Otići sa posla koji ne voliš da bi gledao u ekran [Tema: Tajna istorija kulture]

| April 8, 2015 | 0 Comments

kill your tv

sedmi nastavak

Piše: Grejl Markes

KAŽU

Kažu da je u pedesetim petnaest hiljada crnih vokalnih grupa snimilo ploču. Ne znam da li je ovo tačno, ali kad sam prvi put naišao na ovu brojku, ispale su mi oči. Međutim, pank je taj podatak učinio sasvim uverljivim.

Publika je čula samo jedan veoma mali deo ovih grupa, mada su sve one redom bile orijentisane ka publici – ka slavi i novcu, i ka, makar i u mašti, utopiji trominutne ploče. Bilo je to davanje instant moći ljudima koji dotad nikada nisu imapi razloga da misle da bi bilo ko mogao biti zainteresovan da čuje kako oni zvuče, ili šta oni imaju da kažu. Bila je to poplava novih glasova bez presedana u istoriji pop kulture. Zajedno sa drugim oblicima rok’n-‘rola – sofisticiranim ritmom i bluzom Reja Čarlsa i Drifters-a, rokabilijem Elvisa, Karla Perkinsa, i Džerija Li Luisa, mahnitom erupcijom Litl Ričarda, inteligentnim tinejdžerskim himnama Čaka Berija, iznenađenjima prangijaša poput Monotones – ovaj događaj obeležio je transformaciju pop muzike širom sveta. “Moram da razgovaram sa dečakom pod imenom Elvis Prisli”, bile su reči upravnice jedne londonske srednje škole 1956, “jer je urezao svoje ime na bukvalno svakoj klupi u školi.”

Sledeći veliki događaj u rok’n’rolu pojava VeaIeza-a u Liverpulu i Londonu između 1962. i 1963, podstaknuta energijom crnog roka Džemsa Brauna, kompanije Motown iz Detroita, i Stah iz Memfisa – nije dovela do pojave takve kakofonije. Bezbrojne nove grupe su snimale, a revitalizovana muzika se ušančila i postapa dominantna širom Zapada. Povezavši se najpre sa društvenim revoltom američkih crnaca, a zatim međunarodnom pobunom bele omladine, rok’n’rol je davao sebi sve veći značaj.

Pozdravljen kao umetnost, on je postao samosvestan. Duh koji je skrenuo pažnju sveta na rok zvuk – spremnost da se uradi apsolutno sve da bi vas drugi čuli koja još uvek iskače iz mnogih singlova, ili, što se toga tiče, iz brojnih trećerazrednih imitacija Beatles-a iz 1964 – zamenio je kult mudrosti, odgovornosti, i virtuoznosti.

Zaobiđeni po prvi put od strane stotina sićušnih nezavisnih diskografskih kuća, od sredine šezdesetih svi vodeći umetnici bili su pokriveni od strane velikih diskografskih kuća koje su tako formirale centar. Idiosinkratična muzika, koncept koji ne bi imao nikakvog smisla u 1956, uskoro je zvučao samo ekscentrično. Već 1967, pop godine organizovane oko Sergaent Peppers Lonely Hearts Club Band, rok’n’- rolom je vladala ideologija afirmacije, kreativnosti i novine. Skoro sve je zvučalo prepuno nade, značaja i novog, ali, u stvari, sama muzika je implodirala. Skoro sve je bilo usmereno ka pomerenom centru, a rotirajući centar odbaciovao je sve što u njemu nije moglo naći mesta. Upozorenje s kraja te decenije – Dan života” Beatles-a, “Let it Bleed” Rolling Stones-a, Bob Dilanov “John Wesley Harding”, White Light/White Heat”, Velvet Underground-a, Džon Lenonov “Plastic Ono Band”, “There is riot goin on” grupe “Sly and the Family Stone” , post-riot talas razočaranog, ispolitiziranog crnog popa – ignorisali su čak i njihovi sopstveni autori. Muzički biznis kretao se ka racionalizaciji. Ovaj proces bio je već skoro završen do 1975, kada su konglomerati za pružanje usluga dokolice skoncentrisali prodaju ploča u rukama korporacija kojih jedva da je bilo nešto više od broja američkih proizvođača automobila. “Zabava ne predstavlja negiranje uverenja”, pisao je Majkl Ventura 1985, “već negiranje vrednosti. Može se čak reći da je ovo i značenje ‘zabave’ koju mi danas imamo: rasterećenje od negiranja vrednosti s kojima smo umorni da i dalje živimo i bez kojih se plašimo da živimo… Otići sa posla koji ne voliš da bi gledao ekran na kome drugi žive intenzivnije od tebe… to je suština američkog načina života”, a Ventura je lako mogao da kaže i modernog života. 1977, u svom godišnjem izveštaju, Warner Communications, tada vodeća korporacija za pružanje usluga dokolice, već se bila suočila s ovim problemom: Zabava je postala neophodna potreba. Na izgled, ova konstatacija je neodrživa: kako zabava može da bude neophodna na način na koji je neophodna, hrana, odeća i stan?… Problem u gornjoj konstataciji nije u reči “neophodan”, već u reči “zabava”.

