I BEČ
On se sad dimi noću. Sneg i blatna voda, što curi sa njegovih crnih krovova, isparava se. Ja sam ga gledao kako umire; sad je nabrekao, kao lešina. Ne, on se nije smanjio; mračan i prazan, izgleda mnogo veći nego pre.
Ja gledam pogurena leđa kočijaša kako se već tri sata ljuljaju po topotu kopita, sad brže, sad lakše. Sa njega se diže mokra para i pada u kola, u maglu oko fenjera. Tri sata već batrgamo se od hotela do hotela. On mi ređa samo imena i mirno dodaje da je sve prepuno. Govori tiho. Oni, bečki fijakeristi, izgubili su svoj dijalekat. Glas im nije više onako dubok i tup, kao kotrljanje praznih pivskih buradi. Pa ipak su veseli. Izlaze pred stanicu i podskakuju po smrznutom pločniku, na zimi. Sve je u tome da prepoznaju putnika otkuda je. Da li znači franak, liru, drahmu, ili dinar. I onda nastaje računanje, sa grotesknim smehom, sve u stotine. Ipak su odrpani. Jednako prelazimo preko mostova. Težak i ogroman mrak Arsenala zadržava kola i konji polaze u korak. Dole, u dubini magle, osećam vodu. Sve je mokro. On mi se međutim jednako jada. Mirnim glasom. Broji. Govori o hlebu i ne mrzi nikog. Njemu je svejedno. Nema dece. Ja ga jedva čujem.
Uskoro zatim, pred zoru, dobio sam sobu.
Sve je tako smešno. Jedan mali crnac, u zlatnoj kapi, čeka me kod stepeništa. On upravlja liftom. Gore, u trpezariji, i protiv zakona, još blešte svetiljke. Stranci, i polusvet, koji je u Beču, oduvek, malo dobroćudan i familijaran; a sad, otkada je u njemu puno devojaka i žena iz „srednjeg, i činovničkog staleža“, još više. Mnogo bosanskih trgovaca.
Njih sam docnije sretao u hodniku u svilenim pidžamama, kako prate dame i govore tiho: „Der Grieche läutet, der Grieshe läutet.“ Sećam se, pre rata, oni su nosili obojke. Kad sam stigao na drugi sprat, baš je zazvonilo zvonce. Dotrča jedna sobarica i pogleda broj, uzviknu nešto i na to potrčaše i sa desna i sa leva. Kroz ceo hodnik ori se: „Der Grieche läutet, der Grieshe läutet.“
Sutradan sam pošao poguren po ulicama. Nebo je žuto i maglovito kao nekad, u ona jutra u kojima sam, po tim ulicama, proćerdao svoju mladost. Kraj mene prolaze odrpani ljudi. Oni mi više ne smetaju. Među njima ja sâm, poguren, idem iza gomila seni onih bezbrojnih dugokosih đaka koje sam, u ovakva jutra, nekad davno, tuda sretao. Kako je smešan sad taj grdni grad koji nam je oduzimao rumenilo sa lica. Pradeda, deda, otac, i ja, svi smo tu izgubili veru. I danas, kad je to prestalo, vidim da je svejedno govori li se glasno ili umorno. Ja mirno idem za gomilom senki koje su tuda prolazile u ovakva zimska jutra. Naši đaci su se uvek vraćali u zoru kući. Drveće, tada, i sad zarumeni, ali nema više onih koji stoje, gologlavi, pod njim, mlataraju rukama i govore o socijalizmu. Dugi i bledi Dalmatinci, koje su, često, izdržavale punačke gospođe, odoše. Nema više ni Banaćana koji nose svilene čarape. Ostali su samo trgovci, koji su svi rumeni. Oni sad svi ručaju u „Bristolu“, i posle pečenja štucaju. Posle jedu grožđe; momak im ga donosi, dovikujući glasno kasirki u uglu, koja, sred bezbrojnih čašica i flaša, sedi i beleži: „Trauben, für Tisch No 2, Jugoslawen.“
A napolju pada sneg, i još uvek prolaze dame sa polugolim grudima, uvijene u krzna. Ali ne šetaju više tuda oficiri. Retko ako koji prođe. Oni, sad, sasvim, liče na poštare; sablju nose visoko podvezanu, ona ne zvecka više.
