Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Čuveni engleski pisac Oldos Haksli produkt je visoke obrazovanosti, pa je, sem drugog, i muzički obrazovan. U kontrapunktskom spletu video je shemu i simbol i za život i za roman. Kad Haksli počne da radi, da se pita, da se seća, da misli, da sažima, da modeluje, da progovara kroz mnoge glave i usta, to su orgulje, to je kontrapunkt.
Tehnika romana Kontrapunkt je čudesna. Živi život i ideologije jakih intelekata muzički su sliveni u jedan moćan broj dokaza da je tačno Hakslijevo učenje o nerazdvojnosti anđela i životinje u svakom času, u svakom pokretu misli i volje. Ovim svojim romanom Haksli je, kao nikada pre ni posle, izveo muziciranje lepe književnosti. Pred teškim zadatkom da dâ roman ideja, ali da pored toga dâ i roman života, i to punog života, života sa atavističkim i životinjskim primesama – Haksli se rešio da pokuša orguljsku tehniku. I uspeo je ovoga puta u potpunosti. Genijalnom jednom tehnikom, i ideje i život su se rastvorili u nečem trećem, što je čista, fluidna, lako čitana umetnost, čisto umetničko uživanje.
Intelektualac u književnosti, čemu?
(izvod iz teksta)
Piše: Vladimir Petrović
Delo koje je Haksliju obezbedilo sigurno mesto u engleskoj književnosti jeste ‘Kontrapunkt života’ (Point Counter Point, 1928). U tom njegovom najobimnijem i najkompleksnijem, ali veoma čitljivom romanu, ima mnogobrojnih likova, medju kojima su oslikani D. H. Lorens i autor lično, s tim što su ti likovi uporedjeni sa instrumentima nekog orkestra, a svako od njih je, po autorovom vidjenju, igrao posebnu životnu ulogu. Likovi su, dakle, parodije poznatih ličnosti, kako iz sveta umetnosti tako i ličnih Hakslijevih poznanika.
Jedna od glavnih ličnosti romana jeste umetnik Rampion (nadahnut likom D. H. Lorensa). On je zagovarao «predavanju životu», ali je voleo da mnogo diskutuje o smislu života, naročito o odnosu tela i duše i negativnom uticaju hrišćanskog negiranja tela. Na jednom mestu, on ovako razmišlja:
«Čovek ne može ukinuti svoje senzacije i osećanja potpuno a da se i fizički ne ubije. Ali ih može omalovažiti posle svršenog čina. I, u stvari, veliki broj inteligentnog i dobro vaspitanog sveta to i radi – omalovažava čovečansko u interesu nečovečanskog. Njihov motiv se razlikuje od hrišćanskog; ali je ishod isti. Jedna vrsta uništavanja samog sebe. Uvek isto», nastavi on, a u glasu mu mu planu iznenadan gnev. «Svaki pokušaj da se ispadne nešto bolje nego čovek – ishod je uvek isti. Smrt, jedna vrsta smrti. Vi pokušavate da budete nešto više nego što ste po prirodi i ubijate nešto u sebi i postajete mnogo manji. Mene su toliko zamorile sve te budalaštine o uzvišenijem životu i moralnom i intelektualnom napretku i životu za ideale i svemu ostalom. Sve to vodi smrti. Isto onako sigurno kao i kad se živi za novac. Hrišćani i moralisti i kulturne estete i sjajni mladi naučnici i poslovni ljudi a la Smajls – sve te jadne sitne ljudske žabe koje pokušavaju da se naduju da bi izgledale kao bikovi čiste spiritualnosti, čistog idealizma, čiste efikasnosti, čiste svesne inteligencije, pa onda prosto puknu i od njih ostanu samo delići male žabe – uz to još delići u raspadanju. Cela je ta stvar ogromna glupost, ogromna odvratna laž. Vaš mali smrdljivac Sv. Franja, na primer». On se obrati Berlapu, koji se bunio. «Prosto-naprosto smrdljivac», uporno ponovi Rampion. «Glupi, sujetni čovečuljak, koji je pokušao da se naduva da bi postao Hristos, a koji je uspeo samo da ubije u sebi svaki smisao o uljudnosti, uspeo samo da sebe pretvori u gadne, smrdljive otpatke pravog ljudskog bića. Traži da se razdraži i uzbudi ližući gubave! Uf! Odvratni mali izrod! On smatra da je suviše uzvišen da bi poljubio ženu; hoće da je iznad tako vulgarne stvari kao što je prirodno, zdravo uživanje, a jedini je rezultat što je uspeo da ubije i ono poslednje zrno čovečanskih obzira koje je ikada bilo u njemu i da postane smrdljivi izrod koji jedino može da se uzbudi ližući gubave čireve. Ne leči on gubavce, zapamtite to. On ih prosto liže. Radi svog sopstvenog zadovoljstva. Ne njihovog. To je gnusno».
Povodom objavljivanja prevoda ove knjige na naš jezik Isidora Sekulić napisala je esej, koji se koristi kao predgovor nekim njenim izdanjima. Pored ostalog ona je beležila: «Sa ovim svojim romanom Haksli je, kao nikad pre ni posle, izveo muziciranje lepe književnosti. Pred teškim zadatkom da da roman ideja, dakle roman ljudi koji imaju ideja, ali da pored toga dade i roman života, i to punog života, života sa atavističkim i životinjskim primesama, Haksli se rešio da pokuša orguljsku tehniku. I uspeo je ovoga puta u potpunosti. Genijalnom jednom tehnikom, i ideje i život se rastvorili u nečem trećem, što je čista, fluidna, lako čitana umetnost, čisto umetničko uživanje».
http://blog.b92.net/text/14525/Intelektualac-u-knjizevnosti-cemu/
