Ona je živa vatra kakvu još nikad nisam video [Tema: Kafka]

| April 16, 2018 | 0 Comments

Ko je Milena?

Za Milenu se u svetu najviše čulo zahvaljujući ovim pismima u kojima se u strašan čvor spliću varljiva osećanja sreće i blaženstva, očaj, strah, bezumno samouništavanje i samounižavanje, ali i radosti, snovi, maštanja, potpuna predavanja, pa i humor uz svakojaka nadahnuća. Ukratko – život. Život za priču i prevođenje. Život kao takav. I ukratko, ljubav. Ona koja bi, u ovakvom obliku obećanja da će se prometnuti u opipljivi život, bila možda nemogućna bez pisama i koja vrhunce svog ispunjenja doživljava kao pisanje. Zato je ova knjiga od pisama iz života ljubavni roman kao nijedan drugi.

Ali, ko je Milena koju je strast izvanrednog pisca učinila čuvenom, a da joj se ni na trenutak ne može i ne sme prebaciti da je to ikad želela? „Ona je živa vatra kakvu još nikad nisam video”, napisao je Kafka. Kao što je i „nož koji je zarinuo u sebe”, dodaće, „nož ljubavi”.

Milena Jesenska rođena je 10. avgusta 1896. godine kao drugo dete Jana Jesenskog, uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, specijaliste za ortopediju vilice.

Kad je imala sedamnaest godina, umrla joj je majka. Kao dete je izvesno vreme provela u manastirskom pansionatu gde je pohađala pripremnu školu. Upisaće se u čuvenu devojačku gimnaziju Minerva, tada jedinu na svetu gde su devojke mogle da dobiju humanističko obrazovanje, i po mnogo čemu naprednu, posle koje je svim učenicama bio otvoren put za univerzitetske studije. Milena je kao učenica bila izuzetna sportistkinja, članica „sokolskog pokreta”. Studirala je samo dva semestra na medicinskom fakultetu, pa se okrenula novinarstvu i pisanju.

Svog budućeg muža, Ernsta Polaka, upoznaće u jesen 1914. godine. On je radio kao inokorespondent u jednoj od banaka u Pragu, ali je istovremeno, sklon književnosti, bio veoma načitan, upućen u muziku, zanet operom, i stalno se družio sa piscima (najbliži prijatelji su mu bili Vili Has i Franc Verfel), mada je naposletku ostao „literata bez dela”. Stasom nevelik, za dobru glavu niži od Milene, uvek prikladno odeven, bio je poznat po svojim mnogim vezama sa ženama, čak i kad je već bio u braku. Kad se oženio, prešao je da radi u Beč, u matičnu banku u čijoj je filijali do tada bio zaposlen u Pragu. Milena mu je, još kao devojka, često činila poklone, osećajući se gotovo krivom što joj ljubavnik, deset godina stariji, jedva dopire do ramena. (A i u braku, on nije imao nikakve novčane obaveze u pogledu zajedničkih troškova; sve je padalo na Milenina pleća, pa je pisala, prevodila, držala časove jezika, nosila kofere na stanici.)

Otac nije odobravao Mileni njenu vezu, i to je išlo dotle da su izbijale teške prepirke između Jesenskog i Polaka. Konačno je otac smestio Milenu u nervni sanatorijum Veleslavin, kod Praga, gde je provela skoro godinu dana. Ali, čim je, postavši punoletna, otpuštena iz sanatorijuma, Milena se udala i par se preselio u Beč. Muž je tamo večeri radije provodio u kafanama (naročito u „Centralu”), u krugu svojih književnih prijatelja, nego kod kuće, pa je Milena često samovala. Tada je počela da piše članke i redovno sarađuje s listovima iz rodnog grada. Počela je i da prevodi na češki jezik, najpre s nemačkog, a zatim i s francuskog i engleskog.

Kad se Kafka upoznao s Milenom, njen brak se postepeno već raspadao. Prvi susret se odigrao u jesen 1919. godine, u jednoj od praških umetničkih kafana, kad je Milena bila u kratkoj poseti Pragu. Zatim je Milena, krajem oktobra te godine, pisala Kafki saopštavajući da želi da prevodi njegove priče (prva je bila priča „Ložač”), moleći ga za saglasnost. I to je bio početak. Slede Kafkina pisma…

Neke četiri godine kasnije umreće Kafka i neće saznati šta je dalje bilo s Milenom. A ona se upravo u godini njegove smrti rastala od muža, pretvorila u uspešnu  publicistkinju i istinski oslobođenu ženu, odbijajući svaki disciplinarni poredak, kretala u krugovima češke avangarde i tu upoznala svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara, rodila devojčicu, priključila komunističkoj partiji i pisala za komunističke novine, pa izišla iz partije, pisala reportaže o izbeglicama i situaciji u češkim pograničnim oblastima, kao i kritičke članke o hitlerovskoj Nemačkoj, a sa nemačkim zaposedanjem Čehoslovačke počela da pomaže jevrejskim beguncima (za to ju je muzej Jad Vašem u Jerusalimu, 1995. godine, proglasio za „pravednicu među narodima”) i sarađuje u ilegalnim časopisima.

