Odbrana i poslednji dani (14) – Eto, tu sam, može da se kaže, stvarno postao kolaborant [Tema: Pekić]

| April 27, 2015 | 0 Comments

gradjani-docekuju-oslobodioce

Od kako one novine u varoš stigoše, a bio je već septembar četrdeset četvrte, za mene nije bilo opstanka. Plaža puna Nemaca. Od civila samo izrodi iz opštine. Sav pošten civil kod Zembe. A on me brani, kaže, nije, ljudi, njihov nego naš, znam čoveka. Ništa ne pomaže. Izdajnik, pa izdajnik. Dan-dva posle toga dođe naređenje da se moja plaža zatvori za naše — ionako od tih naših niko nije dolazio — i drži samo za nemačke vojnike. Lakat ćete imati vremena da se kupate, mislim. Rusi samo što nisu provalili preko Dunava, a partizani, priča se, već u sela ulaze. Pod zastavama i sa bleh muzikom. Ipak mi milo. Sad će me otpustiti i ceo svet će videti da sa okupatorom nemam ništa. Na moju nesreću, jebeni pukovnik naredio da me zadrže. Iz zahvalnosti. Jebem ti takvu blagodarnost, zbog koje mi se glava na ramenu drma. Ali ko sme da kaže — neću? Još mi i platu povećaše. Kao da je vredelo, kao da si za dinare tada nešto mogao kupiti. Ali najgore je bilo što mi na mesto moje opštinske navukoše nemačku poluvojničku uniformu.

Te noći mangupi porazbijaše sve prozore na hangaru. Da se ne odsuljasmo pod krevet, ne bi ostali. Sutra se kasno probudim. Mučila me svu noć mora. Nekakvi se ljudi oko mene okupljali, gađali me kamenjem i vikali: ua, kolaborant! Prenem se i vidim, mali Andrija već obučen. Žena žurno trpa stvari u kufer.

Kuda? — pitam.

Ja, Andrija, majci, a ti kako hoćeš.

Čekaj! — skočim. — I ja ću!

Gde ćeš?

U Kreiskommandaturu. Da im se zahvalim. Otkaz da dam.

Žena me poljubi. Vidim, stalo joj je do mene. Samo je izdali živci. Pita da li ja to mislim ozbiljno.

Dabome da mislim.

Što onda ne idemo iz ovih stopa? Zašto da im se javljaš?

Objasnim joj da bi, ako se ne javim, oni, kakvi su uredni, mogli to smatrati kao nekim dezerterstvom, pa za mnom poslati poternicu. Dosta nam je kubure sa našima da bi i Švabe na leđa natovarili. Ona vidi kako stoji stvar.

Idi — kaže. — I budi bar jednom u životu pametan.

Obučem se u civil, njihovu uniformu u novine zapakujem, pokupim računske knjige, ključeve od kabine i hangara, bilete, i što je novca ostalo, pa pohitam u Kreiskommandaturu. Primi me Volksdeutscher. Zna srpski, ali je ljubazan.

Vi ste — veli — Gavrilović, onaj što je spasao gospodina pukovnika?

Jesam — kažem, grom spalio i mene i njega.

I radite kod nas als Strandwachter?

Kao šta?

Čuvar plaže?

Jeste. I spasilac. Ali ne mogu više. Došao sam da se zahvalim.

Šteta — kaže on — baš kad vam stigla medalja.

Kakva medalja? — uzrujam se. — Kakva medalja?

Značka zapravo. Lebensrettungmedaille. Dobija se samo za naročite zasluge u spasavanju života. Herr Standartenfuhrer je imao prilično poteškoća da je za vas dobije. Niste, naime, nemački građanin. Međutim, ipak. Značka je jutros stigla.

Rekli ste medalja!

Značka, medalja, koja razlika?

Za mene, bogami, razlika. To je orden, a ne sokolska značka od pleha!

U svakom slučaju — veli on — za vas te razlike više nema. Ona se dodeljuje samo aktivnim službenicima.

Taj sam — kažem.

Niste, na žalost. Dali ste otkaz.

