Oguglavanje

| January 29, 2017 | 0 Comments

© Joan Colom, undated, Barcelona

Bi­će da smo se pre­da­li, da smo di­gli ru­či­ce i ba­ci­li ko­plja u tr­njak, moj iz­mo­žde­ni ze­mlja­če! Kao da ne­ma vi­še va­tre u sle­đe­nom bi­ću, ni­ti var­ni­ca u smr­znu­tom umu, a ko zna da li ih je iz­i­stin­ski i bi­lo. Raz­go­vo­ri glu­vo­ni­je­mih se na­sta­vlja­ju i mi­li­na je slu­ša­ti nji­ho­vo žuč­no ras­pra­vlja­nje. U ne­iz­go­vo­re­nim ri­je­či­ma i be­to­ni­ra­nom slu­hu kri­je se srž na­še mon­te­ne­grin­ske pri­po­vi­je­sti. U za­ča­u­re­nim sle­đe­nim ko­ri­ca­ma omek­ša­log mo­zga kri­je se mu­drost na­šeg ras­ko­ri­je­nje­nog biv­stvo­va­nja. U pr­lja­vim nu­tri­na­ma kre­te­ni­zma sa­kri­la se či­sto­ta, u utu­lje­nim po­gle­di­ma bez­oč­ja is­pi­li­la se svje­tlost. U mr­tvo­me sti­du, usmr­će­ni po­nos. Za­to nam je po­ta­man. Odav­no nam je sve­jed­no. Ogu­gla­la sor­ta ko­nač­no uži­va u svom sje­me­ni­štu. Ra­ste uz­vi­še­ni ko­rov, nji­šu se mr­tvo­mor­ski va­li…A po nji­ma bro­de lu­de bar­ke po­bjed­ni­ka. Valj­da je to tri­jumf ko­ji su sa­nja­le na­še lu­čo­no­še. Si­gur­no je to ta mi­li­na ko­ja ob­u­zi­ma i po­ma­mlju­je na­še po­bje­do­no­sce, a pa­ra­li­zu­je nji­ho­ve pe­har­ni­ke, šti­to­no­še, ko­nju­ša­re, lu­de na od­lju­đe­nom dvo­ru i žud­ne pri­dvo­ri­ce…
Uosta­lom, ka­že ogu­gla­la sor­ta, da je mo­glo bo­lje i dru­ga­či­je, bi­lo bi i dru­ga­či­je i bo­lje. Na­rav­no, na­sta­vlja sor­ta ogu­gla­la, do­bro je i ova­ko, ka­ko mo­že bi­ti. Bo­ji­mo se, pr­duc­ka ogu­gla­la sor­ta, da će do­ći vre­me­na ka­da će­mo če­znu­ti i za ovim i za ova­kvi­ma. Bo­lje je i ova­ko, ne­go ni­ka­ko, pri­sma­če ogu­gla­la sor­ta za­da­vlje­na gro­mulj­ci­ma is­pro­še­nog za­lo­ga­ja…Ogu­gla­li zna­ju. Nji­ma tre­ba vje­ro­va­ti. Oni su no­vi pro­ro­ci ko­ji umrt­vlju­ju ži­vo­ga, mla­če vre­lo­ga, spu­ta­va­ju slo­bod­no­ga. Ako ta­kvo­ga ima. A či­ni nam se da ima, iako smo go­to­vo si­gur­ni da ga odav­no ne­ma…
Pre­ma ogu­gla­lim kre­a­tu­ra­ma skro­je­na je stra­te­gi­ja sve­op­šteg na­pret­ka. Ogu­gla­li­ma je sve­jed­no da li se ne­što kre­će i ako se kre­će da li ide na­pri­jed ili se str­mo­gla­vlju­je na­za­dač­ke. Ogu­gla­li ogu­gla­lo ka­zu­je: Bit­no je da sto­ji­mo, ka­da se već ne kre­će­mo, a ako slu­čaj­no ne­ku­da ne­kad kre­ne­mo, ni­je ni va­žno ku­da smo se za­pu­ti­li. Ogu­gla­li ogu­gla­lo za­klju­ču­je: Ako www.yourcanadianmeds.com/product/phentermine/ već sto­ji­mo, ko­me je va­žno za­što sto­ji­mo, a ka­da kre­ne­mo, kre­nu­li smo ne­ku­da, pa je i to kre­ta­nje ne­ku­da bo­lje ne­go sta­ja­nje u ta­mo ne­kom mje­stu. Ogu­gla­li ogu­gla­lo bla­go­slo­vi: Bra­ćo ogu­gla­la, u ogu­gla­va­nju je su­šti­na i spas, jer smo ro­đe­ni u ogu­gla­lom svi­je­tu i po svim ogu­gla­lim za­ko­ni­ma, skon­ča­će­mo u spo­koj­nom ogu­gla­nju…
I ko bi sad tu ne­što do­so­lja­vao, pri­so­lja­vao, gor­čio, ras­pi­njao, če­re­čio i do­o­gu­gla­vao…Ta­ko je, ka­ko ogu­gla­li ka­žu, sve osta­lo je ko­prc i gi­caj, ko­me ni­ko ni­ka­da ni­je na­šao su­šti­nu ot­kad po­sto­je ogu­gla­li na ovom ogu­gla­lom svi­je­tu. Ogu­gla­va­nje je do­šlo do ze­ni­ta, stro­po­šta­lo se na vrh pod­zem­nog ne­ba, do­se­glo je fa­zu ogu­gla­log usi­ja­nja. Ali, kao što sve pro­la­zi, i to će jed­nom pro­ći. Ogu­gla­va­nje u ze­ni­tu opet će se, kad-tad, pre­tvo­ri­ti u idi­lič­no su­ton­sko ogu­gla­va­nje. Opet će­mo, ako Ogu­gla­li da, uži­va­ti u div­nim pej­za­ži­ma bes­kraj­nog ru­me­nog ogu­gla­va­nja. Smi­ri­će­mo se u ogu­gla­lo­sti svo­joj kao u mir­noj lu­ci kad ovo usi­ja­no ogu­gla­va­nje usko­ro pro­đe…
