O ljubavi i drugim demonima

Ni­šta se ne mo­že bez lju­ba­vi. Bez istin­ske, pre­da­ne, du­go­traj­ne, a iz­gle­da i vječ­ne, lju­ba­vi. Iz­gle­da da je u to­me stvar. Ko god ho­će na­po­ri­šu­ći iz­mu­če­ne za­mr­še­ne mo­žda­ne vi­ju­gi­ce da do­đe do ne­kog rje­še­nja, po­ra­žen je či­nje­ni­com: rje­še­nje je u lju­ba­vi. Da­kle, u tom de­mo­nu le­ži pre­pla­še­ni zec…
Za­lu­đe­ni mno­go­znač­nim po­stav­ka­ma, pret­po­stav­ka­ma, te­o­re­ma­ma i te­o­ri­ja­ma, ni­je­smo, o sra­mo­te, vi­dje­li naj­vi­dlji­vi­je, ni­je­smo pre­po­zna­li naj­pre­po­zna­tlji­vi­je…
Tra­ži­li smo bes­tra­gi­jom rje­še­nje za na­še pro­ble­me, a ni­je­smo na­ba­sa­li na ono či­me sve po­či­nje i či­me se sve za­vr­ša­va. Po ­sri­je­di je, o mu­ke kle­te, istin­ska i sil­na kr­vo­pi­ja- lju­bav. Da smo osje­ti­li tu lju­bav, da nas je pro­dr­ma­la svo­jom mo­ne­tar­nom si­lom i ugri­ja­la svo­jom klep­to­man­skom vre­li­nom, da nas je pri­ti­sla svo­jom me­ga­lo­man­skom te­ži­nom, da nas je kle­sa­la u svom lju­bav­nom plu­to­krat­skom ka­me­no­lo­mu, da nas je opa­me­ti­la i pro­svi­je­tli­la svo­jim otrov­nim pri­če­šćem bi­li bi­smo ono što odi­sta ni­je­smo: do­mo­bra­ni lju­ba­vi…
Ako vo­liš, sad nam je tek ja­sno, mo­žeš sve. Ako istin­ski vo­liš, te­ško­ga na­še­ga pro­klet­stva, za­i­sta mo­žeš sve. Ako sva­ko­ga da­na sve vi­še vo­liš, on­da si sva­kim da­nom sve sil­ni­ji, sve moć­ni­ji, jed­nom rječ­ju tran­zi­cij­ski, post­tran­zi­cij­ski i apo­ka­lip­tič­ni DPS- su­per­men. Lju­bav je po sri­je­di, od­lju­blje­ni moj ze­mlja­če, lju­bav ih je, na kra­ju kra­je­va, uči­ni­la su­per­he­ro­ji­ma jed­no­ga do­ba i o nji­ma će se pri­ča­ti i pri­po­vi­je­da­ti, a ne o na­ma, ni­šči­ma, ko­ji ne mo­ga­smo osje­ti­ti draž smrt­no ozbilj­ne lju­ba­vi. I sto­ga im ski­dam ka­pu i kle­čim go­lo­glav kao pred gi­ljo­ti­nom i če­kam od­sa­nja­ni zvuk nji­ho­vog lju­bav­nog mar­ša ko­ji se pri­mi­če si­gur­nim ko­ra­kom i li­či na or­ga­zmič­ni fi­juk oštri­ce nad mno­go­gla­vom si­ro­ti­njom…
