Odbrana i poslednji dani (15) – Takva nam rasa, gospodine. Zloćudna [Tema: Pekić]

| May 2, 2015 | 0 Comments

Munich Hauptbahnhof 1951 600

VI

Tako se, gospodo drugovi, obrem u Germaniji-Zapadnoj. Od tada je mnogo vode proteklo. A kako mi je bilo, odgovoriću vam sa onim Grkom Sokratom, koji, izgleda, sve zna: “Lepa li mi života kada bih ja otišao iz otadžbine u ovim godinama pa menjao jednu varoš za drugom i živeo u izgnanstvu.” A što za Sokrata ne valja, za Andriju će još gore biti. Kako, nije važno. Šta sam sve ispatio ne vredi ni da pričam. Kome puca kaiš kako se u inostranstvu provodi jedan domaći Dreck? Razumem ja to, nisam nepismen. A šta sam sve tamo kao raseljeno lice, dizpliz persona, i izbeglica radio, već sam drugu Ozrenu na tolike zapisnike izjavio. Sve to je protokollarisch zabeleženo i od strane mog istražnog, gospodina poručnika Kulmana. Dr Hamma da i ne pominjem. Trebalo mu za odbranu. Biografska pozadina slučaja je najpresudnija, veli, Lebenslauf. Dobro da sam ga imao. Lebenslauf gadan, ali moj. Nisam niko i ništa. Da je bolji, veli dr Hamm, ne bi ni valjalo. Kakvo bi onda imao opravdanje da ubijaš? A bez Lebenslaufa gde bi našli “komplekse”, tvoje korenje. Die Wurzeln.

Malo mi odlanulo tek kad sam dobio za spasioca u Hamburgu. Na nesreću, već pete godine pozlede mi ruku. Onu koju mi nagnječiše na sam dan oslobođenja naše domovine od fašističke čizme. Dok je bilo para, odlazio sam kod lekara. Dabome. Kad me premestiše za čuvara kabina, kao nesposobnog, para sve manje, pa i vizita lekarima. Nije mi bilo žao. Ništa mi nisu ni radili. Pipkali ruku, uvrtali, zavrtali, teglili, a onda kazali obligatno entschuldigen Sie bitte — tot, mrtva, nema od nje ništa. Hoće li bar proraditi jednom? Niemals, vele, živac ti pokvaren. Može li kako da se zameni? Danas za sve ima erzatz. Entschuldigen Sie, ne može, dotle još nismo stigli. Mogu, vele, da mi zašrafe kuku. Hvala, danke. Pa šta da radim? Radite desnom, ostala vam desna. Samo što mi ne savetuju da levu otkinem i na đubre bacim. Kao divljaku, da ne troši hranu. Gde ruku da bacim? Pogotovu neću da je bacim jer samo u ramenu i laktu ne mogu da je pokrećem, a prsti se miču. Neće dugo, vele oni. Idite, mislim, bestraga. Neću da je diram. Nek laje dok traje. Od plivanja, dabome, više ništa. Držali me još malo da ispomažem oko kabina i inventara, pa otpustili. Dali mi Entlassung i otpremninu za mesec dana. Kazali entschuldigen Sie bitte, i zdravo! Molim. Ja odem u drugi grad. Ostanem tamo dok se ne otkrije da sam bogalj. Pa se u treću varoš preselim. Nisam se zapošljavao kao spasilac, ne dao bog, toliko sam savesti imao, druge sam poslove, ako nisu teški, mogao sam da obavljam. Kad mi dadu teže, ja se izvlačim dok me ne uhvate da sam invalid u procentima, a onda naravski, entschuldigen Sie bitte, i napolje. Najzad se nađem u Munchenu. Računam, grad veliki, ljudi veseli, pivopije, odavde i Hitler potekao. Biće posla i za mene. Dok nešto ne nađem, kako sam stegnuto živeo, otpremnina će mi tri meseca zatrajati.

