Osim Andraša, drugovao sam ponajviše sa decom iz predgrana. Sa starijim kupačima bio sam na odstojanju. Dobar dan — dobar dan. Takva je bila priroda službe. Dostojanstvo se moralo čuvati. Bio sam državni službenik, pod uniformom i zakletvom, nisam smeo da se upuštam. I vi ste, jamačno, svi na državnim jaslama, pa znate na šta sve može izići kad se službenik sa rajom pomeša. Zato samo “Dobar dan, gospodine doktore!” ili “Dobro jutro, gospodine kapetane!”, “Doviđenja, gospođo Marković!”, “Zbogom gospođo Trajković”. Lep dan za kupanje, nije lep dan za kupanje, hoće li, neće li biti kiše. Toliko. Dam im ključ od kabine, naplatim, ligeštule i suncobrane iznesem, ponekad i upozorim obale da se drže, već prema prilici.
Sa gospođama i gospodom nisam, dakle, imao ništa, ali sa decom i mlađarijom je bilo drugojačije. Uvek su se motali oko mene. A i na čuvanje ih ostavljali. Dođe majka, pita bi li joj dete pričuvao dok ona u gradu nešto posvršava. Zašto da ne, gospođo. Voleo sam decu. Učio sam ih da plivaju, rone, u vodu naglavce da skaču, pa i davljenike da spašavaju.
Ako je ko želeo da čuje kako ja vršim svoju naročitu dužnost, bio mlađi ili stariji, ja nikoga nisam odbio, niti sam razgovarao samo ako mi se plati, a ako mi ne plate ne.
Zlotvor Zemba nije mirovao. Odvlačio decu sa moje plaže. Nije ih mario, pa da se kaže — dobro, samo je hteo mene da jedi. Da mu prođe vreme. Imao je motorni čamac, a moj je bio na vesla. Raspolagao sam, doduše, i ja motornjakom, ali za ozbiljan posao spasavanja, a ne za igru sa decom. Zemba se, međutim, nije na propise obazirao i vozio je njime decu samo da ih od mene odvoji. Zašto se na mene ispizmio, nisam pametan. Andraš je mislio da je to jer sam ja sam takav čovek. Prosto tražim da me gaze. Nije bio u pravu. Ne tražim, ali se, to je istina, i ne branim. Oduvek sam bio takav, miroljubiv.
Imali smo ispred hangara za čamce, u kome sam stanovao, direk na formu vešala, pa o gornjoj poprečnoj prečagi visila klepetuša od crveno farbanog gvožđa. Da se ne hvalim — moj izum. Kad bi se na reci štogod desilo, kakvo topljenje ili bilo koja nevolja, onaj koji prvi zapazi trebalo je samo u klepetušu da udari, a ja bih se već našao gde treba. Zemba je baš tu klepetušu iskorišćavao da me zabadava potresa. Ja sa decom u hangaru, učim ih spasavanju davljenika, kad čujem klepetušu. Najzad! — pomislim. Ne od zloće, zacelo, nikome ne želim da se davi, ali opet bi i sebe, ako se može, nekako da istaknem. Dohvatim torbu za hitnu pomoć, istrčim, vrat da slomijem, a kraj alarma stoji Zemba i smeje se. Ja se raspomamim. Ko ne bi?
Ti, Zemba — kažem, sav drhtim — ne poštuješ ni ljude, ni službu!
A šta bi hteo za moju platu? — kaže on.
Ništa. Ništa ja od tebe neću, nego svoje parcele da se držiš i da se po mojoj ne motaš. Eno ti tvoja, pa se izmotavaj sa životima. A mene i moje ne diraj, jesi čuo!
Nisam ja zbog tebe ni došao. Došao sam decu motornjakom da provozam.
Koje bi dete odolelo. Upinjem se da ih zadržim. Plašim se da ih, kakav je smetenjak, negde ne potopi. Ne pomaže. Već trče ka čamcu. Obećavam da ću im pokazati sprave koje sam naročito za spasavanje izumeo. Ni da čuju. Već se u čamac tovare. Čamac hukće, skot ga obojio crveno, istesao mu i katarku, pa može da važi i kao jedrilica. Prema mome — lađa, jakta.
I njega, Zembu, molim da me ne ometa kad učim decu tako važnim stvarima kao što je spasavanje ljudskih života. Pokušavam da mu dokažem kako on, doduše, misli da je pametan, ali da nije. Tako sam, izgleda, omrzao i njemu i mnogima koji su bili prisutni.
Kako, matori, druge da učiš — pita on zajedljivo — kad iz vode još ni crknutu mačku nisi izvadio?
Neka i nisam. Milostivom bogu hvala što nisam. Moja je plaža sigurna, a ne kao tvoja — grobnica!
