lo po­pljač­kao, uto­li­ko bo­lje, jer ni­ko ni­je baš to­li­ko blen­tav da ve­li­ke i pre­ve­li­ke stva­ri od­ra­đu­je bez go­le­mog i pre­go­le­mog bla­ga. Uosta­lom, op­šte­gra­đan­ski huk odu­še­vlje­nih gra­đa­na-pa­tri­o­ta i mon­te­ne­gro-na­ci­o­na­li­sta u je­zi­voj ho­me­rov­skoj si­li­ni za­plju­ski­va­će kr­še­vi­te oba­le dok je god uspo­me­ne na ono što ni­ka­da ne­će pro­ći. Elem, Mi­lo je vje­čan dok su mu đe­ti­ći po­kor­ni i vjer­ni. Pu­tuj, igu­ma­ne, i ne bri­ni za tra­fi­ku!
Ne­gro sev­dah uz zvu­ke der­nek-him­ne po­tra­ja­će još ko­ji dan, a on­da će kao što sve pro­la­zi, osim ne­pro­la­zno­sti, i sve ovo pro­ći. Ne­ko će sa sla­vlje­nič­kog kr­kan­lu­ka upa­ra­đe­nog ufle­ka­nom svi­lom i ka­di­fom ma­znu­ti sre­br­ni­nu, ne­ko me­sin­ga­ni grb, ne­ko ne­či­ju že­ni­cu-pu­sli­cu, ne­ko pod­na­pi­ti alaj-bar­jak, ne­ko će zgra­bi­ti neo­glo­da­nu ko­šči­cu, srk šam­panj­ca ili zrn­ce ka­vi­ja­ra i ta­ko se traj­no upi­sa­ti u al­ma­nah za­slu­žnih gra­đa­na- he­ro­ja ko­ji su ku­pi­li i sve bu­du­će sno­ve mu­če­ni­ka za svo­ja ave­tinj­ska pri­ka­za­nja. Nji­ho­ve pre­je­de­ne mon­te­ne­gro-sje­ne ni­ka­da nam ne­će da­ti mi­ra u na­šoj tam­ni­ci de­ce­nij­ske sa­mo­će…
Ta­ko to bi­va kad se pre­vi­še sni­va, kao što je već re­če­no u ne­kim pje­sma­ma na ta­la­si­ma pa­non­skog mo­ra. Ro­di­lo se, va­lja ga lju­lja­ti, iako je pod­met­nu­to mi­mo vo­lje i do­brih obi­ča­ja. Iako je za­o­kru­že­no ne­vje­štom ša­pi­com na re­fe­ren­dum­skom li­sti­ću na ko­jem su sa­mo ta­da i ni­ka­da ni pri­je ni po­sli­je to­ga pre­su­du do­no­si­li ne­ki, re­ci­mo, ro­žaj­ski Ame­ri­kan­ci, ul­cinj­ski Eski­mi i slič­ni gra­đa­ni svi­je­ta ko­je su svo­je gla­sač­ko pra­vo is­ko­ri­sti­li sa­mo jed­nom u svo­me gra­đan­skom ži­vo­tu. Is­ko­ri­sti­li, ja­ka­ko, i uzi­da­li se u plit­ke te­me­lje ni­če­ga što je na­sta­lo na po­ru­še­nim te­me­lji­ma ne­če­ga…
Isti­na je da su je­di­ni gu­bit­ni­ci u sve­mu ovo­me bi­li upra­vo ovi ko­ji da­nas sla­ve ve­li­ku po­bje­du, a da su za­i­sta po­bjed­ni­ci upra­vo oni ko­ji su ro­đen­dan opla­ka­li sa­mo­ćom… Ta­ko ma­kar ka­že na­ša ju­nač­ka ep­ska po­e­zi­ja ko­sov­skog ci­klu­sa, na­rav­ski…

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Noć državnosti

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0