Tolike moje muke zabadava. Pitam, mogu li bar da je vidim. Zašto da ne? Otvori fioku, izvuče iz nje kutijicu, otvori i nju a kad tamo na samotnom jastučetu — medalja. Krug i u njemu dvoglavi crni nemački orao. Na njoj, u krugu, piše ERINNERUNGSMEDAILLE FUR RETTUNG AUS GEFAHR.

Eto, tu sam, može da se kaže, stvarno postao kolaborant. Ne pre. Tek tu. Ne znam hoće li iko razumeti. Možda bi me razumeo neki šumac koji se godinama po planinčinama lomatao a nijedan orden nije dobio. Ja nijedan u svom veku nisam dobio, ni pismenu zahvalnicu i značku, a nekmoli odlikovanje. Niti sam se nadao, da pola varoši iz vode izvučem.

Kako da se odreknem?

Slušajte — kažem — što se tiče tog otkaza. Ja stvarno ne znam. Nisam rešio natvrdo. Došao tek da izvidim. Imate li kakvu zamenu da vidim, ljudi smo… Ja to više radi opšteg dogovora, ako bi morao da odem.

Onda vi to ne otkazujete?

Sačuvaj bože.

Zašto me onda, čoveče, gnjavite?

Zbog opšteg dogovora, rekao sam.

Idite s milim bogom! Los! Los!

Dobro, de, idem! — umirujem ga. Čekam medalju.

Pa idite, um gottes willen!

A šta ćemo sa medaljom?

Nema smetnji da je primite ukoliko ste u službi. Samo se kod nas medalje ne daju tako kako vi zamišljate. To je javni čin. A za datum ćemo javiti. Aufwiedersehn.

Aufwiedersehn.

Tako ne podnesoh otkaz. Ženi medalju nisam pominjao, taman posla.

Slagao da sam sve uredio, ali da dan-dva moramo sačekati. Dok mi nađu zamenu. Dan, dva, reče ona, ni sat više. Složim se. Ni meni nije bilo da zbog medalje glavu izgubim.

Topovi se još nisu čuli, a ni Nemci nisu bili naročito uznemireni, kao što to biva pre povlačenja. Osamnaeste sam se dobro sećao. Sve je bila pritisla neka mora, kao astma. I govori se tiho, šapuće. Sve zamrlo, čeka, osluškuje. I ja zamro. Čekam, osluškujem.

Valjda se, mislio sam, kakve sam usrane sreće, neće podesiti tako da Nemci uteknu pre nego što medalju predadu? Posle, jebi ga, ko će ih naći po svetu. Čim je dobijem, ja ću Julijanu i malog Andriju na kola, pa u bežaniju kod tazbine. Stvar dok ne legne, čuma dok ne prođe. Da me vijaju neće. Imaju koga. Eno im izroda iz opštine. Ti su uprljali ruke do lakata. A ja, šta? Ako sam mali prst. Pa i njega mi drugi u blato gurnuli. Mala je moja kolaboracija prema njihovoj.

Šta čekaš? — pita žena. — Šta si uši načuljio?

Topove naše čekam — kažem. A lažem. Čekam auto iz Kreiskommandature. Dan prođe. I sutra nedelja. U oktobru smo. Iz Kreiskommandature ništa. Žena nestrpljiva, ujeda. Sve, kad ćemo?

Čekaj, sad ćemo. Niko nas više ne dira. Toga se i bojim, niko ništa ne govori, samo me gledaju. Kako te gledaju? Kao pile nedeljom izjutra. Nemaju oni sa tobom ništa, ja sam saradnik okupatora. Ali ne brini, sve će se objasniti. Ništa se neće objasniti, plače ona, neće za objašnjavanja biti vremena. Onda uze da priča priče. Kako se po selima drže narodni mitinzi, pa se sudi izdajnicima. Odmah ih streljaju. Propaganda, velim. Kaka propaganda, pričaju izbeglice. Koje izbeglice? Pa ti što oće da im sude. Eto, vidiš, da je to propaganda. Njima i ide u račun da pošten svet podbunjuju.

Nju utešio, sebe ne mogu. Već je i ponedeljak, drugi dan, a iz varoši ni abera. Julijana svaki čas za kofer, ja idem. Dobro, kažem, još sutra, ako sutra ništa, za zamenu tobože, ne jave, idem u Kreiskommandaturu da vidim šta je. I onda pravo kod tvojih. A sutra ostavim je da plače, a ja pravo gde sam i prošli put bio.

