Odbrana i poslednji dani (12) – Nemačkog oficira spasao srpski građanin! [Tema: Pekić]

| April 1, 2015 | 0 Comments

ss oficires

Idućeg jutra, zorom, dignem se i pohitam na železničku stanicu. Novine nam stizale vozom iz Beograda, a ja, razumećete, u kakvom sam stanju bio, nisam mogao iščekati da ih po kioscima i trafikama porazdele, nego sam odmah hteo da vidim šta se za mene piše.

A na stanici, psi — ne može. Željezničare znam sa plaže, neke sam i na počekovinu u kabine puštao, a sad oni meni — ne može, čekaj gde svi čekaju. Objašnjavam, ne pomaže. Sami ih, međutim, čitaju. Brlju piju na službi, listaju novine i domunđavaju se. Molim da mi bar kažu ima li šta za mene. Neće ni to. Brecaju se, idi u trafiku pa traži. Gubi se, zar ne vidiš da smo u poslu? A rakičinu ljušte i bistre politiku. To im je sav posao. Marva!

Dobro! — kažem. — Doći ćete vi na moju vodu.

Pre bi se u govnima kupao! — otresa se jedan.

Upamtim ga i odem do prve trafike. Jedva dočekam da je otvore i kupim novine. . “Novo vreme” se zvale. Golemi listovi, i bilo ih samo četiri, osim za pravoslavne praznike. Razlistavaju se u rukama. Onako uzrujan jedva se sa njima nosim. Na prvoj strani ništa. To sam i očekivao. Čitam samo da što ne promakne. Nikad se kod novina ne zna. I najglavniju stvar za narod umeju da ture tako da je ne možeš naći da red po red čitaš. Zbog alarmovanja, kažu. U redu, ali mene nećete za nos vući.

Ministar Gebels o neizbežnosti ovog rata. Trta-vrta!

Musolinijev proglas Italijanima.

Nastavlja se napredovanje nemačko-rumunjskih trupa severozapadno od Jašija. Taj bi im naslov, mislim, odličan bio da je hiljadu devetsto četrdeset prva i da su zaratili u Rumuniji. Ovako dođe malko kilav.

Boljševici streljali 200 Ukrajinaca. Bog da im dušu prosti, ni mi svi nismo na broju.

Na putu koji vodi krajnjoj pobedi. Lakat!

Invazija na Zapadu naišla na snažnu odbranu.

Predsednik vlade Nedić povodom početka invazije. Šta se taj meša? Ne moramo baš u svakoj evropskoj papazjaniji biti mirođija!

Konačni rezultati izbora u Irskoj. (Ja sam uvek glasao radikale, samo jednom Jenesu.)

Viktor Emanuel abdikovao. Aufviedersehn!

General Alesander sabotira zaštitu Rima. I sve takve gluposti.

Na drugoj strani još gore:

Invazija na zapovest Moskve, varvari u Rimu, Angloamerikanci bacili svoju poslednju kartu — ko da je rat ajnc! — apel Maršala Petena francuskom narodu, u pitanju je biti ili ne biti Evrope, oni nikada neće proći, Staljin cenzuriše poslednji Čerčilov govor, von Vajseker ostaje na položaju, ogorčenje Francuza protivu invazionista, žrtve angloameričkog terora, mi ćemo ovo vreme izdržati i na kraju pobediti, rekao je vođa Rajha, mnogobrojne padobranske trupe najvećim delom uništene, žestoke borbe oko grada Bajia — NIŠTA!

Ja se prepadnem. Pogotovu što me ni na trećoj strani nema. Sve nešto nerazborno o crnoj berzi, o banditima po šumama, o posledicama bombardovanja Beograda na Uskrs, o nekom gutaču međunarodnog stakla, o arestovanjima, trice i kučine. Sve same trice i kučine. Za mene ni slovca. Fašisti, mislim, majku im jebem! Pa ih sada vadi iz vode! Majka ih ni na hvala nije naučila!

Tek se na četvrtoj strani ugledah. Članak preko cele strane: NEMAČKOG OFICIRA SPASAO SRPSKI GRAĐANIN. Slika mi skoro ko glava. Ona glavna, a bilo i manjih u pozama. Malko zamrljana, ali za raspoznavanje. Ispod piše: SPASILAC STANDARTENFUHRERA SS ERICHA VON RUCHTERA — GOSPODIN ANDRIJA GAVRILOVIĆ, NADZORNIK JUŽNE PLAZE U G.

Gospodin! Gospodin spasilac! Andrija Gavrilović, gospodin spasilac pukovnika von Ruchtera. Magla mi se preko očiju navuče, jedva slova raspoznajem. Gde mi je sad majka da me vidi? Ali Andraš, Zemba i Julijana će videti. I mali Andrija. Ceo grad će morati da prizna. Ne tražim ja spomenik, samo čovečanski odnos. I da se zna ko je šta.

