Obavještač (Der Auskunftgeber) [Tema: Kafkin svijet]

| January 20, 2019 | 0 Comments

 

Obavještač – u Procesu – elegantno obučeni zvaničnik Suda koji pomaže Jozefu K. da izađe iz Suda nakon što se razbolio.

 

Izvod iz Procesa gdje se pojavljuje obavještač:

Uz to devojka sada reče: „Ovde ne možete da ostanete, tu smetamo prometu.”

K. pogledom upita kakvom prometu smeta on ovde.

„Ako hoćete, odvešću vas u bolesničku sobu. Molim vas pomozite mi” – reče ona čoveku na vratima koji odmah priđe bliže. Ali K. ne htede u bolesničku sobu; hteo je baš to da spreči da ga vode dalje, jer što dalje ide tim gore će mu biti. „Ja mogu već da idem”, reče zato i raznežen od udobnog sedenja dršćući ustade. Ali tada nije mogao da se drži na nogama. „Ne ide”, reče vrteći glavom i, uzdahnuvši, ponovo sede. Seti se sudskog poslužitelja koji ga je, i pored svega, lako mogao izvesti napolje, ali taj beše, po svoj prilici, već davno otišao. K. zaviri između devojke i čoveka koji stajahu pred njim, ali sudskog poslužitelja nije ugledao.

„Ja mislim”, reče čovek koji je inače bio elegantno obučen, upadajući naročito u oči sivim prslukom sa dva duga i oštro sečena kraja, „da je gospodinu pozlilo zbog atmosfere ovde i zato će biti najbolje, a i njemu najmilije, da ga uopšte izvedemo iz kancelarije a ne da ga najpre odvedemo u bolesničku sobu.”

„Tako je”, viknu K. i od silne radosti gotovo upade čoveku u reč „sigurno će mi odmah biti bolje, a ne osećam se ni tako slab. Treba samo malo da me poduprete ispod pazuha, neću vam zadati mnogo muke. Uostalom, nemamo dugo da idemo, odvedite me samo do vrata, a ja ću malo sesti na stepenice i odmah ću se oporaviti. Ja inače ne dobijam takve napade, pa se i sam čudim ovome. I ja sam isto tako činovnik i navikao sam na kancelarijski vazduh, ali ovde izgleda da je ipak prevršilo meru, vi to i sami kažete. Hoćete li zato biti ljubazni da me malo pridržite, jer osećam nesvesticu, a ako sam ustanem pozliće mi” i podiže ramena da bi im bilo lakše da ga uhvate ispod pazuha. Ali čovek se ne odazva molbi, već je držao mirno ruke u džepovima od pantalona i glasno se smejao:

„Eto vidite”, reče devojci, „ipak sam tačno pogodio. Gospodinu nije zlo uopšte, već samo ovde.” Devojka se takođe nasmeši i lako, vrhovima prstiju, udari čoveka po mišici kao da je dozvolio sebi preteranu šalu s K.-om.

„Ma šta vam pada na um”, reče čovek smejući se i dalje, „ja stvarno hoću da izvedem gospodina.”

„Onda u redu”, reče devojka nagnuvši za trenutak svoju nežnu glavicu, „ne osvrćite se mnogo na to što se smeje”, obrati se K.-u, koji se, opet ražalošćen, zagledao preda se; objašnjenje mu, izgleda, nije bilo potrebno. „ovaj gospodin -smem li da vas predstavim?” (gospodin rukom dade znak da može), „dakle, ovaj gospodin je obaveštač. On daje strankama koje čekaju sva potrebna obaveštenja, a ona se često traže pošto naše sudstvo nije tako poznato stanovništvu. On ume da odgovori na sva pitanja, pa ako vam bude jednom volja, možete se u ovo uveriti. Ali to nije njegova jedina odlika, njegova druga odlika je elegantno odelo. Mi, hoću reći činovnici, smatrali smo da obaveštača koji uvek, i to prvi raspravlja sa strankama, treba elegantno obući da bi onaj prvi utisak bio dostojanstven. Mi ostali smo, kao što i po meni možete videti, nažalost, vrlo rđavo i staromodno odeveni; a nema ni smisla trošiti na odelo, jer smo skoro stalno u kancelarijama pa čak tu i spavamo. Ali, kao što rekoh, smatrali smo da je za obaveštača potrebno lepo odelo. I pošto ga nismo dobili od uprave koja je u tom pogledu malo čudna, sakupili smo novac, stranke su takođe priložile – i kupili smo mu ovo lepo odelo a i neka druga. I tako su svi uslovi da se napravi dobar utisak tu, ali on svojim smehom sve pokvari i uliva ljudima strah.”

„Tako je”, podrugljivo reče gospodin, „ali ja ne razumem, gospođice, zašto je potrebno da pričate gospodinu o našim intimnim stvarima ili, bolje rečeno, da ih namećete gospodinu, jer on uopšte i ne želi da ih čuje. Zar ne vidite kako sedi, misleći samo o svojim stvarima!” K. ni najmanje nije imao želju da protivreči, devojka je možda imala dobru nameru da ga malo razonodi ili da mu pruži priliku da se pribere, ali ovo sredstvo je promašilo.

„Morala sam da mu objasnim zašto se smejete”, reče devojka. „To je bilo uvredljivo.” „Mislim da će on oprostiti i gore uvrede ako ga sad izvedem napolje.”