Povrh svega, Munchen je bliže zemlji. Jer me gospodo drugovi, uhvatilo osećanje, pa davi. Stalno sanjam Južnu plažu, naročito moju Julijanu, mog Andriju. Od njih vesti nikako. U početku sam piso, odgovor nisam dobio, valjda se pismo zagubilo, ili oni više nisu bili kod ženine matere. Noću se sa Andrašem razgovaram. I Zemba tu. U najboljoj smo vezi, kao nikad. Jednom mi je u san došao i onaj financ, Fleischfresser ili živoder, što mi ruku đavolu dao, pa ni njega ne mrzim, mada po danu ne znam kako bi se držao, razgovaramo se, a kamion nas na Zapad vozi. Zbogom majko Srbijo!

Cunjajući za zaposlenjem, čujem od zemljaka da je Fenereja otvorila konzulat u Munchenu i da su naveliko počele repatrijacije.

Pozivaju, praštaju, kažu svaka nam ruka treba, ako nije krvava.

Dvoumim se bi li se javio. Ruke nisam okrvavio, bandama nikavim nisam pripadao, godine su prošle, ni ovde se grđenjem zemlje nisam bavio, ni sa kakvom se bombaškom organizacijom nisam spanđao (osim što sam iz duševnosti dao prilog Miloj u Dragoviću, kaplaru Vojske Njegovog veličanstva van otadžbine, deset DM svega, ali se ne zna šta je sa tim novcem bilo, kaplar Nj. V. ništa nije hteo da kaže kad su ga uhapsili zbog velikog trošenja po kafanama.) Ništa mi se, dakle, novo nije moglo prikačiti, a staro, što reko naš Maršal, u vodu palo, otpisano, amnestirano — divota božja. Mogao bih da se skrasim kraj neke naše reke, ma i nemao sa njom ništa službeno. Doveo bih Julijanu i Andriju, našao posao spram svojih procenata, šta čovek više može poželeti.

Jer, ovako je stvar stajala, i drugu Ozrenu sam rekao, ja jesam sarađivao sa Nemcem, pukovnikom, pa i to, samo dok sam ga iz vode vadio. Ne poričem, iako nisam znao ko je u pitanje. Lako je Srbin mogao biti, pa bi me onda tužili što mu se nisam našao, nicht war? Nisam mogao da ga legitimišem, pa onda izvadim. Dakle, to je kratka kolaboracija sa jednim Nemcom i to po službenoj dužnosti. Sa ostalima nikad ništa nisam imao, osim preko batina. Onaj Frost me stuko. Za drugo nisam kriv, osim što sam nešto dana nosio njihovu jebenu uniformu, a ni ona cela nije bila njihova, samo bluza. Najposle i ta bluza, ako ćemo pravo. Nije više bila u opticaju kod Wermachta, pa da se kaže. Služila za civile i domaće prislužitelje. Više kao zimska pomoć. Najviše sam skrivio što sam se polakomio na njihovu usranu medalju, to sebi ne mogu da oprostim, i za to mi, ako hoćete, sudite! Tako mislim dok konzulat obilazim. Nikako ulicom, sve sporednim putevima. Za slike nisam kriv, takođe. Nisam ih ja slikao, niti sam to od koga iskao. Ni za govorancije. Sve je izmišljeno da se ja kao Srbin ponizim i popljujem. Da se na narodne mase i proletarijat ljaga baci. Pogotovu nisam kazao da sam u vodu skakao da spašavam simbol nemačke nacije, ne znam otkuda kad im simbol crni orao, jedino znam da me je skakanje zacrnilo, a što se tiče da su me u reku gurnuli ljudski nagoni, jeste, to je istina, samo bih ja njima dometnuo i službenu nagonjenost.

Primicao se dan kada sam obavezno morao da se rešim. Ponestalo mi para, ostao sam i bez furgona kojeg su na gvožđe odvukli. Rešim da stisnem srce i da se prijavim. Ubiti me na licu mesta ne mogu. Mogu me nagrditi, svašta mi u oči reći — što se drug Ozren i postarao, ali ne odmah, nego kad smo se zbližili — ali sam na to svikao. Važno je da se zemlje dokopam, posle šta bude. Gore neće. Taman sam ugledao plehani grb nad vratima konzulata, kad pored mene prođe, samo što me ne očeša, podebeo, riđ čovek, sav izglancan, na cveće miriše.