Gestapo ju je uhapsio novembra 1939. godine. Na dan hapšenja poslednji put je videla svoju tada jedanaestogodišnju ćerku.

Deportovana je u koncentracioni logor Ravensbrik. Tamo ju je srela Margareta Buber-Nojman (preživela staljinske i nacističke logore), njena buduća biografkinja, koja se seća kako je Milena, požrtvovana, uvek svima u logoru bila pri ruci, pružajući svoju ljudsku podršku bez ostatka, i krala je sa bolesničkog odeljenja, gde je bila dodeljena, komadiće papira da bi mogla da zapisuje podatke o logorskoj stravi. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena će, 17. maja 1944. godine, umreti od posledica smišljeno zločinačke lekarske operacije: otkazali su joj bubrezi. Njene poslednje misli bile su upućene ćerci.

Uz knjigu Pisma Mileni

Ubrzo pošto su nemačke trupe umarširale u Čehoslovačku, predviđajući da će je nemačka policija uhapsiti, Milena Jesenska je, između ostalog, odlučila da, u proleće 1939. godine, svom dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu poveri pisma koja joj je upućivao Kafka. Da, predviđanje se obistinilo, Milena je uhapšena, a i Has je morao da beži iz zemlje. Pisma koja su mu poverena ostavio je na čuvanje na sigurno mesto u Pragu. I zatekao ih je kad se vratio posle oslobođenja zemlje.

Has je 1949. godine počeo da priprema pisma za objavljivanje. Na traženje izdavača Salmana Šokena, koji je od Maksa Broda dobio prava na objavljivanje Kafkinih spisa, Has je trebalo da iz pisama ukloni sva mesta na kojima se pisac kritički osvrće na Jevreje. Još je bilo sveže nacističko vreme preživljenog istrebljenja, pa nimalo nisu mogle da gode Kafkine primedbe na račun naroda sa znatnim brojem skorašnjih žrtava. Osim toga, Has je izostavio i mnoga mesta na kojima se govorilo o još živim osobama da ih ne bi povredio i, iz istih razloga, uklonio je i mesta koja su mogla da povrede osećanja srodnika ili prijatelja već preminulih osoba, takođe spominjanih u pismima. (I u ovom izdanju su, zbog toga, iz obzira prema ličnim pravima, izostavljena četiri nevelika mesta.) Neka su mesta, opet, ponekad nerazumljivo, takođe oštećena ili se čak mešala s drugim, pa je, sve u svemu, iako dragoceno, izdanje koje se, najzad, pojavilo 1952. godine, bilo ne samo skraćeno bezmalo za četvrtinu celokupnog rukopisa izvornog teksta pisama nego je izgledalo i donekle haotično.

Možda je najveći nedostatak tog izdanja u izneverenom redosledu pisama koja Has nije bio, u to vreme, kadar tačno da datira.124 Izdanje pisama u srpskom prevodu još je za ovdašnje čitaoce moralo da učini ceo poduhvat više nego problematičnim. Netačan redosled, pogrešno združivanje pojedinih mesta u pismima i svakojaka, čija god bila i iz kojeg god razloga, gubljenja, ispuštanja, možda i skraćivanja, prilično su pogodila očekivanu verodostojnost verzije koja nam je ponuđena. Ta verzija, upoređena sa ovom u vašim rukama, mogli bismo reći da je za više od polovine teksta kraća. Naravno, i ta, kod nas jedino poznata verzija takođe pati od nezaobilaznog nedostatka: netačan redosled!

Otuda se događaji u pismima odvijaju onako kako se nisu istinski odvijali.

Sad, međutim, imamo knjigu u koju možemo da verujemo. Zahvaljujući tome, iskrsavaju neviđene dimenzije Kafkinih pisama i njegove ljubavi. Događanje je hiljadu puta bogatije od onoga što smo mislili ili mogli da mislimo da jeste, bez obzira na to što su neka pisma, po svemu sudeći, zauvek izgubljena, a svakako nikad neće biti nađena ona koja je izgubila tamošnja i ondašnja pošta.

Što se tiče precrtanih i nečitijivih reči u pismima, ona poglavito potiču od Milene.

I verovatno tako treba da ostane (bez obzira na to što bi današnja tehnologija većinu tih prikrivanja bila u stanju da raskrije). Na to je Milena imala pravo. Pisma su njoj upućena, i samo njoj, i ona jedina, posle njihovog pisca, ima pravo da nam uskrati deo Kafkinog i njenog intimnog jezika. Već je više nego mnogo ovo što smo dobili. U ovom obliku koji od sada postoji u srpskom jeziku, dar je već ogroman, i neuporediv je s ma kojim sličnim.

Jovica Aćin

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ona je živa vatra kakvu još nikad nisam video [Tema: Kafka]

by admin time to read: 6 min
0