Tako prolaze dani. Išao sam da vidim zelene sfinge i zamrzle basene u dvorcu Belvedera. Tamo sam, nekad, u proleće, mislio da je ljubav tužna stvar. Prodali su sve goblene koje su ćesari pokrali i pokupovali po Evropi; ipak, teško da će im to popraviti valutu. Mislio sam da ću se u gorostasnim muzejima odmoriti, pod rumenilom Ticijana. Našao sam velike, prazne zidove. Najbolje stvari odnesoše Talijani. Jedva osta nekoliko lepih, zelenih i modrih, Bordona. Ko zna, možda će se neko i kod nas setiti da zaište naš divni Psaltir iz Minhena, pun zlatnih i crvenih, išaranih, divota. Ratna odšteta.
Dan je prolazio. Dani prolaze.
Uostalom, ave je po starom. Obišao sam izložbe. Secesija je puna, kao i pre, svakojakih zelenih, belih, žutih krpa. Svake godine, svud po svetu, ima dosta ljudi koji se bave time da slikaju žene zeleno, a ruže crno. I „Herbstaustellung“ je pun slika. Ipak, mnogi su umetnici otišli. Otadžbina ne može da plaća. Izlazim iz tih velikih dvorana i primećujem da su uvek isti samo skretničari tramvaja, na niskim klupicama pod kojima drže hleb, zavijen u maramu.
Posle podne pada žuta magla sve niže. Tiho, sve tiše, prelazi me groza. Vidim sebe pred vratima kuća gde sam stanovao; pred kućama u koje sam se vraćao zorom. Evo jedne ulice, gde su se gužvale rulje pijanih, pobunjenih vojnika. I veseo sam. Zalazim u jednu malu ulicu. Preko zidova puze grane pune blatnog snega. Eto male kućice pred kojom sam, u zoru, rado zastajao i, za pozdrav, skidao šešir. Njeni su prozori mali i šareni. Nekad, pre sto godina, u njoj, iza tih malih prozorčića, spavala je igračica Tereza Krones. Kad je mesečina bila, ona se svlačila kraj prozora. Osećam nešto belo, vitko, suzno, kako odlazi od mene; belo kao rosa vodoskoka kad vetar duhne. Na kraju ulice praznina, praznina; nad krovovima, mokra brda i šume i nebo. Sve je tako zamršeno. Što dalje u predgrađa, sve je više mutno. Svetiljke tramvaja pale se; sa njih kaplje neka prljava vlaga. Deca me sreću, tolika deca. I sva ta deca prolaze tiho, sa spuštenim rukama. Ne poigravaju. Sva su uvijena u nešto crno i šareno, prepleteno, sa čega vise konci. Mislio sam da im odem i u Parlamenat, da im se nasmejem. Našto to? Eto gledam im decu. I sve vidim. Njina lica vire iz tih čudnih ogrlica i kaputića smešna, sa crvenim nosem i velikim, začuđenim očima. Tako bih se rado nasmejao celom ovom gradu što zaudara lešinom. Da im pregledam budžet, novinarstvo, sa žučnim osmehom, sa slatkim osmehom osvete. Ali, našto? Oni su ostali isti – lažljivi, bedni, dobroćudni.
