O volovima

| November 6, 2017 | 0 Comments

Bio jed­nom je­dan Ra­do­je. Taj Ra­do­je ni­je bio obi­čan Ra­do­je. Bio je Do­ma­no­vić, ako to bi­lo kom Ra­do­ju ili ne­ra­do­ju u do­ma­no­vi­ćev­skim brat­skim dr­ža­vi­ca­ma ne­što zna­či. Ovim brat­skim, ja­ka­ko, ko­je se ona­ko do­ma­no­vi­ćev­ski sa stra­snom mr­žnjom ne­ho­tič­no vo­le… Bio jed­nom je­da­red je­dan vo. I taj vo ni­je bio obi­čan vo. Ono je­ste bio vo­li­na, ali ne­ka­ko po­seb­na vo­li­na. Vo­li­na na kva­drat, ma­te­ma­tič­ki re­če­no. A vo ko­ji po­sta­ne vo­li­na, pa još dig­nut na kva­drat, pro­sto na­pro­sto do­dat­no po­vol­čen, ne mo­že bi­ti obič­na vo­li­na, već obi­čan srp­ski vo. Da­kle sve što je, po srp­ski, obič­no, to je ne­ka­ko, po svjet­ski, neo­bič­no ili­ti mi­mo svi­jet’…
Obi­čan srp­ski vo, ili­ti ge­ni­jal­ni brav, od­va­žio se na dr­sko pred­u­ze­će-mi­šlje­nje, iako je znao da od to­ga u ze­mlji Ser­bi­ji mo­že ima­ti sa­mo šte­te…I ta­ko da­lje i to­me slič­no, ka­ko bi se to u ne­do­stat­ku ubje­dlji­vi­je ar­gu­men­ta­ci­je i sil­ni­je in­spi­ra­ci­je kod nas re­klo…
Za one ko­ji ne zna­ju, pod­sje­ti­će­mo se na ovom uz­vi­še­nom mje­stu ka­ko je Do­ma­no­vi­ćev vo ko­ji je po­čeo da raz­mi­šlja za­vr­šio: baš ona­ko ka­ko je i po­čeo ili ka­ko mu je ne­bom za­pi­sa­no: u jar­mu, ne­go ka­ko…
Elem, raz­li­ka iz­me­đu Do­ma­no­vi­će­vog obič­nog srp­skog vo­la i ne­do­ma­no­vi­će­vog obič­nog vo­la je je­di­no u to­me što Do­ma­no­vi­ćev vo u tre­nu­ci­ma in­spi­ra­ci­je i fi­lo­zof­skog na­dah­nu­ća raz­mi­šlja o jar­mu, a ne­do­ma­no­vi­ćev vo bez in­spi­ra­ci­je i fi­lo­zof­skog na­dah­nu­ća no­si taj i ta­kav ja­ram…
Ko­me li je te­že: obič­nom srp­skom vo­lu ko­ji raz­mi­šlja ili obič­nom ne­srp­skom vo­lu ko­ji ne­ho­ti­ce raz­mi­šlja? Hm. Ko­li­ko li ono an­đe­la mo­že sta­ti na vr­hu igle… Vo je vo, sho­la­sti­ka je sho­la­sti­ka. Srp­stvo je srp­stvo. Ra­do­je je Do­ma­no­vić. Da sam ne­što ro­gat, kao mno­gi ko­je po­zna­jem, a ko­ji vje­ro­vat­no mi­sle da sam naj­o­bič­ni­ja ro­ga­ta, pa još srp­ska mar­va, iza­brao bih raz­mi­šlja­nje i ja­ram, ako već jed­no bez dru­gog ne ide. Ja­ram bez raz­mi­šlja­nja je obi­čan ja­ram. Kao što je vo ko­ji ne raz­mi­šlja obi­čan vo. A vo ko­ji je sklon opa­snom po­ro­ku raz­mi­šlja­nja: obi­čan srp­ski vo. Vi­dje­ste li, vi ko­ji vi­di­te, ko­li­ko je ovo­me, ko­ji baš i ne vi­di naj­bo­lje, sta­lo do srp­skog ukra­sa ko­ji i ja­ram uči­ni jar­mom nad jar­mo­vi­ma? Valj­da sam, za­ni­jet na­dah­nu­ćem i pod­jarm­ljen preg­nu­ćem, usta­no­vio da je bo­lje bi­ti slo­bo­dan ne­go po­ro­bljen rob. Valj­da. Ra­do­je će ga zna­ti. Ne onaj Ra­do­je. Ne­go ovaj. Na Do­ma­no­vi­ća mi­slim…
