Optimistički pesimizam

Ako, recimo, zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno, jer ste već svjesni da je besmisleno i ta svijest o besmislenosti, samim tim, daje neki smisao. Znate na šta mislim? Na neki optimistički pesimizam.
 Čarls Bukovski

On je ne­po­pra­vlji­vi op­ti­mi­sta. Valj­da ga zbog to­ga u po­sled­nje vri­je­me mno­gi za­o­bi­la­ze u ši­ro­kom lu­ku. Mi­slim, ni­ko­me ne tre­ba nje­gov op­ti­mi­zam. Nje­go­vo in­si­sti­ra­nje na sreć­nim pre­o­kre­ti­ma u po­sled­njem tre­nut­ku. Jer, mno­go je bi­lo i pro­pu­šte­nih šan­si i po­sled­njih tre­nu­ta­ka, a ni­ka­ko ne do­la­ze bo­lja vre­me­na.
Op­ti­mi­zam je da­nas, a to da­nas ni­je od ju­če, uvre­da zdra­vog ra­zu­ma. Za­to valj­da bje­že od mog ro­đa­ka kao da je smet­nuo s uma ili je, ne daj ti Bo­že, ku­žan. Op­ti­mi­sti su ju­ro­div­ci no­vo­ga vre­me­na ko­je vi­še i ni­je no­vo. Sta­ro je i otr­ca­no i za­du­že­no kao (ne­kad se zbo­ri­lo: Grč­ka, a da­nas?) Sr­bi­ji­ca i Cr­na Go­ri­ca!
Ta­ko moj usa­mlje­ni op­ti­mi­sta uglav­nom be­smi­sle­no sa­mu­je u ne­koj ka­fa­ni­ci u at­mos­fe­ri či­stog pe­si­mi­zma. U gla­vi mu kao vri­jed­ne pče­li­ce bru­je op­ti­mi­stič­ke man­tri­ce, iskri­ce–utje­šni­ce za ono­ga ko­ji ho­će da ih ču­je.
Po­ne­kad mu se i pri­dru­žim da mu sop­stve­nom gor­ko­šću raz­bla­žim ble­sa­vi op­ti­mi­zam. On pri­ča, a ja od­ma­ram bez­o­bra­zni je­zik. Kao da mi odi­sta tre­ba taj gu­tljaj­čić na­iv­nog op­ti­mi­zma. Kao da mi odi­sta tre­ba taj udah či­stog gor­skog va­zdu­ha ko­ga je sve ma­nje i na na­šim gor­skim vi­si­na­ma, a ka­ko li je tek u nji­ho­vim gor­kim ni­zi­na­ma…
– Li­je­pa je noć čo­vje­ku ko­ji zna da će sva­nu­ti li­je­pi dan – an­de­r­se­nov­ski po­či­nje moj ro­đak, moj dra­gi ne­po­pra­vlji­vi op­ti­mi­sta.
– Je­ste sa­mo što se noć odu­ži­la i ni­ka­ko da sva­ne, po­mi­šljam gor­ko pe­si­mi­sti­čan, re­kao bih – ze­len kao jed.
– I ako se noć odu­ži­la mo­že se uži­va­ti, re­ci­mo u zvi­je­zda­ma – uz­vi­ku­je dra­gi op­ti­mi­sta tri­jum­fal­no po­di­žu­ći ka­ži­prst.
– Odav­no bro­jim zvi­je­zde – po­mi­šljam u svom re­zig­ni­ra­nom pe­si­mi­zmu slič­nom ne­u­ro­tič­nom de­pre­si­zmu. Po­sto­ji li, za­bo­ga, ta­kva di­jag­no­za? I ako ne po­sto­ji simp­to­mi su oči­gled­ni, ba­nal­no pre­po­zna­tlji­vi.
– Evo re­ci­mo, šta nam fa­li – na­sta­vlja dra­gi op­ti­mi­sta u čed­nom idi­lič­nom za­no­su.
– Po­tra­jao bi taj re­gi­star uza­lud­nih že­lja – po­mi­šljam ši­ban na­pa­dom ego­i­stič­nog de­struk­ti­vi­zma. Ili ne­čeg slič­nog. Ko će ga zna­ti…
– A i što ma­nje že­li­mo, osje­ća­mo se sve bo­lje, zar ni­je ta­ko, dra­gi pe­si­mi­stič­ki ro­đa­če – pi­ta me če­sti­tim mo­na­škim to­nom ne oče­ku­ju­ći moj ra­sr­đe­ni od­go­vor.
– Ta­ko je – po­mi­šljam u na­le­tu po­vam­pi­re­nog ni­hi­li­zma, odav­no ni­šta ne že­lim i pro­sto umi­rem od sre­će.
– Sreć­ni smo sa­mo on­da ka­da od sju­tra­šnjeg da­na ni­šta ne tra­ži­mo, a od da­na­šnje­ga sa za­hval­no­šću pri­ma­mo ono što nam no­si – na­sta­vlja do­bri op­ti­mi­sta i uno­si mi se u li­ce, po­vjer­lji­vo i spa­si­lač­ki kao taj­no­vi­dac.
– Na­ša sre­ća je za­i­sta po­seb­na, ža­le nas, a mi mi­sli­mo da nam za­vi­de, to je, valj­da, to! Ni sa­mi u svo­joj ne­sre­ći ne zna­mo ko­li­ko smo sreć­ni! Vje­ruj­mo usre­ći­te­lji­ma, a ne une­sre­će­ni­ma – sik­ta­vo mr­mljam ši­ban bi­če­vi­ma smra­če­nog ci­ni­zma i an­ti­e­u­ro­pej­stva.
– I ako go­ri, dra­gi moj, va­žno je ho­da­ti kroz va­tru i na­u­či­ti da vo­liš pla­men i da po­mi­šljaš na one ko­ji se smr­za­va­ju. Ka­ko li je tek bra­ći Eski­mi­ma – pi­ta me do­bri op­ti­mi­sta dok mu se li­ce za­ri od či­stog op­ti­mi­zma i hu­ma­ni­zma.
– Eski­mi­ma sva­ka čast, ali šta da ra­di­mo mi na na­šoj plu­ta­ju­ćoj san­ti – pi­tam sa­mog se­be ra­sr­đen pla­me­nom pe­si­mi­stič­kog an­ti­glo­ba­li­zma i an­ti­e­vro­a­tlan­ti­zma.
I ta­ko, moj ro­đak op­ti­mi­sta is­pa­lju­je pa­ro­le uža­sa­va­ju­ćeg op­ti­mi­zma, a ja se ka­jem što ga ni­je­sam za­o­bi­šao u ši­ro­kom lu­ku.
– Do­bro je, a bi­će još bo­lje – do­ba­cu­je mi na ra­stan­ku bu­di­stič­ki osmjeh­nut.
Za­tim op­ti­mi­sta ula­zi u svo­ju sku­po­cje­nu li­mu­zi­nu žu­re­ći na sa­sta­nak sa svo­jim ban­dit­skim kla­nom su­per­op­ti­mi­sta.
Osta­jem sam za­o­ku­pljen pe­si­mi­zmom i u pot­pu­noj ne­vje­ri­ci. Da li mog ro­đa­ka op­ti­mi­stu iz­bje­ga­va­ju zbog op­ti­mi­zma ili zbog ne­čeg dru­gog?
Mo­žda zbog to­ga što je taj lo­pov, bu­du­ći mi­ni­star ili ne­ki slič­ni dr­ma­tor, ve­ći od ši­šnja­ra ko­ji ga se pla­še?