Pesnici umiru sami: Ko se sve nije oprostio od Dobrice Erića

| April 7, 2019 | 0 Comments

Piše: Aleksandar Apostolovski

 

Dobrica Erić završio je četiri razreda osnovne škole. Više mu nije ni trebalo, jer su, mnogo godina kasnije, škole izučavale njega. Vratio se u lektire i antologije, na velike gradske trgove i polja livada. I bilo mu je sasvim svejedno gde će recitovati svoju poeziju. Da li će ga slušati elitistički krugovi ili njegovi seljaci, jer su ionako znali svaki njegov stih. I hteli su i morali, da bi završili škole!

Ali kada je otišao, Srbija nije stala, niti je došla da ga isprati. Predsednik Srbije nije na sahranu poslao svog izaslanika, niti se setio da dođe lično i poslednji put pozdravi onoga koga je morao da zna napamet, kako on, tako i svi ostali, jer zaboga, pesnici su davno otpevali svoje. Nije odložio sve poslove zbog junaka iz čitanki, a trebalo je. Tek nekoliko dana kasnije, Vučić je ipak poslao telegram, neobično dirljiv za njega. Valjda se setio.

Ministar kulture je možda uzeo slobodan dan, a ako je neko morao da bude tamo, morao je da bude Vladan Vukosavljević. Čak i po cenu da dobije alergiju od šumadijskog polena. Od Dobrice Erića se nije oprostio ni Bećković Matija, ni ostala etablirana pesnička bratija. Došao bi Matija, da su mu zabranili. Ali nisu, pa nije video razlog, odnosno političku upotrebnu vrednost oproštaja sa svojim kolegom velikanom. To ih je razlikovalo. Matija, i te kako živahan i buntovan, mora da bude prokažen i državnim ukazom proglašen za opakog pesničkog stvora, kao što je njegov status državnog neprijatelja u Crnoj Gori, kako bi održao besedu. Dobrica Erić je njegov poetski antipod. Ako je Matija srpski Homer u “rej ban” naočarima i “barberi” odelu, Dobrica je bio neprilagođeni, razbarušeni umetnik iz doline Gruže, bez ikakvih ambicija da emigrira na Dorćol. Daleko je selo Donje Crnuće, u srcu Šumadije i za Ljubivoja Ršumovića!

Televizije nisu prekinule redovne programe, nisu pravljene specijalne emisije, jer koga je briga za to što se Dobrica Erić pridružio društvu mrtvih pesnika. Zbog smrti poete ne raste gledanost, a u njegovom bajkovitom svetu nije bilo mesta za ajfonke i šavije, gastoze i mikije, jelene i dare, gejmere i influensere. Od političara je došao samo dverjanin Boško Obradović, ali njegovo prisustvo nije bilo napadno. Ako je za upad u RTS zaslužio keca, zbog Dobrice je zaslužio peticu.

Državni vrh nije zasedao kako bi se odlučilo da li da Dobrica Erić bude sahranjen u Aleji velikana ili tamo gde počivaju zaslužni građani. Pesnik njihovog i našeg detinjstva imao je nemerljiv uticaj na srpsku kulturu, ali je, kao poslednji pripadnik tog plemstva poeta, izabrao samoizolaciju. Bolje i to nego da je završio tako što bi se obesio o konopac. Znao je Dobrica Erić da pesnici umiru sami!

Nije želeo glamurozni ispraćaj i državne fanfare, jer šta bi činio ispod zemlje na Novom groblju, kada je njegova prestonica, njegovo rodno selo Donje Crnuće, bila njegova inspiracija i čitav svet. A Šumadija, njegova aleja Velikana! Rekoh već, umesto da ide u školu, skitao je kao pustinjak pored potoka, pešačio brdima noseći knjige, i tako samouk, donekle čudak, nastavio lozu narodnih pesnika. Tako je učinio jedan od najvećih prevrata u srpskom jeziku i poeziji. Siromašan akademskim znanjem, obogatio ga je svojim talentom i obojio svojim maštarijama. Njegov umetnički puč bio je toliko snažan da su i njegovi savremenici i naslednici želeli da budu isto što i on: dobroćudan a buntovan, prostodušan a uticajan, izolovan i slavan. Dečji pesnik koga su ponovo izučavali i čitali njihovi očevi! Klinci su želeli da saznaju kakav će biti njima daleki i nepoznati svet koji ih iščekuje, a matorci su, čitajući ga ponovo, bežali iz tmurne sadašnjosti, gde ih nemilosrdno sunce nije ogrejalo onako toplo i onako nežno kao što su verovali. Onda, kad su bili deca.

Živeći u raskoraku sa stvarnošću, Dobrica Erić je shvatao da su njegove brdovite staze sve uže i sve neprohodnije, te je priznavao da ne razume poeziju novog doba, smatrajući da je, kao i umetnost, ona u raskoraku sa zdravim razumom i da poprima odlike nevremena. Nije Dobrica mislio na hladne olujne kiše nad Šumadijom i krošnje koje se povijaju, stvarajući nestvarnu polifoniju njegovog utopijskog univerzuma kojeg nije želeo da se odrekne. Stari mudrac je čitao i slušao neke tuđe reči i gledao u nova sunca, ne želeći da ih ni shvati, ni prihvati. Nevini i netaknuti svet prirode, čovečnosti i dobrote nestajao je na narandžasto-krvavom horizontu i pesnik je odlučio da ostane gde je i bio, po cenu potpune izopštenosti i samoće, preuranjene čak i za njegove godine.

Za neoliberalno doba, pesnik je postao uljez, pa je njegova poezija nehotice poprimila ideološke dimenzije. Starovremenski patriotizam bez mržnje, odbrana ćirilice i lirsko skeniranje ljudskih karaktera u kojima nije prepoznavao pohlepu, bezdušnost i egoizam, kao narative novog sunca koje nas prži, postali su nepoželjni, a čistota mladalačkih ljubavi i odrastanja, predmet ironičnih podsmeha.

Veliki Pero Zubac koji je pet decenija drugovao sa Dobricom, bio je iznenađen prizorom na seoskoj sahrani. Čoveku koji je napisao “Mostarske kiše” Šumadija nije bila daleko. Ali do seoceta u kom je 22. avgusta 1936. godine rođen Dobrica Erić, nije došao ni Justin, vladika žički. Među 500 ili 600 ljudi, bio je tu seoski paroh i dve monahinje iz manastira Vraćevšnica.

Pero Zubac mi kaže da se tada prisetio zasedanja Skupštine Srbije, na dan kada je Toma Nikolić bio biran za predsednika Skupštine, sa kratkim rokom trajanja. Toga dana, umro je veliki Stevan Raičković i niko se nije setio da kaže: “Stanite, danas je umro veliki pesnik.”

Ovu Srbiju i ovakav svet, Dobrica Erić nije razumeo. Kao što ni oni nisu razumeli njega.

Kao što ni za momka iz cveća livada, nije bila devojka iz grada!

https://www.nedeljnik.rs/zasto-se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/?fbclid=IwAR1plB3jjyDncr3fUvR9TK0e_1uB0xCq0G88lb6HOqXzamej5pF7tckOmV4

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pesnici umiru sami: Ko se sve nije oprostio od Dobrice Erića

by admin time to read: 4 min
0