Kakva je sad to moja plaža, kad je opštinska?
Zadužen si za nju, pa se računa kao da je tvoja. Kao što je ovo moja.
Od oca ti, valjda, ostala? — ruga se on.
Ne znam — kažem — samo znam da je sigurna, a da se na tvojoj svaki čas neko davi!
Davi, davi — viče on — ali se udavio još nije niko. Još se nije rodio taj majčin sin koji bi se na mojoj plaži udavio. A ti platu primaš zabadava. Od kada si tu, ni nos nisi pokvasio.
To me u srce pogodi te viknem:
Nisam ja kriv što se ljudi kod mene ne dave! Ja i volim što je tako! Volim da sam ja bez posla nego da mi se kupači dave!
A to se sve dešavalo pred mojom ženom Julijanom. Bio sam se već i oženio, dete na putu, a ona sve sluša. Vidim, nije joj pravo. Kao da me se pomalo i stidi. Krišom se osvrće, nema li koga da čuje bruku.
Jesi videla kako sam ga oterao? — pitam posle. Ona ništa. Jedva me gleda. — Dobro sam mu natrljao nos.
Ona i dalje ništa. Samo me gleda.
A što ti mene tako gledaš?
Ko te gleda? — pita ona. — Ko tebe da gleda?
I odlazi u hangar. Ja za njom. Hoću sve na čistinu da isteram. Neću da se onako gledam. Niko nema pravo onako da me gleda. Već se skoro i vidi. Ona, međutim, ni na šta ne odgovara, te dignem ruke.
Kakav si ti to čovek, Andrija? — pita me jednog dana.
Kakav?
Takav — nikakav. Svako može da te gazi.
Ne može mene niko da gazi. Jesi videla kako sam onomad oterao
Zembu?
Nisi ti njega oterao, nego čovek sam otišao, kad te se nagazio.
A šta bi ti, Julijana? Da se sa njim bijem?
Ne moraš da se biješ, ali ne smeš dozvoliti da te gazi.
Vidim u čemu je stvar, ali ne smem da se bijem u državnoj uniformi. Ne ide. Baš toga meseca iz opštine dobismo uniforme. Zelene, kao od koprive, i za posao mnogo nepodesne — nikada sa dugmadima nakraj da izađeš — ali bile su to, ovako ili onako, uniforme, državni znak. Uteha mi bila što više nisam morao da gledam kako se svi drugi iz vlasti u uniformama šepure, samo se mi šetamo polugoli, kao zveri.
Uzdržao sam se zbog uniforme — kažem.
Uzdržao si se zbog straha — kaže ona. — Usro si se.
Došlo mi da je udarim. Ja da sam se uplašio? A i u najopasniji bih vir stremečki skočio da je bilo nužde. Ali nije bilo. I ja tu ništa nisam bio kriv. Naravski da je nisam udario. Gde da bijem bremenitu ženu. I još u uniformi. Ona, doduše, nije bila vojnička, pa da je iziskivala naročito poštovanje, ali je, kao uniformi, i njoj zapadalo bar nešto od te časti.
Povrh toga, moja je Julijana bila pojača ženska. Ne bi, bojim se, dala na sebe. Opet bi se stvorila jedna situacija, pukla bi bruka, opština bi doznala, možda bih i posao izgubio.
Najteže mi, međutim, padalo što me Julijana, posle takvih svađa, ni po nedelju dana nije sebi puštala. A i bez toga je naše mešanje bilo retko i neredovno. Mrtvosan od motrenja i hodanja dođeš kući u prvi mrak, zdravo — zdravo, brineš se, ništa se ne dešava, a tebi treba da se bar malo davljenje desi, inače ostade bez službe, šta će spasilac kad nema šta da spasava, samo opterećuje budžet, ima li što za jelo — eno ti na stolu, ni do čega ti, međutim, nije, gutaš a stalno se trzaš, sve ti se pričinjava da sa vode čuješ dozivanje, a znaš da je nemoguće, koja bi se budala kupala noću, daj mi malo vina — uzmi sam, nisi vladika, mada je i takvih bilo, samo su se oni banjali na divljim plažama nad kojima nisam imao vlasti, svučeš se na brzinu i strovališ u krevet, laku noć — laku noć, jedva čekaš da zaspiš i da vika davljenika u tvom mozgu jedared umukne. Vidim ja da se od mene Julijana odbija. I kad joj se primaknem, ona me odguruje. To se, veli, u trudnom stanju ne radi. Za dete ne valja. Može da ogluvi. Da se obogalji. Ja, dabome, ne zapinjem. Nisam vepar. Ako lekari ne daju, nećemo da čačkamo. Ali mi žao, udaljujemo se jedno od drugog.