A onda me luda misao potrese, po njoj se najbolje vidi moje stanje, a šta ako sam samo u ovim novinama, a u drugim primercima me nema?

Umesto mene opet crna berza, iskrcavanje, ubijanje Ukrajinaca i međunarodno gutanje stakla? Znao sam, razume se, da ima beogradsko izdanje i ono za unutrašnjost, a mi smo zbog blizine dobijali beogradsko. Možda me u izdanju za unutrašnjost nema, kao nisam važan za svu zemlju nego samo za beogradsko područje. Tako sam što i smeo misliti.

Ali da sumnjam kako me nema u svim novinama beogradskog izdanja, nego samo u ovom ili onom broju, svakom desetom ili čak dvadesetom, moralo je biti sasvim izvan pameti. Vratim se i kupim deset komada. Prisednem na trotoar, ljudi me gledaju, otvaram ih redom, svih deset. I u svakom me broju ima. Dabome. I svuda slike. Velika i nekoliko manjih.

Ja i Slučaj. Samo ja. Sam Slučaj. Rukujemo se. On nazdravlja meni, ja njemu. Negde sam bolji, negde gori. Od štampe zavisi. Svuda, međutim, voštan. Valjda od one šminke. Nisam smeo da se dopustim. Ali ko me pitao?

Otrčim kući. I ženi će biti milo. Nešto od mog ugleda i na nju će pasti. Nije šala biti zakonita žena nekome čija slika u novinama izlazi. Dođeš nekako u red sa ministrima i vladikama. A kad se jednom u novine uvališ, posle to samo ide, prosto te preštampavaju. Tako sam ja bar zaključio. Slike uvek iste. Čovek stari, slika ne stari. Umreš u osamdesetoj, a slika ti izađe iz dvadesete, čovek bi pomislio da si u dvadesetoj umro. Takav je običaj. Jeste Julijana, mislim dok žurim, niko ti više ne može reći da si žena onog smetenjaka Andrije, što se predstavljao kao spasilac davljenika, a još nikoga iz vode nije izvadio.

Moraće reći, to je Julijana onoga što je spasao nemačkog pukovnika von Ruchtera. Onog što u novinama izlazi. Trčim, pa stanem. Ne mogu iščekati. Na preskok čitam: nesebično rizikujući… žrtva razbesnelih talasa… posle dugotrajne i očajničke … njegova srčanost… Nikako da uhvatim smisao, nikako da se saberem.

Još sa vrata hangara vičem:

Nemačkog oficira spasao srpski građanin!

Ona ćuti.

Jesi čula! Nemačkog oficira…

Čula sam. Ne deri se.

Kako? Pa štampu su tek sad raspakovali?

Ne znam — veli ona mrtvo. — Neko mi kroz prozor ubacio.

Znači videla si. A sliku jesi videla?

Sad bar svako može da te pozna — kaže ona.

Misliš da može? Meni se učinilo da su slike malo zamrljane. Ako misliš, mogao bi da ih tužim. Da ištem ponovo slikanje. Ne znam kako se to kaže. Misliš da ištem?

Ništa ne mislim.

Mora da su bili pijani kad su me slikali. Pijana marva! Ali mogu da pokrenem stvar. Imam u novinama čoveka. Kod strica sam mu radio. Silan čovek. Dunđerin. Pao u kreč. Slava mu. Šta ti misliš?

Ona opet ništa. Tek sad opazim da je smrknuta i uplavela kao da je srčano bolesna. Od uzbuđenja sigurno.

Znam kako ti je — pomilujem je. — Uzmi kaplju valerijane pa da čitamo.

Novine su preda mnom. Uz diplomu, one su mi sada sva imovina. Tačno ću da prepišem što se na mene i pukovnika von Ruchtera odnosi. A dodajem još da sam iz jednog primerka povadio sve slike i po hangaru poizlepljivao.

Dakle:

“NESEBIČNO RIZIKUJUĆI DA I SAM POSTANE ŽRTVOM RAZBESNELIH TALASA . ..”

Kakvih đavolskih talasa? — kaže žena niz nos. — I još razbesnelih?

Pa bilo ih je. Ne možeš reći da nije.

Mogu, kad nije.

Ne možeš reći da je voda bila sasvim mirna, to ne možeš da tvrdiš.

Nije, dabome da nije bila, čim teče ne može biti mirna, ali ni razbesnela nije bila.

Dobro — velim. — Bila je nemirna. I hoćeš li me pustiti da čitam?

Čitaj — kaže ona. Sedi prelomljena u struku sa velikim žilavim rukama između kolena. Natmurena kao da su joj svi čamci potonuli. Eto kakvu ženu imaš, mislim, a ne znam šta ona zna. Da znam i ja bih skrstio ruke između kolena, ne bi se nadimao kao spomenik.