Još do pre dvadeset godina, reč “zabava” – provod, razonoda – adekvatno bi poslužila da opiše ogromnu većinu filmova, televiziju, radio, popularnu štampu i snimljeni zvuk. Međutim, danas se ova reč čini neadekvatnom, prevaziđenom od strane događaja. Uloga ovih medija sada je daleko različitija i značajnija od prijatnog provođenja vremena. Po svojim mehaničkim operacijama… sami mediji ostali su u suštini isti. Pa ipak, po svojoj ličnoj i društvenoj korisnosti, oni su se iz osnova promenili… Ritam svetske industrijalizacije koji se neprekidno ubrzava od 19. veka, po opštem mišljenju pruža snažan izazov identitetu pojedinca. Sve efikasniji i standardizovaniji svet ugrožava ličnu slobodu, njen značaj i mogućnosti, što konačno dovodi do osećanja gubitka ličnosti.

Ovo je ono na šta je 1956. Harold Rozenberg mislio kada je govorio o “proletarizaciji”: procesu depersonalizacije i pasivizacije do koje dovodi moderna društvena organizacija, i produžetku “psihičkog stanja fabričkog radnika” u totalitet društva dvadesetog veka. “Demoralisani činjenicom da su sami za sebe stranci, kao i nedostatkom kontrole nad svojim odnosima sa drugima”, rekao je Rozenberg, “pripadnici svake pojedine klase predaju se veštački konstruisanim masovnim egoima koji obećavaju da obnove njihove veze sa prošlošću i budućnošću.” 1977. Wamer Communications nije smatrao stvari toliko sumornim. Pošto je dopustio tehnologiji da stvori ovaj problem, čovek je počeo da koristi tehnologiju da bi ga otklonio. S eksponencijalno rastućom raspoloživošću svih oblika komunikacije, medijima “zabave” nametnuto je da pružaju pojedincu modele iskustva, prilike za samoprepoznavanje, i sastojke identiteta… Kretanje informacija – različitim brzinama, do različitih vrsta ljudi – posao je Wamer Communications-a. A fenomenalni rast naše kompanije, zajedno s rastom drugih vodećih kompanija u ovoj oblasti, reflektuje spoj kulture i tehnologije kome nema presedana u čitavoj istoriji, kao i primerenu revoluciju u čovekovom osećanju samog sebe.

SVET

Svet je napredovao uprkos nestanku Jordan Motor Car Company, proizvođača Jordan Playboy-a, najglamuroznijeg američkog automobila dvadesetih; može se pretpostaviti da bi svet mogao da opstane i bez nekih petnaest hiljada du-vap grupa koje su snimale ploče. Sa fantastično organizovanim tržištem, organizovanim od vrha nadole, prodaja ploča doživela je bum, iako je nabujala ekonomija šezdesetih ustupala mesto iracionalnoj, opadajućoj ekonomiji koja je ismevala tradicionalne vrednosti, bilo da se radilo o pre-rok vrednostima ubijaj-se-od-posla-i-štedi-novac, ili već tradicionalnih vrednosti šezdesetih ne-radi-i-ščepaj-to-dok-možeš.
Kuga je udarila prvo na UK a tek posle par godina na SAD. Nije nikakva slučajnost da je Ledeno doba, roman Margaret Drebl o ekonomskom i socijalnom kolapsu Britanije, naseljene ljudima koji su aktivno poželeli dobrodošlicu depresiji kao olakšanju od brige, pojavila u isto vreme kad i Sex Pistolsa. Imali su i zajedničku težnju da utiču na svet u kome društvo više nije održavalo svoja obećanja, i u kome su oni koji su verovali da će ona ipak biti održana bili brzo razotkriveni kao budale.

Računi za rat ili društveno planiranje pristigli su za naplatu. Arapi sa naftom počeli su da trguju sa Zapadom kao što su Zapadnjaci sa oružjem nekada trgovali sa Arapima, nezaposlenost je porasla, inflacija je uzletela, kapital presušio. Svet obećan u pedesetim (“Šta je to što vi želite?” glasila je jedna britanska reklama iz 1957. “Bolju i jeftiniju hranu? Puno nove odeće? Kuću iz sna sa najnovijim ugodnostima i uređajima koji štede vreme? Nov auto… motorni čamac… sopstveni laki avion? Bilo šta da želite, to vam pristiže – i pored toga, više slobodnog vremena za uživanje u svemu tome. S elektronikom, automatizacijom, i  nuklearnom energijom, mi ulazimo u novu Industrijsku Revoluciju koja će zadovoljiti svaku našu potrebu… brzo…jeftino… obilato”), svet koji je očigledno bio na ivici realizacije u šezdesetim, izgledao je kao surova šala 1975. Zasnovana više na konkretnoj patnji nego na neostvarenim očekivanjima, uselila se panika; baš kao i žar za osvetom.

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Otići sa posla koji ne voliš da bi gledao u ekran [Tema: Tajna istorija kulture]

by admin time to read: 6 min
0