Zagledam se. Ko je taj, zaboga? Sličan je nekome, kome — ne razabiram. Kao da mu poznajem brata. Tako mi se pričinilo. Pa mi sine. Herr Standartenfuhrer! Herr Standartenfuhrer Erich von Ruchter! Moj davljenik! Zanemeo, ne toliko što ga vidim, nego što ga nisam prepoznao. Nisam prepoznao jedinog čoveka kojeg sam iz vode izvukao i zbog kojeg mogu reći da sam spasilac.

Herr Standartenfuhrer! — viknem. — Herr Standartenfuhrer, von Ruchter!

On, kao da ga metak u potiljak pogodi, tako stade. Potrčim. Ne znam bi li mu se oko vrata obesio, ili ga, šta sam zbog njega propatio, za taj vrat stegao.

Okrete se. On i niko drugi. Prazno me, međutim, gleda.

Was? Ich verstehe nicht? — kao, ne poznaje me. Ko sam ja, pita.

Setim se Zembe i kako se žalio da ga davljenici izbegavaju. Nećeš, majci, mislim, sa mnom nećeš tako. Zemba je na njih mogao zviždati. Imao ih je na kamare. Ja samo jednog i taj bi da mi klisne. Vidim već kako uzima zalet da uhvati taksi.

Južna plaža — brzam, idem za njim, taksi stade, pobeći će mi — stihija, Gavrilović, srčano skakanje po simbol nemačke nacije — njemu noga na papučici, moja mu ruka na ramenu — Empfang, zajedno smo se uslikavali, Herr …

On mahnu rukom na šofera, kao odustaje. Vidim, sav se unezverio.

Kaže: Umukni, budalo!

Povede me na pločnik, dobro je, mislim, čim me budalom zove, mora da me pozno, obazire se oko sebe i uz zid me pribija.

Sad se zovem Gruber — veli strogo. — Erich Gruber, i da se nisi šalio zvati me drukčije

Gut — kažem.

A kako se ti sad zoveš?

Ja? Gavrilović. Kako bi se zvao? Ako sam izgubio zemlju, mislim, nisam ime.

Gut — kaže sad on, a sve se obazire. — Ajmo nešto da popijemo i vidimo šta ćemo.

Krenuh da odbijem, napijanje sa njim me i saranilo, pa odustanem, šta je čovek kriv što sam ja na piće slab. Okrom, bila je to prilika da za medalju priupitam. Mogla bi mi koristiti za službu, ako me iz konzulata kao ratnog zločinca ispujdaju.

Sad je prilika da kažem kako sam se ja, zarad egzistencije, nipošto zbog ponosa, u više navrataja po nadleštvima i raznim Amptima za tu moju medalju raspitivao. Oni uvek jedno isto, gde su dokumenta, kamo Beweisi, imate li svedoka? Kakvi svedoci noću na reci, ljudi? I šta je sa tim Standartenfuhrerom, jer i nama treba? Ne znam, velim. Onda ništa, kažu, napolje! Drugima opet nikako da objasnim kakva je to medalja. Nije, velim, baš medalja. Više kao značka, samo počasna. Čuli su za mnoge, neke i dobili, značku Stranke na primer, onu što se o Prvom maju na paradama nosila, značku za plodne matere, za svaku su jebenu značku čuli osim za moju. Tako sa mnom duševniji. Drugi ni da razgovaraju. Njih se ništa ne tiče šta je bilo. Ni pre, ni za vreme rata. To nije bila Rechtstaats. To se više ne važi. Što je bilo, bilo je. Mi to ne priznajemo. Kako ne priznajete? Kakav je to način da sin ne priznaje očeve dugove? Vaši su mi očevi ostali dužni. I ne samo meni. Narodnim masama. Ne priznajemo, vele. Dobro, što vi ne priznajete to je vaše, samo priznaju drugi. Priznaju i pamte, u vosku drže. To je njihova stvar, mi radimo da se prošlost izbriše. I ja bih, kukam, da je izbrišemo, ali se ne može. Zašto, pitaju. Ne daju ONI. A ti se, momče, kažu, obrati onda NJIMA. A to je, po svemu, VAMA.

