Paskal Rabate – Zla berba [Tema: Strip]

| September 4, 2017 | 0 Comments

 

Još jedan grafički roman autora koji je i kod nas doživeo veliki uspeh. Paskal Rabate (rođen 1961) crtač stripa, ilustrator, scenarista i, u poslednje vreme, filmski režiser, zanimljiv je i po sposobnosti da, u svojim stripovima, kameleonski menja stil, prilagođavajući ga kako sam kaže „potrazi za formom koja će odgovarati suštini dela“.

Grafički roman Zla berba, prvi put objavljen 1997. godine, prethodio je Ibikusu (Besna kobila, 2013), delu koje je proslavilo Paskala Rabatea i koje ga je uvrstilo među najcenjenije autore francuskog stripa. No, već u ovom grafičkom romanu, sav Rabateov talenat je uveliko prisutan: izvanredan scenario, crtež koji se prosto stapa sa pričom, filmsko kadriranje, montaža.. . Ako tome dodamo i njegov fantastičan dar da pronikne u sudbine i muke običnih ljudi, da njihovu svakodnevicu prikaže kao malo ko pre njega, ne čudi da je Zla berba izdržala probu vremena i postala klasično delo francuskog stripa.

Mladi sveštenik Pjer Fera, pun optimizma i želje da promeni naizgled idiličnu, ali ogovaranjima i lošim međuljudskim odnosima zatrovanu, učmalu varoš u koju je poslat na svoju prvu službu, na kraju će spoznati koliko je put do pakla popločao upravo svojim dobrim namerama.

Recenzija: Paskal Rabate – “Zla berba”

Kako je jedan pitomi sveštenik obrao bostan

Sredinom godine izdavačka kuča Besna kobila predstavila je novo izdanje Zla berba, jedno od ključnih dela koje potpisuje francuski autor Paskal Rabate. Ovdašnja publika upoznala se sa Rabateom prošle godine, takođe zahvaljujući Besnoj kobili i delom Ibikus. Za razliku od grandiozne priče o raspadu društva u boljševičkoj Rusiji, Zla berba je prosečnom čitaocu bliža i razumljivija, ali ništa manje ambiciozna.

I ovde Rabate uspeva da pronikne u dušu svojih likova, pokaže nam lica koja oni ne pokazuju u društvu, iako ih baš to društvo dobrim delom i oblikuje. Iako se u ovoj priči u centru pažnje nalazi jedan zločin, kriminalistički sloj romana nije toliko naglašen, koliko opservacija detalja koji čine svakodnevnicu jedne male obične palanke zvane Restinje. Rabate za glavnog aktera bira seoskog sveštenika, Pjera Ferea, nenametljivog i simpatičnog mladića kojem je ovo prva služba. Ovaj izbor nije slučajan jer vrlo brzo shvatamo da je glavni uzor za stvaranje Zle berbe Rabate našao u Dnevniku seoskog sveštenika, romanu Žorža Bernanosa i, još značajnije, istoimenoj filmskoj adaptaciji Roberta Bresona. U oba dela mladi sveštenici koji dolaze u svoje prve župe isprva se suočavaju sa istim izazovima. Obojica shvataju da stanovnici palanke strance obično ne dočekuju raširenih ruku, iako prividno ispoljavaju naklonost, a tu su i oni izazovi koje sa sobom nosi vođenje nove crkve prema kojoj ljudi ne gaje veliku naklonost. Isto tako, zanimljivo je to što se oba sveštenika zbližavaju sa najbogatijim porodicama u mestu, ali upravo ih ta poznanstva dovode do tajni tamnošnjih žitelja.

No, sličnosti između ovih likova se ovde maltene završavaju. Zla berba je ipak pitkija priča od Dnevnika, te je tako i Fera simpatičniji lik od drugog sveštenika. Na prvi pogled, pored izražene smotanosti i nezgrapnog odnosa koji gaji sa ostalim, naročito ženskim likovima (za šta je svakako zaslužna njegova majka, stereotipna ugnjetivačica emocija), Fera čak deluje kao komičan lik, ali ubrzo shvatamo da nije ni on lišen karakterne slojevitosti i samopreispitivanja koje nakon izvesnog vremena skoro da počinju da guše junaka Bresonovog filma. Iako bi u Berbi sam dnevnik bio višak (upoznajemo se samo sa pismima koje mladi sveštenik kao po naredbi piše svojoj majci), priznajem da bi meni kao čitaocu bilo više nego interesanto upoznati se sa tokom njegovih misli iz prve ruke.