Sva­ki ži­vi stvor, pa i obi­čan srp­ski vo ili­ti vo­li­na, po za­ko­ni­ma zo­o­lo­gi­je, jer sve iz nje, avaj, pro­is­ti­če, pod­jarm­ljen je ne­kim jar­mom. Obi­čan srp­ski vo- va­se­ljen­skim jar­mom, o di­vo­te i pod­vi­ga, a obi­čan vo ko­ji ni­je srp­ski, ne­kim naj­o­bič­ni­jim jar­mom. Pa kad već bi­ra­mo iz­me­đu jar­mo­va: iza­be­ri­mo onaj va­se­ljen­ski, a ne ovaj obič­ni- ma­lo­svjet­ski, za­stid­ni, na­iz­gled svjet­ski- ol­braj­tov­sko-klar­kov­ski, mi­lov­sko-na­tov­ski. mar­ko­vi­ćev­sko-žbi­rov­ski. Va­se­ljen­ski ja­ram je, na­rav­ski, te­že no­si­ti ne­go obi­čan pa­tu­lja­sti ja­ram, pa je, shod­no to­me, pr­vi ja­ram u od­no­su na dru­gi pra­vi-prav­ca­ti or­den slo­bo­de…
Da­kle, ako smo već ro­bo­vi, a je­smo, bu­di­mo ro­bo­vi nad ro­bo­vi­ma, no­si­mo ja­ram nad jar­mo­vi­ma, i di­či­mo se što če­šće i gor­di­je svo­jim slo­bo­dar­skim i ta­ko da­lje pr­ko­si­ma i ina­ti­ma. Jer, ja­ram nas je odr­žao, kao i pje­sma u jar­mu-njoj­zi hva­la…
Su­ma su­ma­rum: obi­čan srp­ski vo je sve sa­mo ni­je obi­čan. Ne či­ne ga obič­nim ni obič­ni ro­go­vi, ni obič­ne ta­lji­ge, ni obič­na dža­da, ni obi­čan ga­zda ko­jeg po dža­di vu­če. Mi­sao je od obič­nog srp­skog vo­la na­pra­vi­la ro­ba ko­ji je svje­stan rop­stva, ali se sa tim rop­stvom ne mi­ri iako zna, kao sva­ki pa­me­tan stvor, da se jar­ma ne mo­že oslo­bo­di­ti. No­si­ću ja­ram nad jar­mo­vi­ma, po­ru­ču­je obič­ni srp­ski vo, ali ću bi­ti slo­bod­ni­ji od onih ko­ji no­se obi­čan ja­ram…
Do­bro, to kod Do­ma­no­vi­ća ni­je baš ta­ko, ali ovo su ne­ka post­do­ma­no­vi­ćev­ska vre­me­na ko­ji­ma ni Do­ma­no­vić, go­ro­stas sar­ka­zma, ni­je baš do­ra­stao. Ni­je čak ni sar­ka­stič­ni ge­ni­ja­lac pro­klju­vio da će do­ći vri­je­me kad će pod­jarm­lje­ni srp­ski vo bi­ti lu­čo­no­ša slo­bo­de u od­no­su na re­ci­mo, re­ci­mo…
Pa da: u od­no­su na mon­te­ne­grin­skog vo­la! U to­me je kva­ka. U to­me je post­do­ma­no­vi­ćev­ski tri­jumf Do­ma­no­vi­ća! Obi­čan mon­te­ne­grin­ski vo je nad­do­ma­no­vi­ćev­ski Do­ma­no­vić. Li­je­po bi se re­klo i sr­ča­nim pe­ča­tom za­pe­ča­ti­lo: ro­bov­sko ču­do nad ču­di­ma. Vo­li­na nad vo­li­na­ma, ni­či­ja, a sva­či­ja, sa­mo ne srp­ska…
Mon­te­ne­grin­ski vo, ro­gat kao i sva­ki vo, vu­če ta­lji­ge, kao i što pri­li­či vo­lu, te­gli ga­zdu, što i je­su vo­lov­ska po­sla, no­si ja­ram, po pi­sa­nom ja­ram­skom usu­du, ima sve vo­lov­ske atri­bu­te: pap­ke, rep, roj mu­va na ne­zgod­nom mje­stu, ako je lje­to, ili pa­ru ko­ja bi­je iz vo­lov­skih no­zdr­ve­ti­na, ako je zi­ma, ima svo­ju tu­žnu vo­lov­sku sud­bi­nu, ali ne­što ne­ma i ne­će ga, sva je pri­li­ka ni ima­ti…
Ako je obi­čan srp­ski vo po­ka­zao za­pa­nju­ju­ću spo­sob­nost raz­mi­šlja­nja i ti­me se svr­stao u po­ča­sni red do­ma­no­vi­ćev­skih vo­lo­va, za­što je obi­čan mon­te­ne­grin­ski vo ko­ji ta­ko­đe po­ka­zu­je po­vre­me­nu spo­sob­nost raz­mi­šlja­nja, za­i­sta bez­na­de­žan slu­čaj? I je­dan i dru­gi ima­ju ja­ram: ja­ram nad jar­mo­vi­ma i obi­čan ja­ram. I po to­me vi­še na­li­ču je­dan dru­go­me, ne­go što se raz­li­ku­ju. Ali opet, raz­li­ka je dra­stič­na. Šta li to obi­čan srp­ski vo ima, a obi­čan mon­te­ne­grin­ski ne­ma? I ka­ko bez to­ga što ne­ma, mo­že bi­ti vo… Obi­čan. Mon­te­ne­grin­ski…

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

O volovima

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0