Odi­sta, pri­zna­jem, i sam sam u ime lju­ba­vi po­či­nio ne­ke po­ma­lo ne­lju­bav­ne stva­ri. No, avaj, ka­kva li je mo­ja ma­lec­na lju­bav?! Mo­ja de­mi­nu­tiv­ska lju­bav, ne­va­žna lju­bav, ta­nu­šna ži­li­ca po­sto­ja­nja ko­ja se oro­ša­va tek ka­plji­com ne­či­je mi­lo­sti. Šta je na­ša tu­žna lju­bav pre­ma nji­ho­voj buj­noj, sil­noj, de­mon­skoj, gro­mo­vi­toj, stra­o­bal­noj, zev­sov­skoj i had­skoj, euro­a­tlan­tskoj lju­ba­vi… Šta li je, o za­bo­ga, na­še lju­bav­no zrn­ce, naš lju­bav­ni prah, pre­ma nji­ho­voj gro­mad­noj lju­ba­vi, pre­ma nji­ho­voj su­per­he­roj­skoj lju­bav­noj la­vi­ni ko­ja je za­tr­pa­la na­še ma­le­no ne­bo, ko­ja je, odav­no već, svo­jom mi­lo­šću pri­da­vi­la na­šu čar­nu ze­mlji­cu. Kad ta­ko i to­li­ko vo­le, na­rav­no da će ta­ko i to­li­ko vla­da­ti kao su­per­he­roj­ski lju­bav­ni soj. Jer da ni­je lju­ba­vi na­ših za­lju­blje­nih bo­go­va ne bi bi­lo ni mr­žnje me­đu na­šim od­lju­blje­nim lju­đi­ma…
Pra­ve lju­bav­ne pri­če ni­ka­da se ne za­vr­ša­va­ju, pa se, na­rav­no, ne­će za­vr­ši­ti ni nji­ho­va lju­bav­na pri­ča ko­ja opet mar­ši­ra si­gur­nim ko­ra­kom u lju­bav­nu bu­duć­nost. Mi­sli­li smo, u svo­joj sla­bo­sti i ubo­go­sti svo­joj, da je ri­ječ o mr­žnji, ali ko­nač­no smo, da nam bu­de još te­že i još muč­ni­je, shva­ti­li da je ri­ječ o lju­ba­vi. Sa­mo oni ko­ji vo­le, mo­gu od sve­ga ovo­ga da na­pra­ve ova­kvo lju­bav­no ču­do, ova­kvu pje­smu nad pje­sma­ma, ova­kvu lju­bav­nu ko­rač­ni­cu ko­ja si­gu­r­nim ko­ra­kom sr­lja u naj­no­vi­ji lju­bav­ni su­no­vrat. No, lju­bav­ni­ci su uvi­jek na do­bit­ku, jer su osje­ti­li i za­dr­ža­li slast i strast pra­ve lju­ba­vi. Nji­ho­ve pri­če mo­gu bi­ti i tra­gič­ne, ali, o ču­da, o di­vo­te, to su tra­gič­ne lju­bav­ne pri­če! Na­še pri­či­ce ni­ka­da ne­će ima­ti ni uz­vi­še­nost tra­gi­zma ni lje­po­tu lju­ba­vi. Ma­le otu­žne pri­po­vi­je­sti na­spram ve­e­e­e­li­kih tra­gič­nih po­vi­je­snih sto­ri­ja. Sve im je, da pro­sti­te ve­e­e­e­e­li­ko, pa ka­ko da im lju­bav ne bu­de naj­ve­ća… Po­ko­lje­nje za lju­bav stvo­re­no…
U lju­ba­vi i ra­tu, ko li to već pro­mu­ca, sve je do­zvo­lje­no. Zar to ne po­ka­za­še i ne do­ka­za­še na­ši vla­sto­hlep­ni sre­bro­ljub­ni za­lju­blje­ni vla­sto­dr­šci? Rat je, ne­kad dav­no u ne­koj ze­mlji se­lja­ka i džem­pe­ra­ša, bio nji­ho­va lju­bav, a sa­da je, stra­šne li i ve­li­čan­stve­ne li oči­gled­no­sti, nji­ho­va lju­bav sil­na i stra­šna, kr­va­va i ubo­ji­ta kao naj­stra­šni­ji rat. Uz­vi­še­ni lju­bav­ni­ci ne pre­za­ju ni od ra­ta da bi sa­ču­va­li svo­ju lju­bav pre­ma obeš­ča­šće­noj, a ide­al­noj dra­goj i vječ­noj nam Go­ri­ci Cr­noj. Vo­le je , to­li­ko je vo­le, a njoj je te­ško, to­li­ko joj je te­ško od nji­ho­ve ogrom­ne lju­ba­vi i či­ni joj se bi­lo bi lak­še kad bi je mr­zje­li sli­je­po umje­sto što je vo­le stra­sno…