Tamo gužva neopisana. Od sanduka i robe ne možeš proći. U dvorištu zapalili vatru, spaljuju arhiv. Vojnici prolaze trkom i bacaju u oganj naramke hartije. Crn se gust dim čak do kapije rasprostro. Za oči grize. A kapija otvorena, sve se vidi kao u pozorištu. Stražar zadribalda neka, međutim, neće da me pusti. Uzalud mu kažem da dolazim službeno — dienstlich!

“Dienstlich” gibt es nicht mehr! — veli i oturuje me šmajserom. — Es ist aus, Schluss siehst du es denn nicht selber? Machen wir, dass wir fortkommen! — oće da kaže da je svršeno sa službom i da odlaze.

Ja napamet naučio šta treba da pričam za medalju:

Ich komme wagen dem Medaillen, Herr Feldwebwl, Erinnerungsmedaillen!

Medaillen? Medaillen? — riknu on. — Was fur eine Medaillen? Hau ab, sag ich dir, sonst verpasse ich dir eine Medaillen, das du dein Zeben lang in der Frese trags! A to je značilo otprilike da idem u materinu i da će mi on medalju po njušci dati.

Sklonim se. Vidim izbezumljen, mašinka može sama opaliti. Uvučem se u kapiju preko puta. Odande vidim ulaz u Kreiskommandaturu. Računam, opaziću Feldwebela, sa kojim sam predaju medalje ugovorio. A možda i pukovnika personalno. Reći ću da mi do svečanosti nije stalo, i sam vidim, kakvo je bežanijsko stanje, nego da mi medalju prosto iz ruke u ruku da, pa smo kvit. Čekao sam dugo, iskilavih se čekajući, nijednog nema. Unutra lom, sve gori, sad hartije i kroz prozor na vatru bacaju. Neke od njih i vetar zanosi, kroz kapiju tera, niko se ne obazire, kao da to nisu državni protokoli nego pesma-rice i večiti kalendari. Kao državnog činovnika tuga me hvata. Kao rodoljubu mi milo. A zar tako, pitam vas, misli jedan domaći izdajnik?

Najzad opazim jednog podoficira, kojeg sam sa plaže poznavao. Uvek je bio ljubazan i duševan. Sad gura ispred sebe motocikl. Pritrčim taman kad on uze zalet.

Entschuldingen Sie! Entschuldingen Sie!

Was wolen Sie? Kao šta bi hteo?

Eine Medaillen! — kažem.

Velche Medaillen? Kakvu medalju?

Na brzinu mu objasnim. Herr Standartenfuhrer. Davljenje. Stihija. Mesečina. Banditi. Jedva živi. Slike po štampi. Velika stvar za obe nacije. Revnosna služba. Und So. Medalja.

On opsova, gurnu me u grudi, odbaci na zid, skoči na motor i odjuri.

Vidim, sve je poblentavilo, i da se u takvim prilikama do svog prava teško dolazi. A ipak, od medalje ruke ne dižem. Drugog dokaza za sposobnost nemam. Novine su, doduše, tu. I diploma pod staklom. Ali orden je nešto drugo. Dobro, nije baš orden, ali medalja za spomen jeste. To znači počast. Priznanje. Uzelo se u obzir. Vodio se račun.

U to, prvi put, čujem gruvanje. Nemci stali, načuljili uši. A negde, pa i ne baš sasvim daleko, gruva kao da se prazna bačva niz brdo kotrlja.

Kanonen! — kaže stražar.

Topovi! Rusi! Naši! Srce mi se najedared ote. Na medalju sasvim zaboravio. Koga briga za značke i medalje kad dolazi sloboda. Dobiću ja drugu značku. Ovoga puta za naše! U našim lepim rekama neće se više Nemci daviti, nego opet naše narodne mase. Šta bolje jedan spasilac može da poželi?

Eto kako sam mislio kad sam čuo topove. Zar tako misli jedan kolaborant, izrod i domaći izdajnik? Ti su na prvi artiljerijski plotun brinuli kako da uteknu pred vama, našim osloboditeljima.