K. ne reče ništa, čak ni oči ne podiže, pustio je da ovo dvoje pregovaraju o njemu kao o nekoj stvari, i to mu je čak bilo i najmilije. Ali odjednom oseti obaveštačevu ruku na jednoj a devojčinu ruku na drugoj mišici. „E sad ustanite, slabi čoveče”, reče obaveštač. „Hvala vam oboma”, reče K. prijatno iznenađen, polako se podiže i sam postavi tuđe ruke na ona mesta gde mu je najviše bio potreban oslonac.

„Izgleda tako”, tiho šapnu devojka K.-u na uvo dok su išli prema hodniku, „kao da mi je naročito stalo da prikažem obaveštača u dobroj svetlosti, no mislite što god hoćete, ja ću vam ipak reći istinu. On nije čovek bez srca. Iako nije dužan da izvodi bolesne stranke, ipak to čini kao što vidite. Možda niko od nas i nije bezdušan, svi bismo mi možda rado hteli da priteknemo u pomoć, ali pošto smo mi sudski činovnici, čovek možda dobija utisak da smo bezdušni i da nikome nećemo da pomognemo. Ja upravo patim zbog toga.”

„Hoćete li ovde malo da sednete?” upita obaveštač. Behu već u hodniku, baš pred optuženikom koga je K. ranije oslovio. K. se gotovo stideo od njega; ranije je stajao pred njim tako uspravno, a sada su dvoje morali da ga pridržavaju, njegov šešir ljuljkao je obaveštač na raširenim prstima, frizura mu je bila u neredu, kosa mu je padala na znojavo čelo. Ali optuženik kao da ništa od svega toga nije primećivao. Stojeći ponizno pred obaveštačem koji je gledao preko njega pokušavao je samo da se opravda što je tu. „Znam”, reče, „da danas još ne mogu dobiti rešenje na moje predloge. Ali ipak sam došao. Mislio sam da mogu ovde da pričekam, nedelja je te imam vremena, a ovde ne smetam.” „Ne morate se toliko izvinjavati zbog toga”, reče obaveštač. „Vaša savesnost zaslužuje pohvalu, doduše vi bez potrebe oduzimate drugima mesto, ali ja vas, i pored toga, dokle god mi ne dosadi, neću sprečavati u tome da tačno pratite tok vaše stvari. Kad čovek vidi ljude koji sramno zanemaruju svoju dužnost, nauči se da ima strpljenja sa ljudima kao što ste vi. Sedite.”

„Kako ume da razgovara sa strankama”, šapnu devojka. K. klimnu glavom, ali odmah se trže kad ga obaveštač ponovo upita: „Hoćete li ovde malo da sednete?” „Ne”, reče K., „neću da se odmaram.”

On je to rekao što je odlučnije mogao, no uistinu veoma bi mu godilo da sedne. Osećao se kao da ima morsku bolest. Činilo mu se kao da je na lađi koja plovi uzburkanim morem. I izgledalo mu je kao da valovi udaraju o drvene zidove, da iz dubine hodnika dopire bučanje kao od zapenušane vode, da se hodnik klati celom širinom i da stranke koje čekaju s obe strane tonu i izdižu se. No utoliko je manje shvatao mirnoću devojke i čoveka koji su ga vodili. Bio je prepušten njihovoj milosti, a ako ga puste, on će se srušiti kao vreća. Njihove male oči oštro su lutale tamo-amo. K. je osećao njihove ravnomerne korake, iako on nije koračao s njima, jer su ga gotovo nosili korak po korak. Najzad primeti da njemu govore, ali nije ih razumeo. Čuo je samo galamu svud naokolo, kroz koju kao da se probijao nepromenljiv piskavi zvuk sirene.

„Glasnije”, šapnu oborene glave i postiđeno, jer znao je da su govorili dovoljno glasno, iako ih on ne razume. Tada ga najzad zapahnu sveža vazdušna struja kao da se zid pred njim procepio, i on ču kraj sebe: „Najpre hoće da ide a onda mu sto puta možeš reći da je tu izlaz, a on ni da se makne.” K. primeti da stoji pred izlaznim vratima koja je devojka otvorila. Osetio je kao da mu se odjednom vratila sva snaga i, da bi okusio slobodu, stade odmah na stepenicu opraštajući se sa svojim pratiocima koji se nagnuše njemu. „Hvala vam”, ponavljao je stiskajući ruke oboma i okanu se toga tek kada mu se učinilo da im je, pošto su navikli na kancelarijski vazduh, teško da podnesu srazmerno svež vazduh koji je dolazio sa stepeništa. Jedva su bili u stanju da odgovore i devojka bi se možda stropoštala da K. nije munjevitom brzinom zatvorio vrata. K. je stajao još jedan trenutak, mirno je zagladio kosu posluživši se džepnim ogledalcem i, podigavši šešir koji je ležao na idućem stepeniku – obaveštač ga verovatno beše bacio tamo – potrča niz stepenice tako čilo i u dugim skokovima da se od te nagle promene gotovo uplašio. Takva iznenađenja nije mu još priredilo njegovo inače potpuno čvrsto zdravstveno stanje. Da neće njegovo telo da se buni i da mu spremi nov proces pošto je stari podneo tako lako? Misao da idućom prilikom ode do lekara nije potpuno odbacio, no svakako će sve druge nedelje iskoristiti bolje no ovu – a u tome je svoj gospodar.

Iz romana Proces

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Obavještač (Der Auskunftgeber) [Tema: Kafkin svijet]

by admin time to read: 7 min
0