Lju­bi­ti čo­vje­čan­skom lju­ba­vlju zna­či mo­ći za­mije­ni­ti lju­bav mr­žnjom, dok je lju­bav bo­žan­ska ne­pro­mjen­lji­va. Re­ko­še mu­dra­ci, a do­ma­ća bo­žan­stva na mr­tvoj lju­bav­noj stra­ži i ovu mu­drost za­pe­ča­ti­še spo­me­na­rom lju­bav­nih po­bje­da. Šta ih dr­ži po­sto­ja­nim ako ni­je lju­bav i šta su ako ni­je­su bo­žan­stva oni ko­ji to­li­ko du­go u lju­ba­vi is­tra­ja­va­ju? Od nji­ho­ve lju­bav­ne mo­ći pro­su­lo se ne­bo, sa­go­re­la je ze­mlja, obe­zna­nio se čo­vjek, raz­ru­še­ne su ku­le i gra­do­vi, po­mah­ni­ta­lo je mo­re i za­mu­ti­le su br­zo­to­ke ri­je­ke, obez­je­zi­čio je je­zik, ras­ku­ći­lo se bi­će, obez­gla­vio se Lov­ćen, raz­na­ro­dio se na­rod, prav­da se sa­kri­la pod ka­men, a slo­bo­da pod ka­me­nu hum­ku, a oni i da­lje vo­le, baš vo­o­o­le i ni­kad im ni­je lju­ba­vi do­sta….
Ve­e­e­e­li­ka sr­ca vo­le, a ma­ju­šna, re­ko­še li za­lu­du, tra­že da bu­du vo­lje­na. Kad ve­li­ko­sr­ci vo­le, te­ško vo­lje­ni­ma ma­lo­sr­ca­ni­ma. Te­ško svi­ma oni­ma ko­ji su u nji­ho­vom lju­bav­nom do­me­tu. Pod nji­ho­vom ra­fal­nom lju­bav­nom palj­bom. Po­stra­da­li su mno­gi vo­lje­ni u pre­du­goj eri nji­ho­ve ne­vo­lje­ne lju­ba­vi. Ko­ga god su za­vo­lje­li ostao je ili bez gla­vi­ce ili bez slo­bo­di­ce, ili bez se­be sa­ma ili je od nji­ho­ve lju­ba­vi ute­kao u ne­ku tu­đu mr­žnju da kao čo­vjek pro­ži­vi ma­le­ne ne­lju­bav­ne da­ne. Kad vo­le čo­vje­ka, ot­mu mu čo­vječ­nost, kad vo­le Cr­nu Go­ru uči­ne je i cr­njom i go­rom, ka­da vo­le, re­ci­mo, Sr­bi­ji­cu do­kra­du joj Ko­so­vo, is­plju­ju joj na­rod, pro­ku­nu joj krst, opsu­ju joj iskon, za­bo­du joj lju­bav­nič­ki no­žić u le­đa, pa joj za­ki­te re­ver i po­ša­lju je u ve­li­koj lju­ba­vi u đa­vo­lju ma­ter. Te­ško se, ako se ču­dom i pre­ži­vi, opo­ra­vi­ti od nji­ho­ve ve­e­e­e­li­ke i vječ­ne lju­ba­vi.
U lju­ba­vi je, da­kle, stvar. I u ne­kim dru­gim de­mo­ni­ma. Ne­sreć­no za­lju­blje­ni u se­be vo­le bes­ko­nač­no, a te­žak je sva­ki dan nji­ho­ve lju­ba­vi…

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Stav&datum=2016-09-22&clanak=565478&naslov=O%20ljubavi%20i%20drugim%20demonima