Sama činjenica da se Rabate više oslanja na filmski, nego na originalni književni predložak, govori o uticaju koji film ima na njegovo grafičko stvaralatvo. Kao što je to bio slučaj i u Ibikusu, tokom čitanja dobijamo utisak da je ovaj strip pažljivo montiran i da, umesto običnih crteža, gledamo skice pravih filmskih scena. Kada se sve to uzme u obzir, ne čudi činjenica da je film danas Rabateov primaran umetnički izraz.

Za svaku pohvalu je i to kako Rabate bez problema menja stil u zavisnosti od žanra kojim se bavi. Razuzdani akvarel koji je koristio u Ibikusu savršeno dočarava gadosti koje šikljaju iz gotovo svake stranice tog romana, dok je priču o zločinu i svakodnevnici jedne palanke, dočarana jednostavnom, realističnom grafikom.

Iako se Berba na odličan način bavi jednom teškom pričom o toksičnim porodičnim odnosima, njena razigranost u pojedinim momentima dolazi do izržaja i uspeva da nas očara. Osim sa samim likovima, Rabate uspeva da se našali i sa nama čitaocima, iz početka nas navodeći na pogrešan trag, pa nam se isprva čini da je glavni lik romana zapravo inspektor Derjen. Njegovo je lice to koje se nalazi na naslovnici i njega prvog upoznajemo na železničkoj stanici dok čeka voz za Restinje. Da apsurd bude veći, tokom čitanja u podsvesti inspektora doživljavamo kao bitan faktor u romanu (i iščekujemo da samo iskoči iz sledećeg ćoška i reši misteriju), a na kraju se ispostavlja da je njegov autoritet samo stvar privida i da je u pitanju jedan nesposobnjaković.

Uprkos očekivanjima, zanimljivo je da naš sveštenik ni u jednom momentu ne postaje detektiv, jer tako prosto ne bi trebalo da bude i rado bih to okarakterisala kao odličnu odluku pripovedača. Za razliku od onoga što nam se poručuje sa malih i velikih ekrana, ne može baš svako da bude detektiv, ne može svpa čak ni sveštenik kojem se svi ispovedaju (ako vas zanima kako bi to moglo da izgleda, pogledajte britansku seriju Grantchester). I još bitnije, ovako shvatamo da za dobru priču nije potreban lik koji zna sve.

No, baš kao što na momente uspeva da nas nasmeje, Rabateu još jednom, baš kao i u Ibikusu, polazi za rukom da nas ošamuti količinom ljudske pokvarenosti koju sažima na samo jednoj stranici. U tom smislu najinteresantniji je epilog romana koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a sudeći po reakcijama čitalaca na koje sam do sada nailazila, mnogi se baš zbog njegove surovosti pitaju da li je on ipak višak. No, budući da epilog tu stoji sa razlogom, verujem da se ipak radi o emotivnoj reakciji čitalaca koji misle da su ipak videli dosta.

Upravo zbog tako često pominjane tematike zatvorenosti jedne palanke, ovo je jedno od onih dela koje bi moglo da pomiri stripadžije i ljubitelje klasične književnosti u kojoj je ova tema vrlo česta. Drugim rečima, ukoliko nekog strastvenog čitača želite da privolite na strip, ovo delo bi bilo možda pravi izbor za to. Ruku na srce, volela bih jednog dana da prestanem da upotrebljavam taj izraz, ali u poslednje vreme sam se sretala baš sa knjigoljupcima kojima je deveta umetnost, iz meni nejasnog razloga, i dalje strana pojava, a verujem da je Rabate jedan od onih autora koji kod njih mogu da premoste taj jaz.

Zla berba se pokazala kao jedno od onih dela koje će obeležiti rad kuće Besna kobila, iako je po svoj prilici u pitanju delo koje je sa nestrpljenjem čekao samo mali broj čitalaca. No, verujem da su njihova očekivanja, baš kao i moja još jednom prevaziđena.

 

Branka Malenica

http://happynovisad.com/strip/zla-berba-kako-je-jedan-pitomi-svestenik-obrao-bostan.11611.htm

preview

http://www.besnakobila.co.rs/img/Rabate%20Zla%20berba%20Preview%20za%20net.pdf

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Paskal Rabate – Zla berba [Tema: Strip]

by admin time to read: 5 min
0