Pred veče je pred Operom prepuno. Prekjuče su ispratili Pučinija. Maestro je izišao na mala vrata, sav obasut cvećem. On je skoro sed, ali je još uvek vrlo lep. Mučile su ga samo gospođe. One su dolazile da mu ištu autogram. Skoro svaka druga umela je da kaže italijanski „hvala“. Uostalom, nije bilo tako teško naučiti reč dve talijanski. Ta njihovi su muževi i braća ginuli tamo dole. Opera je još uvek divna. Balet je krasan. On je sad pod rukom Fokina. On će još ove sezone dati jednog Čajkovskog, a možda i Rimski Korsakova. Scenarija će stajati milion kruna. Ne, nemojte misliti da se šalim. Otišao sam i u drugu operu. Tamo je bila proslava Betovena. Bilo je dupke puno. Rano posle podne stajale su pred pozorištem čičice i devojke sa naočarima, čekajući i hraneći vrapce. Oni odlaze u treći kat. Po galeriji sede oni bledi ljudi što pred pozorištem hrane vrapce. Ulazi Vajngartner. Pod starost, svi su ljudi blagi i psi šteni. Pljeskaju mu; možda su mu zahvalni što ne odlazi u Ameriku. On prelazi rukom po čelu i ocrtava po vazduhu prve taktove Fidelija. Kraj mene jedan star čovek pušta glavu u ruke. On zna, možda uprste, celog Betovena, pa ga i ovaj dovodi do ekstaze. Uostalom, ne verujem da igde na svetu ima ovakvih orkestara. Još uvek.
Noću, vraćajući se, idem pognute glave. Kako se sve svrši! Tu su prošle hiljade naših sudbina. Klečali smo i plakali smo. Ostale su samo tuđe, bezbojne, mračne ulice. Mrtve kuće. Kako se sve svrši!
Kad sam stigao kući, bila je ponoć; nisam mogao da zaspim; čitao sam.
Poneo sam sa izložbe štampara i knjigovezaca, jedino lepe, jednu knjigu veliku, rumenu i žutu. Na njoj slova podražavaju starogermanske rune, u futuristički razlivenom, danteovski obasjanom krugu sunaca. Naslov: Objavljenje. To je najmlađa lirika Austrije. Nema više sumnje, oni će se uskoro spojiti sa Nemačkom. Dotle, oni su zaseban deo Germana. I kod njih su romani, drame, tzv. literatura, trgovina kao svud. Samo je lirika nova, čovečanska, posleratna. Godine rođenja tih pesnika su oko – 94. U predgovoru oni donose reči Siareove: „Le désespoir est notre condition naturelle.“ Pa ipak, što dalje, sve je knjiga radosnija. Izgleda da se zbilja po celom svetu diže generacija onih koji su ratovali. Čitam, polako, njine stihove, koji ostavljaju ilustracije života i odlaze u zrak, u brda, u večne kolutove. Mesto ambicija društvenih, samoća, jedna nova ljubav za svemir i život. Oni to ne lažu kao gospodin „kosmičar“ Demel, koji je voleo da ruča sa carem. Ovo su oni koji su mesecima ležali, zakopani po šumama jesenjim; koji su noću, klecajući, prolazili kraj prolećnih reka i postali zanavek zaljubljeni i mirni. To ne znači da pevaju o hrizantemama. Ideje su im stare, zar ne: „Spasenje je samo u jednom, biti dobar.“
Njine reči su, katkad, teške i hladne, bez latinske čulnosti i boje; ali ovaj je nemački jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan, kao, nekad, šina pozajmljena gotika. Istina, tome ih je naučio Stefan George, učenik Francuza, ali je njihova najnovija lirika, na žalost, verujte, daleko nad najnovijom francuskom, ubijenom Apolinerovim kaprisima. Osobito dva imena voleo bih da zabeležim za nas: jedno je Georg Trakl, a drugo Franc Verfel. Ipak sam pred zoru zaspao. Šta još da javim o Austriji? To je sve.
Sutra odlazim dalje. Šta ću tu? Nemamo više posla sa ovim gradom. Uostalom, sve je po starom. Novine još uvek pišu da je Beograd steničav, i da Bugari čekaju sa stisnutom pesnicom u džepu; posle o žitu što će stići iz Argentine, o samostalnoj hrvatskoj republici, i kako i Engleska želi da sve „nasledne“ i „podunavske“ države imaju bar novac zajednički.
To ne znači da sam ovde postao sentimentalan. Slab sam da verujem da je iko zaslužio sažaljenja. Naprotiv. Nemilosrdno svud izazivaju moj zadivljeni osmeh, i oni u Rusiji, i oni u Irskoj. Sve to nije važno. Važno je da ovde zaista umiru deca kao što su i u Srbiji zaista umirala. Zbogom, želim vam veselosti.
Miloš Crnjanski