A ja sam o spasavanju davljenika znao više od ma kog u varoši. Možete se raspitati. Samo sreće nisam imao, i to me je urnisalo. A kakve sam sve sprave i naprave za službu izumeo! DVOSTRUKU ČAKLJU, na primer. U našem vam je poslu, što rekao Zemba, najopasnije utopljeniku na rukohvat prići. Ako ste u vodi, za sobom će vas povući, ako ste u čamcu, prevrnuće vas, ko bog. Taj vam ništa za sebe ne zna, možete računati kao da ga i nema. Ali ako ga iz čamca spomoću moje sprave izvlačite, ništa vam ne može. Nabacite mu omču preko grudi, kao da polažete čerenac, koturaču obrćete dok se žice ne zategnu, i pošto stvar radi na formu pecačkog štapa, izvlačite ga iz vode kao ribu.
Posvetivši se takvom delanju, ja kao ni Sokrat, nisam imao vremena da uradim nešto što bi bilo vredno spomena ni za grad ni za svoju kuću, to jest hangar, nego sam živeo u beskrajnoj sirotinji. Ali šta je sve to vredelo kad, uprkos ovakve duševne i telesne spremnosti, do tada još nikog iz vode nisam izvadio? Ausser einem Hund, naravno, osim jednog psa, hoću reći, a i njega sam izvadio dok je još bio štene. Neko ga kao prekobrojnog bacio, pa ga ja spasao i odgajio.
Sam bog zna koliko sam za prilikom čeznuo. Ma kakvom. Tek da se pokažem, da nisam badava plaćan. Takav sam bio, svakome da učinim, svakome da se nađem. Dobričina, ein gutmutiger Kerl. Možete se raspitati. Prilike, prokletinje, međutim, nikako. Ljudi se, kao za pakost, uvek na Severnoj plaži utapali, nikad na mojoj, Južnoj. Kao da sam uklet. Ili kao da je moj deo vode, od Krive stene do Velikog vrbaka, veštičije oko začaralo, da ništa kršteno ne sme primiti, nego sve odmah mora napolje ispljunuti. A da je Zembin rejon, od Velikog vrbaka do Željezničkog mosta, proklelo da bude kao sito i propušta sve što živo u reku padne.
Molim Molim da se nipošto ne uzme da sam ja svojim kupačima želeo zlo. Sakloni bože! Kakav bih ja bio čovek kada bih računao sa tunom nesrećom … Da se ljudi tek onako … zbog mog napredovanja u službi … ili da se raščujem kao spasilac … Bilo je važnijih razloga što su mi davljenici postali nužni. Ta stvar sa mojim nameštenjem, na primer. Bilo je to pred sam rat. Iako nisam bio bogzna kako plaćen, živeti se moglo. Kad nedostane plata, žena prala po kućama. Inače, nisam dao. Državni službenik, a žena mu po kućama nadniči — ne ide. A bez njene ispomoći isto nije išlo. Skupoća, dinar ko kuća. Nisam hteo da mi se prebacuje, te odem u opštinu, u personalno, da se raspitam. Takva i takva stvar, gospodo. Uniformisan sam u kraljevsku uniformu, a žena po kućama ispomaže, može li se to? Izbacili me, šta se to nas tiče, vele, nisi maršal dvora! Kako da se ne tiče? Što je vlada za zemlju, opština je za varoš. Mora da vas briga šta rade vladini ljudi. Idi s milim bogom, budalo, kazali, pa sa mnom niz stepenice!
Kad se sve sabere, nije se živelo tako loše, ako se uzme da sam u hangaru za čamce imao besplatan stan. U zimu smo, doduše, zbog zimovnika, bili malo stešnjeni, ali preko sezone, kad su svi čamci u prometu, nismo znali šta bi sa tolikom kućerinom. A bilo nas je već troje. Rodio se i Andrija, sin imenjak. Peta mu bila kad ovo pričam. Još se nije zaratilo, mada se o ratu uveliko pričalo. Musolini ušao u Abisiniju, Selasije uteko u Društvo, Franko ušao u Madrid, Hitler ušao u Austriju, a Jevreji iz nje izišli. Stalno je negde neko ulazio, a neko izlazio. Pravi narodni rusvaj. Ja sam se jedino bojao da kakva srpska zadribalda opet ne ubije koga Ferdinanda, pa da se moramo akati po planinčinama. Sve u svemu, bilo je za snositi. Ali i gore da je bilo, služba se čuvati morala. U onakvoj krizi drugu ne bih našao.
