Pera Todorović: Kralj Milan žrtva nesvršenih đaka

| September 22, 2014 | 0 Comments
Kralj Milan

Kralj Milan

Piše: Momčilo Đorgović

Pera Todorović
Srpska stvar u staroj Srbiji – Uspomene na Kralja Milana
Priredila Latinka Perović
Službeni list SRJ, Beograd 1997

Tabloidi su samo usijane ringle vlasti. A vlast u Srbiji je uvek u belom usijanju. I to ne od danas, a ni od juče. Srpska politička scena je permanentno vruća. Spržila je recimo kralja Milana. Na njoj je on mnogo brže umro nego što je živeo.

A živeo je brzo. Od smrtonosnog ishoda nije ga zaštitila ni prethodna svojevoljna politička smrt – abdikacija. Nadao se da će tako makar spasiti sina i normalizovati prilike u zemlji. Ali on je morao ipak i fizički da nestane, a belo usijanje je došlo i po Aleksandra-Sašu.

Politika i Tanatos u Srbiji su spojene dve sile kao dva lika na istom štihu. Neprestane erupcije zavisti i mržnje drže temperaturu postojano na tački ključanja. I onaj ko ih raspaljuje na kraju strada u vatri koju potpaljuje. Tako se, recimo, dogodilo Nikoli Pašiću.

Tamo negde krajem 19. veka stvorene su političke pelene u koje se Srbin ušuška čim se rodi. On iz njih odmah nadmoćno i kritički odmerava svet, ima hiljade primedbi, popiša se on po tom velikom svetu sa velikim prezirom, uzme od njega sve što mu treba, i natovari ga krivicom za sve ono što njega loše snađe. I iz tih pelena ne izlazi do kraja ovozemaljskog puta. I tako iz generacije u generaciju do sada, a kako izgleda, nastaviće se i u sledećim generacijama, pa kom obojci, a kom opanci.

Bilo je ljudi koji su tu karmu želeli da prekinu. Knez Mihailo, kralj Milan, Zoran Đinđić, a danas se obećanjima kandiduje i Aleksandar Vučić. Ukoliko bi Vučić uspeo da izađe iz nasleđe radikala i Nikole Pašića, bilo bi to duhovno podvižništvo, jednako uspešnoj metamorfozi Pere Todorovića i putovanju metafizičkog preobražaja Sidarte. Ako je takva transformacija danas u vreme ološ-ekonomije (Rogue Economics), kako je opisuje Loreta Napoleoni, još moguće. Jer bivše komunističke države ne samo da su pretvorene u izvor jeftinih robova u globalizaciji, već su njihovi građani postali i bespomoćne žrtve svojih sunarodnika koji se uspešno bave ološ-ekonomijom. A Pera Todorović je prevazišao sopstvenu početnu fanatizovanu radikalsku poziciju i izgradio se u intelektualca evropskih razmera. Ali je, kao što je to Dušan Nikolajević primetio, zajedno sa kraljem Milanom postao jedan od najtragičnijih političkih ličnosti 19. veka.

Zahvaljujući njemu ostao je zapis o razgovorima ove dve najtragičnije ličnosti. Tako ga je Todorović dobro “uhvatio” da “Uspomene na kralja Milana” omogućavaju gotovo direktan susret sa Milanom. Srpska istoriografija se u naučnom prosuđivanju ove dve tragične ličnosti uglavnom oslanjala na ocene i prepričavanja Slobodana Jovanovića. A on u sudovima o Todoroviću i Obrenoviću nije bio sasvim objektivan. “Uspomene” u javnost ulaze tek 1997. kada ih je zajedno sa nikada ranije objavljenim rukopisom “Srpska stvar u staroj Srbiji” za štampu priredila Latinka Perović. Tiraž je bio u svega 400 primeraka, i danas se ta knjiga dosta teško može naći u internet prodaji po ceni od 5 do 7 hiljada dinara. Taj dokument ni istoričari nisu sasvim “sažvakali” i prihvatili, niti pokušali da izvrše reviziju dosadašnjih predrasuda i naslaga iz politikantskih kampanja.