Situacija je bila takva da ja odustanem od medalje. Julijana se svakojako izbezumila čim je čula gruvanje i zadržavati je više neću moći. A i čemu? Sa medaljom sam se oprostio. Novine će ostati, a i to je nešto. Valjalo je na glavu misliti. Govorilo se da je oslobođenje najteže u početku i da tu treba biti pametan. Kasnije se ljudi ohlade i čovek se snađe.

Požurim kući. Svuda saloni zaklopljeni, radnje zamandaljene, rolovi spušteni. Ali u Ulici vojvode Putnika gužva, šta će onoliki narod pred gos’n Manojlovićem i Sinom, kolonijalom? Kome je sada do kupnje i prodaje? Tek kad se malko primaknem, vidim, ljudi iznose robu i viču:

Napolje sa izdajnicima! O drvo krvopije radnog naroda! Dole crnoberzijanci i špekulanti! Smrt okupatorskim slugama!

Odmah shvatim u čemu je stvar, pokupim se neopaženo, i sporednim sokacima, pa posle utrinama, dovatim kuće. U hangaru, međutim, ne zateknem familiju. Namesto toga pismo: andrija, nisam smela da čekam, tražili te ovde, kažu kupimo izdajnike, mene izvuko zemba. a ti vidi šta ćeš, samo za nama ne dolazi da i nas ne uvališ. tako te pozdravlja i poručuje ti zemba, koji mi se mnogo našao, da si mu do neba zahvalan, kaže još da ištem razvod, dok fura ne prođe, a posle se lako ponovo vezati. to zbog deteta. vidiš u kakva si nas govna gurno. a sad idemo. dole izrodi i domaći izdajnici, sa smrt fašizmu i sloboda narodu pozdravlja te i voli tvoja bivša žena julijana.

Pa lepo, mislim, voli, a to je najvažnije. A ono o izrodima i izdajnicima morala da napiše, strano oko pismo može videti. Samo, šta će biti sa mnom? Kuda ću ja? Negde moram. Ostati ovde ne smem. Mogu se vratiti da provere. Sad i onako niko ništa ne radi, samo gleda na koga će se istresti. Od koga naplatiti ove četiri godine neimaštine i straha. Od mene im najlakše. Glavni, sigurno, već odmaglili. Predsednik opštine ih neće za štrajptišom čekati. Žandari bar imaju puške, mogu odmazditi. Nemce štiti Haška, a i puške imaju, ako konvencija omane. Ja nemam, a i da imam ne bi znao šta sa njom. Ja sam spasilac. To mi zanat. Ne da ubijam. Da spasavam živote. Propast i ništa više.

I čudnovato, nisam se više plašio. Nešto u meni prepuklo i ne marim. Ni bežao ne bih da nije malog Andrije. Zar da se priča kako su mu oca kao izdajnika umlatili? Vuko bi to celog života. Nećete, mislim, to ne dopuštam. Uzmem se spremati. A šta sam imao? Natrpam u vreću nešto robe i hrane, novine, deset primeraka sa mojom slikom, i diplomu. Staklo bacim da se ne slomi. Ako preživim kupiću drugo. Zatim iziđem. Na plažu i reku se ni ne obazrem. Stužila mi se. Udarim preko nasipa pravo na drum. Tamo se već vuče kolona — zbeg. Taljige sa denjcima, povrh stvari ljudi. Neki stisli uz grudi zidne satove, neki čiviluke. Deca u lavorima i korpama za veš. Tu i tamo poneki ciradom pokriveni kamion. Biće vojni. Svuda nemački motocikli. Infanterija duž jarkova sa obe strane, u kolonu po jedan. Prašnjavi, blatnjavi, nikakvi. Mnogi sa zavojima na glavi i štakama od grana. Ali šmajsere drže, ne ispuštaju. Sva ta raja gura prema zapadu. Dolazidu Rusi! Do-lazidu Rusi! — zapeva neka žena, dok je ne ćušnuše pod bale. Ako, mislim, to ste i zaslužili.

Čuju se topovi, a pozadi na kosama, dosta daleko, štekću mitraljezi.