≫nesebično rizikujući da i sam postane žrtvom … talasa, andrija a. gavrilović, bivši spasilac sa južne plaze u gradu g. juče je u poznim večernjim časovima spasao iz reke komandanta okruga, standartenfuhrera ss, gospodina ericha von ruchtera, koji je neposredno pre toga bio meta mučkog banditskog atentata…”

Ja nisam čula nikakvu pucnjavu sa reke — kaže žena.

Ni ja, ali su prokletnici mogli da ga napadnu i nožem…

“ČIM JE ČUO DOZIVE ZA POMOĆ, NI TRENUTKA NE OKLEVAJUĆI DA SVOJ ŽI-VOT ZALOŽI ZA ŽIVOT JEDNOG NEMAČKOG OFICIRA…”

Pa ti nisi mislio da je oficir. Skakao si za grosistu kolonijala.

Ne znam šta sam mislio — odbrusim ljutito. Vređa me Julijanina ravnodušnost. — A ni važno nije. To su školovani ljudi i bolje od mene i tebe znaju kako se novine pišu.

Pa nastavim sa čitanjem: „I SPREMNO SE ODAZIVAJUĆI SVOJIM ČOVEKOLJUBIVIM NAGONIMA, ANDRIJA GAVRILOVIĆ SE BACIO U UZBURKANE TALASE I POSLE DUGOTRAJNE OČAJNIČKE BORBE SA VODENOM STIHIJOM, U KOJOJ JE, U PODJEDNAKO VISOKOM STEPENU, DO IZRAŽAJA DOŠLA I NJEGOVA SRČANOST I NJEGOVA PROFESIONALNA SPOSOBNOST, USPEO JE DA NA OBALU IZVUČE KOMANDANTA G. VON RUCHTERA…”

A mogao sam da ga izvučem mrtvog da su ti iz šume bili veštiji.

Kamo da jesu! — zavapi žena. — Kamo da si ga mrtvog izvukao!

Zašto, pobogu? I šta je od jutros tebi?

Iziđi na zadnja vrata pa vidi.

Šta ima napolju da se gleda?

Samo ti iziđi.

Ajde da odem, po volji da joj učinim. Bolje da nisam. Da nikada onaj prag nisam prekoračio, nego na licu mesta sviso. Pokrili bi mi lice novinama, a ne da se izlaže svetu ovako.

Bio je to, poštovana gospodo drugovi, moj pas. Onaj što sam ga još kučetom iz vode izvukao. Jedini moj slučaj pre pukovnika Ruchtera.

Uzicom obešen o direk, a o njemu udavljenom, tabla sa natpisom:

KOLABORANT

Tada sam, kunem se, prvi put za tu reč čuo. Mislio sam najpre da je neka kučeća boleština. Besnilo ili tako nešto. Ljudi ga ubili da zarazu ne širi. Setim se na vreme da nije odbijao vodu, penio, niti rep podvijao. Ne može, dakle, biti besnilo. A i da jeste, ubili bi ga puškom, ne bi rukama davili. A i mene bi obavestili. Takav je red. Zatim pomislim da su ga ubila deca iz obesti. Ali ni to nije štimovalo. Deca ne diraju pse. Ponekad jure mačke, to da, ali pse ne diraju.

Skinem ga i sahranim iza hangara, jednako razmišljajući šta bi moglo da bude, dok nisam došao do ubeđenja da je to morao učiniti neki od onih manijaka koje sam gole sa plaže terao. Ubio kuče da mi se osveti. I takvih neljudi ima. Tablu skinem. Računam, pitaću koga za onu reč, pa će mi i nesreća biti jasnija. Svakoga nisam smeo pitati. Predosećao sam da ništa dobro ne znači. Takva joj bila forma, odsečna i psovačka. Ni pomisliti, međutim, nisam mogao da je to “prodana duša, izrod i đubre”, kako sam posle od ljudi i od druga Ozrena saznao, kada je bio ljut na mene, ili da je to “saradnik okupatora≪, kad je drug Ozren bio bolje volje.

Odlučim da pitam Andraša. Andraš, međutim, toga dana nije svraćao. Ni cele nedelje. A već sam i uniformu bio navukao te ponovo nastupio. Sve se podesilo kako sam sanjao, a opet, zadovoljan nisam bio. Jeste, strand je bio isti, i kupači sve poznat svet, i reka je bila stara, ponovo troma i lenja, kao da je davljenjem jednog nemačkog pukovnika iscrpla svu silu, pa ipak — ništa nije bilo isto.

Borislav Pekić

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Odbrana i poslednji dani (12) – Nemačkog oficira spasao srpski građanin! [Tema: Pekić]

by admin time to read: 8 min
0