Rđavo stanje na plaži, to što nije bilo slučajeva, bacalo me u veliku brigu. Sad ja, razume se, nisam od davljenika plaćan, da sam imao neku normu koju je za platu valjalo isterati, nisam, dakle, od prometa zavisio, nego prema prilici, što ispadne. Zabrinjavalo me, međutim, što nije obnarodovan nikakav propis da svaka plaža mora imati spasioca, nego je od opštine zavisilo. Koliko opštinari imaju para i pameti. Znao sam za mnoge plaže po okolnim mestima koje nisu imale spasioce. A bile su gadne i opasne. Davljenike je vadio ko je stigao. Mnoge nisu ni stigli. Nije bilo nikakvog reda u tom pogledu. Neke su izvlačili tako neuko da su na obalu stizali mrtvi. Ponekad bi se i sami spasioci podavili. Propisa, dakle, nije bilo. Ovde, u Nemačkoj, Zapadnoj, za sve ima Vorschrift, pa i više Vorschrifta za jednu stvar. Samo za kupališta ih ima tri tuceta, što higijenskih, Sanitatsvorschriften, što onih koji se tiču uređenja, ponašanja i morala na plaži. A kod nas si i nuždu mogao obavljati, niko ti ništa ne bi rekao. Samo bi se izmakao da mu ne smrdi. Hoću da kažem, ako bi opštini ponestalo budžeta, prvo bi mene skresali. Poslali bi komisiju. Koliko ste glava do sada izvadili, gospodine Gavriloviću? Šta bih mogao ljudima da kažem? Kuče da im dovedem, eto, ovo sam spaso, to bih jedino mogao. Odmah bi me ispujdali. A da idem, nigde nisam imao. S druge strane — familija. Familija u kući — kamen o vratu.
Zbog svega se toga nisam usuđivao na Zembu žaliti zvanično, iako mi je pakosti priređivao, ne što me mrzeo ili mi bio zavidan, nego što je takav čovek. Pisao sam pritužbe, to je istina, ali nijednu nisam isposlao. Žalbe su mi i prijave bile više kao dokaz pred Julijanom da mene niko ne može da gazi. Nisam ih slao nego u reku bacao. Kao da mi ona može pomoći. U neku ruku bi i mogla, kad bi bar malkice živnula i radila ono što i sve reke na svetu. Onda sam, mislim, naučio da pišem ovakve izjave, i to mi pomaže da se izrazim u predmetu moje stvari.
Uzmem tako i napišem predsedniku opštine kako, pod jedan, Zemba mene drsko i nedrugarski ometa u zvaničnom delovanju, kako, pod dva, mene i moje kupače lažnim alarmima potresa, a priča o vuku i jaganjcima je poznata, pod tri, da rečeni Zemba društveni čamac za ličnu provodnju koristi, pa u njemu vozaka ne samo decu, što mu ne zameram, nego i kojekakve devojčure i kurveštine, sva se obala ori od cike i dreke kad se vataju, pod četiri, koje se tiče novca, dometak pod A, da, uprkos paragrafima koji izrično zabranjuju kockanje na javnim mestima, Zemba u kabini, koju je od iste opštine za stan dobio, skuplja kojekakve propalice i kocoše, te sa njima po celu bogovetnu noć igra darde, klope i ajnca, pa ujutru nije nizašta, a sve to radi i na oči javnosti, iz čega proizlazi da ni kupačima kockanje ne brani, zbog čega mu plaža liči na vašarište o Maloj Gospođi ili kupleraj u Donjoj Mali, samo što nema trange-frange i cigansku bandu sa pevaljkom, što me ne bi začudilo i da se jednom zbude, a što je uštrbno našem ugledu spasioca i vladinih ljudi, i dometak B, da taj Zemba u svom pokvarenjaštvu ide tako daleko da uzima novac od onih koje spase, kao da nije iz budžeta plaćen, o čemu se mogu podneti živi dokazi, a zasad evo spiska po prezimenima i zanimanjima, od kojih je sve pare uzeo. Tako sve lepo ispišem, pa, pre nego što koverat zalepim, stanem i pomislim: u čemu li me to Zemba ometa kad ja pravog posla i nemam? A sa klepetušom potresa on samo mene. Niko za to i ne haje. Ljudi, kupači, se smeju. Takav je narod — nesvestan i bezdušan. Zato smo tako prošli. Što se tiče kocke i kurvanja, šta sam tu ja imao da delim pravdu, sam nisam imao pare za kocku, a za ono drugo mi je već i Julijane bilo mnogo. A sve su to, ruku na srce, i moji kupači radili. Vrbaci gusti, ljudima dosadno, sunce bije u mozak, nema se kud. A što je pare od spasenih primao, to je, na moju nesreću, samo dokazivalo da ih je imao, čime se ja nisam mogao, čak ni zbog uroka, pohvaliti. A ko može zabraniti ljudima da budu zahvalni? I tako, kad god napišem optužbu, ja je u reku bacim. Kao po vodi da pišem. A to sam, izgleda, i u drugim stvarima radio. Celog života po vodi pisao.
Borislav Pekić
Nastaviće se