Ta dva teksta potpuno menjaju nacionalnu agit-propovsku sliku o nama i našoj istoriji zasnovanoj na premisama postavljenim posle majskog klanja 1903, kojom su nas kljukali i još kljukaju. Razgovori kralja Milana i Todorovića o radikalima i o srpskim atentatorskim sposobnostima sasvim su savremena tema. A reportaže sa putovanja po Staroj Srbiji otkrivaju osobenosti mentaliteta: nerad, podmitljivost, kratkoročnost, lenjost, osionost i naglost, a sa njima je svako osvajanje i spajanje “raskomadanog srpstva” bilo osuđeno na propast.

Kralja Milana su radikalski ondašnji tabloidi masakrirali. Nisu ga prebili na ulici, da su imali prilike verovatno bi i to uradili, ali su sasvim izvitoperili njegovu ličnost za niz budućih generacija. Dobrog vladara su masnim lažima pretvorili u protuvu. Mržnja koja je tada pokrenuta završila je u telu njegovog sina.

– Radikali su psihički dekomponovali kralja Milana, planski su ga i sistematično psihički uništavali – ocenjuje Latinka Perović. I to je bila neka vrsta atentata. Toliko su ga mrzeli da se može pretpostaviti da su se bavili i vudu-magijom. U srpskoj čaršijskoj i antiintelektualnoj javnosti podle izmišljotine stvorene u endemskom kolektivnom ludilu zatvorenog društva, ostale su kao pravosnažne presude, pa nisu retki istoričari-propagatori i mnogi feljtonisti-mediokriteti, svi zajedno zli dusi, koji i dalje slikaju i karakterišu tog kralja sotonskim bojama, i ponavljaju i obnavljaju mračni ritual političkog ubijanja. Bio je, međutim, jedan od najboljih i najnaprednijih ljudi koje je Srbija imala i pod kojim je u 19. veku najviše i civilizovana.

O njemu su mnogobrojni protivnici pisali i govorili kao o nekom moćnom Monarhu, Kruni, pripadniku mnogoljudne Dinastije, a on je, zapravo, bio usamljeni čovek, potpuno sam, a protiv njega svi. Nigde oko njega ni daljih ni bližih rođaka. Posle ubistva kneza Mihaila dovukli su ga iz Francuske, gde je odrastao, u prepredeno balkansko okruženje, koje je od njega želelo da napravi marionetu. Razni savetnici, vaspitači, dvorske dame, ađutanti igrali su se njim, koristili bliskost i poverljivost, njegovu mladost i naivnost, njegovu usamljenost, nameštali mu žene i uvodili u kockarske igre, da bi ga zatim ogovarali, pleli intrige, bacali u kal i nad njim se palanački nadmoćno cerekali. Naravno da nije bio bez mana, ali snažne individualnosti i blistavog uma, iako usamljen, bez porodične podrške, odupirao se svim svojim snagama do prerane smrti.

Čedomilj Mijatović je u svojim uspomenama zabeležio da je dok je još bio knez Milan govorio srpskim političarima:

-Znam da sam izvor neprilika, ali me morate podnositi kao nužno zlo, za koje ste sami odgovorni. Ubijajući mog strica vi ste zaustavili moje obrazovanja kod francuskog filosofa i demokrate. Uzeli ste me u sopstvene ruke, i zapamtite da šta god bio danas, proizvod sam obrazovanja koje ste mi vi dali.