Ratatata, rata-tata, ratatata.

Neko vreme idem pored jednog kamiona. Kamion mili, put zakrčen. Vičem, mogu li da se popnem. Ne možeš, dere se neki financ, vidiš da smo na glavu jedno drugom! Napravilo bi se mesta, molim. A jok! Ne može! Odbij!

Kamion krete brže. Zakačim se za karoseriju.

Puštajte! — vičem. — Ja sam vaš!

Čiji, bre?

Vaš! Okupatorski!

Gubi se u majčinu! — zavrišta financ i petom mi nagazi šaku, umalo mi prste nije zdrobio. Padoh u prašinu. Odmah se, dabome, digoh. Ruka nekako visi, ali proradiće, mislim — proradila jeste, ovde u Nemačkoj, ali nikad potpuno — ne smem da posustanem, moram izdržati zbog mog Andrije. To je poslednji kamion sa civilima. Sa njim još ima nade da se do Zapada stigne. Ovi na taljigama neće ni do prvog sela. Ali njima je to i cilj. Nije im nužda da beže, samo da se iz grada sklone. Ti beže od fronta, a ne od narodnog oslobođenja.

Opet potrčim i za karoseriju se zakačim. Taman financ da mi drugu šaku nagazi, kamion zakoči, financ se zaljulja, preturi preko ograde i tresnu u prašinu. Ako, crko dabogda! Ja se grudima na zadak nabih, pa kako sam već bio uza nj, a moj zlotvor financ se još nije bio povrnuo od pada, htedoh samo nogu da prebacim, da se u kamion uspenjem, kad oni iznutra na mene navališe. Da sad vidite, kakav narod imate, za koga ste se borili, četiri godine akali po šumama i korenje jeli! Nećete mi verovati, kunem se onim što mi najmilije, više ne mogu, da oni iznutra kao gamad navališe na mene. Nogama i rukama me odguruju — marva domaća, kolaboracionistička, izdajnička! A pokvareni financ nalegao na leđa pa ciči:

Kud si navro, stoko seljačka!?

Budi sad Srbin, budi rodoljub!

Srećom, stvori se neki nemački podoficir, došao da raskrči gužvu, vojska ne može da prolazi, ja vičem: Hilfe! Hilfe!

Pita, šta hoće ovaj, to jest ja? Was ist los? Was will denn der?

Ne znamo, gospodine naredniče! — viču izrodi i prodane duše. — Wissen wir nicht, Herr Feldwebel! Wir haben ihn noch nie ge-sechen! — Kao, nikad me đubrad nije videla! A najmanje sam dvojicu poznavao. Peru “Batinu” žandara i nekog Kurajicu, izbeglicu iz Like, koji je seko tačkice u opštini. Ovom drugom zabadava ustupao kabinu. Sad me ne poznaju.

Zverad sluganska!

Ich gehore zu ihnen! — vičem, od muke švapski progovorio. — Ja sam vaš! Ja sam vaš!

Zu wem — pita Feldwebel. — Kome?

VAMA!

Ich verstehe uberhaupt nichts! — kao ništa on ne shvata.

VAMA! — derem se, pomešao srpski i švapski, ne znam više ni šta govorim, ni šta radim, ni šta mislim. — ICH BIN EIN KOLABORATEUR DER DEUTSCHEN! JA SAM IZROD, IZDAJICA, VERRATER! JA SAM JEDNA VERKAUFTE DUŠA! EIN DRECK, DOMAĆI DRECK!

Vadim i novine, pokazujem pukovnika, vodena stihija, očajnička borba, srčano zalaganje, medalju mi obećali, nije pravo da se tako postupa sa jednim kolaborantom i izrodom, kao da je pošten čovek kome menu njima nema mesta. Svašta sam bulaznio, ali ruke od kamiona nisam otkačinjo.

Steig auf! — naredi najzad Švaba, kao penji se. — Los, spring auf!

Ja se popnem. Kamion krete na Zapad.

Zbogom majko Srbijo!

Borislav Pekić

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Odbrana i poslednji dani (14) – Eto, tu sam, može da se kaže, stvarno postao kolaborant [Tema: Pekić]

by admin time to read: 12 min
0