Sto­ga, ne re­me­ti­mo ono što je da­to jed­nom za­u­vi­jek. Ima li uza­lud­ni­jeg po­sla i be­smi­sle­ni­jeg na­po­ra od lu­de po­tre­be da se mi­je­nja ne­što što se ni­ka­da ne mo­že pro­mi­je­ni­ti… Slu­šaj­mo po­ne­kad i ogu­gla­le, jer nji­hov na­uk je na­uk po­lu­ži­vo­ta, a nji­ho­va pa­met je pa­met ovo­ga svi­je­ta. Ako ogu­gla­li ka­že: Ne mo­že, on­da ne po­sto­ji mo­guć­nost ko­ja se raz­li­ku­je od ne­mo­guć­no­sti. Ako https://health-e-child.org/buy-modalert-online/ ogu­gla­li ka­že: Ne­moj, on­da je sva­ko: ho­ću- po­tvr­da nje­go­ve za­bra­ne. I oni naj­u­por­ni­ji si­zi­fo­vi­ći shva­te da je ogu­gla­lost po­če­tak i kraj sva­kog po­du­hva­ta u dr­ža­vi­ci u ko­joj je ža­bo­kre­či­na pro­gla­še­na za naj­u­zvi­še­ni­ju pri­rod­nu lje­po­tu, a obez­gla­vlje­ni i na­sa­ma­re­ni Lov­ćen za gi­ljo­ti­nu mu­dro­sti i uza­lud­nih za­no­sa i pr­ko­sa ne­kog ta­mo cr­nog vla­di­ke, ne­kog ta­mo cr­njeg na­ro­da, ko­ji ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa mi­lom nam i uba­vom nam ogu­gla­lom lje­po­tom, či­sto­tom i čed­no­šću na­šom…
Ne re­me­ti, na­mu­če­ni ze­mlja­če, san ogu­gla­le sor­te. Iz­me­đu tvog ne­mir­ja i ogu­gla­log umrt­vlje­nja, ogu­gla­li po­da­ni­ci iza­bra­će: čik po­go­di šta…Po­nu­dio si svoj je­zo­vi­ti ko­šmar na­spram nji­ho­ve viagra hip­no­ti­šu­će la­ko­kri­le osmrt­ni­ce i do­bio si: čik po­go­di ko­li­ko…Po­nu­dio si one­spo­ko­ja­va­ju­ći li­jek nji­ho­vom za­li­je­če­nom ne­spo­ko­ju i do­bio si: čik po­go­di od ko­ga…Že­lio si da im svje­tlo­šću ra­niš kr­me­lji­ve oči i da im ri­je­či­ma po­zli­je­diš za­glu­nu­ti sluh i do­bio si: čik po­go­di zbog ko­ga… Unio si upa­lje­nu ba­klju u nji­ho­vu le­de­nu ja­zbi­nu, po­pla­šio si var­ni­com svje­tlo­sti nji­hov je­di­ni naj­ro­đe­ni­ji naj­o­gu­gla­li­ji mrak i do­bio si: čik po­go­di za­što… Mi­slio si da čo­vjek ni­je ogu­gla­li stvor, pa si do­bio čik po­go­di ka­kav od­go­vor od onih ko­ji su čo­vje­ka pre­pu­sti­li stra­šnoj sud­bi­ni, a ne­čo­vje­ka pro­gla­si­li za stra­šnog čo’je­ka…Pro­či­tao si Pe­ki­će­vu fan­ta­ma­zgo­ri­ju o vre­me­nu ču­da i u njoj sa­bla­žnju­ju­ću pri­po­vi­jest o ogu­gla­lom La­za­ru ko­ji se sla­do­stra­sno pre­pu­šta umi­ra­nju i pro­ti­vi vas­kr­se­nju, pa ti ni to ni­je bi­lo do­sta. Tek ćeš ti do­bi­ti od ovog ogu­gla­log ple­me­na: čik po­go­di šta…
I opet, vo­lje­ni moj ze­mlja­če, si­zi­fo­vi­ću i ju­na­če moj, ra­tu­ješ sa vje­tre­nja­ča­ma, is­pra­vljaš kri­ve Dri­ne i za­zi­vaš ogu­gla­log La­za­ra da usta­ne i iza­đe u no­vi dan i ži­vot no­vi. Ako su nas iz­da­le i vje­tre­nja­če i Dri­ne, ne mo­že nas iz­ne­vje­ri­ti La­zar, mi­sliš svo­jom du­šom, jer vas­kr­sli ži­vot po­bje­đu­je ogu­gla­lo umi­ra­nje…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Oguglavanje

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0