Stevan Sremac je u Milanovoj sudbini video sudbinu Šekspirovog kralja Lira. Očajni čovek u kolopletu zavera u kojima na kraju učestvuju i njegova supruga i njegov sin ječi u gluvoj praznini srpske glavne varoši. Cigareta za cigaretom, ponekada se sagovornicima gubi iz vida u gustim oblacima dima i čuju ga kako iz njih nevidljiv nešto mrmlja. Sremac ispisuje u dnevničkoj belešci “Jusuf-agini politički nazori” tešku optužbu: “Kako su tada Srbi protiv kralja Milana radili, da tako ni Cigani ne bi radili!”. Čak se i niški Turčin poliglota Jusuf-aga čudi zašto u Srbiji sve novine napadaju kralja Milana, kada ga strane – turske, grčke, nemačke, francuske – toliko hvale. Ništa mu nije bilo priznato. Niti što je Srbiju učinio kraljevinom. Niti što je Niš dva puta otimao – jednom od neprijatelja Turaka, a odmah zatim od saveznika Rusa, koji su ga hteli dati Bugarima. Niti modernizaciju zemlje i institucija. I kad je svima razdelio svoju vlast i uklonio se iz zemlje, Sremac konstatuje “tek tada se razjunači naša štampa pisanjem; tek tada iskrsoše odnekud nepomirljivi legioni strašnih osvetnika sa svojim razmetanjem. I kakvim grdnjama, kakvim klevetama se ne baciše za putnikom a dojučerašnjim kraljem i zemlje-gospodarem svojim! I pojedinci, i Skupština, i partije – sve se to utrkivalo ko će bešnje napasti, ko više okaljati spomen negda silnog kralja a sada nezaštićenog putnika! Neki čak i nadgrobnu ploču navališe na ovog živog mrtvaca.”

Ovaj Sremčev tekst nije se smeo štampati za vreme diktature zaverenika posle majskih ubistava i prilično godina posle Prvog svetskog rata. Kralj Milan je, kako svedoči Pera Todorović, imao puno beležaka, refleksija, dnevničkih zapisa, ali sve je to nestalo posle 29. maja 1903. godine, ne bi li zaverenici slobodnije izmišljali “strašna nedela” Obrenovića.

Svi ti srpski “monarsi” 19. i 20. veka su loše prošli, svako od njih ako nije oteran ili ubijen imao je da pije i da pije gorke čaše medi. Njih nisu maltretirale, ponižavale, ubijale neke strane sile, već sami “njihovi” podanici. Aleksandar Karađorđević nije uspeo da sačuva glavu ni mrtav, pod zemljom, čak ni na dalekom čuvanom bečkom groblju. Otkopan je i odrubljena mu je da bi se kralj Petar Karađorđević i prestolonaslednik Aleksandar zaplašili i učinili poslušnim. Kneževi i kraljevi u Srbiji nisu mogli dobiti ono što kruni pre svega najviše i pripada – poštovanje i dostojanstvo, suverenost, božansko poreklo i svetost. Ali zar je bilo šta slađe sirotinji raji nego li za Njegovo Veličanstvo reći da je bitanga?

Zašto se onda u Srbiji ustanovljavala monarhija ako Srbi za nju nisu marili? Zašto se uvodila institucija za koju nisu postojali nikakvi uslovi, pa čak ni stambeni? Zašto kada se nije znalo ni šta ona predstavlja, niti kako se upotrebljava?

Bila je to čista grandomanija. Imigranti iz različitih budžaka Balkana želeli su svojoj državi, sasvim razumljivo, da daju sjaj i veličinu, kao što su odlučili sada da na zastavu stave orla sa krunom, što nema ni tako drevna monarhija kao što je Engleska, a Srbija je republika. Znači da postoji sklonost ka fantaziranju – reprezentira se nečim što se zapravo nema. Ako nećemo baš da kažemo da se radi o surogatima, onda je ipak reč o – imitacijama. Spoljašnja forma monarhije se eto lako može imitirati, dok privreda koja donosi stvarno bogatstvo i napredak ne. To je neka vrsta kinđurenja koja nas ulepšava i čini nas svetskim, pokazuje da smo mi još uvek Dušanovo carstvo. Ovo “Dušanovo” je u ovoj sintagmi više pridev koji znači “ogromno i moćno” nego što je vlastito ime. A svako od nas kada izgovara “Dušanovo carstvo” misli na sebe, da je ne samo Dušan, nego i carstvo. Otud, valjda, i ono često oslovljavanje sa “care, care”. Pa kada srpski političari republikanci stanu pored zastave, kamere ih slikaju i zumiraju sa krunom.

