Odisej u kišnom mantilu [Tema: Pesoa]

| April 19, 2014 | 0 Comments

unnamed

Piše: Jasmina Nešković

Zagonetka zvana Pašeko

Epizodna i tajanstvena pojava Koelja Pašeka u sazvežđu Pesoinih heteronima i danas predstavlja zagonetku, a njegova poema „S one strane drugog okeana“, napisana u slobodnim stihovima bez interpunkcije, zauzima posebno mesto u opusu portugalskog pesnika. U Pesoinoj bogatoj i raznovrsnoj rukopisnoj zaostavštini nije pronađena nijedna biografska naznaka niti skica za psihološki portret ovog heteronima, za kog se jedino pouzdano zna da se pojavio pre 1915, budući da je jedina pesma potpisana njegovim imenom bila spremna za objavljivanje u trećem broju časopisa Orfej, koji je za pesnikovog života ostao neobjavljen. Iako posvećena Albertu Kaeiru, rustičnom pesniku uzvišene jednostavnosti, Pašekova poema nema ničeg zajedničkog s Kaeirovom vedrinom i apolonijskim osećanjem za meru i harmoniju. Naprotiv, kao pesnik „ splina“ i dekadentnog odustajanja od aktivnog života, idealni dekor za svoju melanholiju Pašeko nalazi u napuštenim starinskim salonima, zapuštenim vrtovima i noćnim pejzažima lišenim ljudskog prisustva. Međutim, njegova posebnost ispoljava se pre svega na formalnom planu, u impulsivnom nizanju slika, koje naviru kao u nekom transu i čiju je asocijativnu ili logičku povezanost često veoma teško pratiti. Zahvaljujući toj slobodnoj igri asocijacija i postupku koji je najbliži automatskom pisanju, Pašeko se s pravom može svrstati u jednog od preteča nadrealizma.

Odisej u kišnom mantilu

Alvaro de Kampoš, najkontroverzniji od svih heteronima Fernana Pesoe, rođen je u znaku Vage, 15. Oktobra 1890. godine na jugu Portugala, u gradiću Tavira, čije su bele kuće nalik na mnoga slična primorska mesta na Siciliji ili u Grčkoj. Kao tipičan južnjak i Mediteranac, voleo je more i prekomorska putovanja, te ih je slavio u svojim odama. Opsesivna upućenost i sudbinska vezanost za okean, koji je Portugalce oduvek i spajao i odvajao od ostalog sveta, kod Kampoša je naglašena i njegovim zanimanjem pomorskog inženjera, koji je stekao diplomu pomorske akademije u Glazgovu, da bi se, posle jednog putovanja na Orijent, opisanog u poemi „Opijarijum“, trajno nastanio u Lisabonu i prepustio dokonom životu pomalo ekscentričnog dendija. Ovaj ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva.Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reiša, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampoš je potpuno ukorenjen u svoje doba, i po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao „oplovio sva mora i otkrio sve  Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao  nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života.

Prva pesma potpisana  imenom Alvara de Kampoša, „Trijumfalna oda“, nastala je juna 1914. u jednom dahu, kao po nekom unutrašnjem diktatu, a za razliku od svih pesama druga dva velika heteronima – Alberta Kaeira i Rikarda Reisa – koje su pisane perom, otkucana je na pisaćoj mašini. Napisana u zahuktalom ritmu dugih slobodnih stihova, ova oda s futurističkim oduševljenjem slavi neiscrpnu raznolikost sveta, obogaćenog dostignućima moderne civilizacije. Pesnik, međutim, nije oduševljen samim simbolima novog doba, motorima, mašinama, automobilima, aeroplanima itd, već činjenicom da su oni suštinski i trajno proširili granice saznanja i obogatili svet jednom novom lepotom, novom osećajnošću i novim mogućnostima ne samo primanja čulnih utisaka već i njihovog izražavanja. „Ah, kad bih mogao da se izrazim sav, kao što se motor izražava“, glasi jedan od stihova ove poeme, koji će postati Kampošov poetički imperativ u periodu od 1914. do 1916, obeleženom burnom i grozničavom stvaralačkom aktivnošću iz koje nastaju sve velike pesnikove poeme i manifest prvog avangardnog talasa u portugalskoj književnosti.

Međutim, već nekoliko meseci posle „Trijumfalne ode“, objavljene u prvom broju časopisa „Orfej“, nastaju i „Dva odlomka iz oda“, fragmenti jedne nezavršene poeme koja svojim meditativnim i melanholičnim tonom najavljuje jednog sasvim drugog i drugačijeg Kampoša, okrenutog introspekciji, opsednutog nemirom, tugom, čamotinjom i žudnjom za „ drugim stvarima koje nisu ni zemlje, ni trenuci, ni životi“, već, možda, „druga duševna stanja“. Taj drugi Kampos, iz svih iskustava i saznanja, pošto je već video „sve što nikad nije video i sve što još nije video“ u velikoj poemi „Proticanje sati“, priznaće, s bolnom ironijom, svoje osećaje promašenosti i nemogućnost egzistencijalnog ostvarenja, a umesto optimističkog slavljenja postojanja u svim mogućim vidovima, u svim vremenima i na svim mestima, žudeće za jedinim mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo nepostojanja. Jedino je poema „Pozdrav Voltu Vitmenu“ lišena svakog prizvuka melanholije, napisana od početka do kraja u slavu oslobađanja kao svojevrsni panegirik totalno proživljenom životu. Ove dve poeme, međutim, objavljene tek posle pesnikove smrti, nisu uspele da pomrače sjaj i veličinu grandiozne „Pomorske ode“.

 

„Pomorska oda“, koju je jedan engleski pesnik nazvao „najbučnijom poemom ikada napisanom“, a sam Pesoa smatrao istinskim remek-delom, spada ne samo među najveća pesniča dostignuća portugalske književnosti, već i u sam vrh svetske poezije svih vremena. „Nijedna nemačka regimenta nikad nije dostigla unutrašnju disciplinu ove kompozicije, koja po svojoj organizaciji predstavlja pravo-pravcato čudo“, pisao je Pesoa o svojoj odi, objavljenoj 1916. godine u drugom (ujedno i poslednjem) broju časopisa „Orfej“. I premda autor poredi njenu strukturu sa pindarskim odama, ova poema, napisana slobodnim stihom, poznavaoce muzike mnogo više podseća na neko od velikih postromantičarskih simfonijskih dela jednog Bruknera ili Malera, a počinje pianissimo, razvijajući se u sporom krešendu do klimaksa posle kojeg se ton ponovo lagano spušta i završava i pianissimu. Ova apologija svekolikog pomorskog života,od Homera do modernog doba ujedno je i istorija Portugala, jedne male zemlje, a nekadašnje velike pomorske sile koja je u prekookeanskim prostranstvima tražila odušak svojoj lutalačkoj čežnji. Poema u kojoj putovanje kroz prostor teče uporedo s kretanjem kroz vreme, takođe se može čitati i kao odisejska pustolovina ljudske duše, vođene dvostrukom žudnjom da izmeri „bezmeno bezmerje bezmernog mora“, ali i da u tom beskrajnom bespuću, gde ništa ljudsko nije ni trajno ni stalno, pronađe sebi utočište.

Treći i poslednji dio predgovora knjizi izabranih pjesama Fernanda Pesoe Poznati stranac, koju je 2011. objavila beogradska PAIDEIA.

 

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Odisej u kišnom mantilu [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 5 min
0