Sad sam, eto, nabasao na svedoka. Neću, naravno odmah, nisam vo, sačekam da u neku birtiju svratimo i da on po rakiju poruči, pa poizdalje krenem:

A vi niste u vojsci, Herr Standartenfuhrer?

Slušaj, Gavriloviću — izbeči se on na mene. — Ja sam sada Geheimer Rat. Tajni savetnik. Geheimer Kommerzienrat Gruber, razumeš!

Razumem, Herr Standartenfuhrer.

Geheimer Kommenzienrat Herr dr Gruber, budalo. Verschtehts du? I da se nisi usudio da mi pominješ ni ime, ni čin.

Shvatim. U knjige je neke crne zabeležen. Posle mi Ozren rekao nirnberške. Ode moja medalja! Taj živ neće ni pred kakvu komisiju.

Verschtehts du?

Jawohl, Herr Stand … Geheimer Rat.

Gut.

Mislim, ni ja više nisam koji sam bio. Nisam Andrija A. Gavrilović, spasilac davljenika. Raseljeno lice sam, DP, dizpliz persona. A povrh svega još i domaći izdajnik, izrod i kvisling. Na istome smo. Ali nam isto nije. On je i dalje gospodin, a ja niko i ništa. Već poručuje drugu turu. Ima, dakle, gelda, to jeste para. Vidim, biće, nevolje. Napiću se, to je gotovo. Stomak mi prazan. Kad god tog čoveka sretnem, moram na prazan stomak da pijem. Bruka.

Also — pita — kad sam, i kako u Nemačku dospeo.

Našao se — kažem. Neću da se ispovedam.

Nema u komunizmu hleba, a?

Naljutim se. Zašto da nema? I komunisti su Srbi, nisu Turci: Ma ima ga, zašto da nema. Nema ga za mene.

Što? Presušile vam reke? — on se još i šegači.

Ja sam domaći izdajnik.

Šta si ti?

Kvisling, gospodine tajni savetniče.

On u smeh udari. Hoće u to ime još po piće. Da se za Kvislinga ispije. Ne branim, predao sam se.

Pa dobro, Herr Kvisling, zašto?

Šta zašto?

Zašto te nazvali Kvislingom? Da te možda pred kraj u vladu Srbi nisu uzeli?

Šegači se, mislim, šegači se, može ti se, u tvojoj sam kući.

Zato što sam vas, gospodine, iz vode izvadio.

Pa bio si spasilac davljenika, nisi li?

Jesam, gospodine, ali za srpske davljenike. Nisam za Nemce. A to se broji kao saradnja sa okupatorom.

On opet u smeh. Vidim, popićemo i po četvrtu. I ova mi se treća po glavi muti. Stidim se da pitam za sendvič, nisam prosjak, iako sam bez pasoša.

Saradnja sa okupatorom na vodi — cereka se on. — Pomorska saradnja, zapravo. Svašta. Baš ste vi Balkanci neki zaguljen narod!

Trebalo je da te pustim da crkneš, mislim, sad mi ne bi govorio da sam zaguljen. I onda, šta ste kod nas tražili kad smo toliko zaguljeni? Što se podalje niste držali?

I tako si strugnuo, emigrirao?

Jeste, gospodine Tajni savetniče.

I kako si se kod nas snašao?

Nikako, gospodine.

Sve mu ispričam. Ništa ne krijem, niti se čega libim. Piće me gura.

Hamburg, ruka tot, lekari, vele, baci ruku, iz mesta u mesto, plata mala, skupoća, potucanje, furgon, otkaz, i sad mi ostaje samo dubina. Ili konzulat FNRJ. Još ne znam šta je bolje.

Prijaviću se za repatrijaciju, pa nek rade sa mnom šta hoće.

A šta bi ti radili?

Glavu uzeli. Fik.