I nije samo institucija monarhije bila imitirana. Ozbiljnim glavama, za koje se u Beogradu držalo i da su učene, bilo je palo napamet da šezdesetih godina 19. veka ustanove i Medicinski fakultet. I to odmah, još te godine. Obrazovaniji ljudi, kao Nikola Krstić, stasali u austrougarskoj Vojvodini upozoravali su da Beograd nema uslova za to: nema profesora, nema tehničkih sredstava, nema zgrada i anatomskih sala, a nema ni studenata, jer bi pre upisa na takav fakultet morali da završe pripremnu školu koja takođe nije postojala. Ali kada bi neko od njih i uspeo da završi takav fakultet, ne bi imao gde da radi jer u Srbiji tada nije bilo ni bolnica, niti domova zdravlja. Inicijatori nisu odustajali, ne može Srbija da nema medicinski fakultet bio je argument, tvrdoglavo su samo odložili realizaciju za sledeću godinu.

Kralj Milan je, međutim, sebe i svoju ulogu u razvoju Srbije ozbiljno shvatio. Hteo je od zaostale zemlje da napravi modernu državu. I to po ugledu na Centralnu i Zapadnu Evropu. Iz te Evrope sa studija su se, na njegovu nesreću, počeli vraćati nesvršeni đaci. Od njih će postati prvi srpski profesionalni političari. Šok inferiornosti koji su doživeli na Zapadu, silno će razigrati njihov ego i osvetnički bunt neprilagođenih, pa će svojom traumom zaraziti i sunarodnike. Sličnu vrstu kompenzacije vidimo i kod gastarbajtera koji po 30 godina rade po Švajcarskoj, Nemačkoj, lepo tamo zarađuju, ali odande, sa sigurnog, u Srbiji podržavaju hard-core nacionaliste, antizapadnjake i evroskeptike koji su zemlju doveli dotle da tim istim gastarbajterima ne pada na pamet da se u nju vrate i žive u stvarnosti koju su njihovi favoriti stvorili.

Kao što svako može ujutru da ustane na levu nogu, pa ga celog dana prate nepredvidivi doživljaji, tako se to može dogoditi i društvu. U osvitu srpske moderne istorije ta “leva noga” su bili studenti povratnici iz ondašnje Evrope, na čelu sa Svetozarom Markovićem, koga će po smrti naslediti Nikola Pašić. Nisu oni hteli da budu obični, građanski političari, niti tek da participiraju u vlasti odvratnih činovničića. Oni su sebi zadali misiju, došli su kao profesionalni revolucionari. Da sruše, pa da izgrade pastoralnu narodnu utopiju sveslovenskog zlatnog doba, srpsku civilizaciju koja će biti nadmoćna celom svetu.

Cilj Nikole Pašića je bio da restaurira srpsko običajno pravo i u njega ugradi tekovine zapadne civilizacije. Bio je izgleda preteča Mao Ce Tunga i kineske kulturne revolucije. Eksperiment nije uspeo, nije od Srbije stvorio svetsku silu.

Kralj Milan je hteo parlament, građansku demokratiju i stranački pluralizam sa sopstvenim mestom plemenitog i poštovanog arbitra. Nikola Pašić je želeo apsolutnu radikalsku vlast, masovnu partiju celog naroda, Veliku narodnu monolitnu skupštinu u kojoj bi se kao izdajice prozivali svi koji drugačije misle.

Radom na razvijanju moderne, zapadne države kralj Milan je Nikoli Pašiću stao na crtu. Otpočela je borba na život i smrt.

Nastaviće se

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/pera_todorovic_kralj_milan_zrtva_nesvrsenih_djaka.26.html?news_id=288871

Pera-Todorovic-Srpska-stvar-u-staroj-Srbiji_slika_L_13513709

Tags: , , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pera Todorović: Kralj Milan žrtva nesvršenih đaka

by admin time to read: 9 min
0