Dummheit! Posle toliko godina? I za takvu stvar? Kladim se da za tebe i ne znaju. Niti su ikad znali. A i da su čuli, do sada bi već deset puta zaboravili.

Ja onda kažem, petu ispijam, možda je to tako kod vas u Nemačkoj, gospodine Tajni savetniče. Vi ste veliki narod, pa vam je lako da zaboravljate. Pogotovu zlo. A mi smo mali, malecni, šaka jada. I zlo nam neka vrednost. Počesto druge ni nemamo. Moramo i njega kao oči u glavi čuvati, gospodine Tajni savetniče. Nikad ga, do smrti ne zaboravljamo.

Kažem ja da ste vi mimo sveta.

Ja mu onda da potvrdim što sam rekao ispričam, sit se ismejao, slučaj popa Grigorija, iz Novog Slankamena na Dunavu. A to ni vama neće biti na odmet da čujete. Da vidite sa kakvim svetom se mešate. Pozvali, kažem, oca Grigorija da za susret sa bogom pripremi dušu nekog sarača Mrkoja, a ovaj dođe pa u sred molitve prosu na samrtnikovu glavu bokal vode. Ovo ti je — veli — Mrkoje, što si me na krštenju popišao, da se imaš našta gospodu žaliti, a ne da izgleda da nisi Srbin.

Takva nam rasa, gospodine. Zloćudna.

Ako se bojiš — raspituje se pukovnik — što ne ostaneš ovde?

A šta ovde da radim? Da skapam sakat?

Onda mi on reče da ne brinem. Neće dopustiti da se zlopati čovek kome duguje život. Daće mi preporuku za čoveka na Sportbazenu u Schvabingu, a to vam je kao kvart u Munchenu. Taj čovek je njegov podoficir i ratni drugar. Venzell mu ime, pa njemu da se javim. A kad mu bude gotova kuća na Ammersee, uzeće me za čuvara. Samo pod uslovom.

Kojim uslovom?

Da nikome o meni ništa ne govoriš.

Da vas poznajem?

Poznaješ samo Geheimer Kommerzienrata dr Grubera.

Gut — kažem. — Važi.

Planirao sam da malo radim, dok se potkrpim i podgojim, da se mome Andriji i Julijani ne vratim kao golja, nego kao čovek iz sveta. Kao što su pre rata izgledali naši iseljenici iz Amerike, nisam mogao računati da ću da izgledam. Ali uglednije nego sada svakako. Ništa mu, međutim, o tome ne govorim, nego zahvaljujem i ljubim ruke.

Hvala, Herr Standartenfuhrer!

Crko! — veli. — Ne zovi me tako. Ja tebi imam da zahvalim, a ne ti meni.

Obojica, mislim, imamo račun jedan kod drugog. Ja sam tebe izvadio iz vode, ti ćeš mene iz bede. Kako god okreneš, ispadaš kao čvor kojeg treba odrešiti da se mreža oko mene otpetlja. Tako je i bilo. Zbog toga ovde sedim. Dok je on bio živ, za mene pred zemljom nije bilo iskupljenja. Tek kad se on vratio u vodu, iz koje sam ga izvukao, mogao sam da za sebe i svoju prošlost tražim neku pravdu i milost. Ali onda sam u zatvor zapao, i tako mi se na isto uhvatilo.

Na rastanku ga i za moju medalju zapitam.

Medaillen? Was fur eine Medaillen?

Ne seća se. Ti su vam Nemci baš čudaci. Ničeg se ti ne sećaju. Ni rata. Ko da im mozak od kučine. A kakva tehnika! Setio se tek kad sam mu naširoko objasnio. Dobro, veli, urediće se i to nekako. Ista značka svakako neće biti, te se više ne izrađuju, na žalost, ali će se neka svakako naći.

Gut — kažem.

Službu u Sportbazenu nema šta da opisujem. Bila je kratka a ni pretrzo se nisam. Onaj SS Venzell pusti me da radim šta hoću. Instrukcije dobio.

Borislav Pekić

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Odbrana i poslednji dani (15) – Takva nam rasa, gospodine. Zloćudna [Tema: Pekić]

by admin time to read: 12 min
0