Pesnik tuđih života [Tema: Pesoa]

| April 9, 2014 | 0 Comments

Piše: Jasmina Nešković

„Svi mi imamo dva života: istinski – koji snivamo u detinjstvu.
I sanjamo i dalje, kao odrasli, kroz neku izmaglicu;
Lažni – koji živimo u zajedništvu s drugima
I koristimo u praktične svrhe,
Onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk“.

Autor ovih stihova – portugalski pesnik Fernando Pesoa – rođen u Lisabonu 1888, izdržao je četrdeset  sedam godina u svom „lažnom“ životu, nastojeći da u njemu što manje učestvuje, kako bi se „zatvoren u kući svog duha“ svim snagama posvetio jedinom pravom životu – literaturi. Teško je zamisliti veći kontrast između siromaštva jedne biografije bez događaja i gotovo neiscrpnog tematskog i žanrovskog obilja književnog dela koje je njegov autor ljubomorno krio od očiju javnosti, odlažući svoje rukopise u jedan drveni sanduk čije bogatstvo ni do danas, sedamdeset i šest godina posle piščeve smrti, nije u potpunosti obelodanjeno. U ovom protivrečnom odnosu prema vlastitoj „ličnoj povesti“ s jedne, i literarnom delu s druge strane, ispoljava se suštinsko svojstvo Pesoine ličnosti – sklonost ka paradoksu. Kontrasti, paradoksi i antiteze nisu samo osnovno izražajno sredstvo njegove poezije već i dominantna obeležja celokupne životne i književne sudbine. Tako će najveći pesnik portugalskog govornog područja, pisati poeziju najpre na engleskom, zahvaljujući anglosaksonskom obrazovanju stečenom u Južnoj Africi, a svojim maternjim jezikom ovladaće tek sa dvadeset godina. Intelektualac svestranih znanja i interesovanja (od lingvistike, filozofije i istorije do okultnih nauka) napustiće univerzitetske studije u svom rodnom gradu, pre nego što ih je uistinu i započeo, odabravši marginalno i skromno zanimanje „inokorespodenta“ u lisabonskim trgovačkim preduzećima. Duhovni pustolov i kosmopolita koji je „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, od rane mladosti pa do smrti nikada neće napustiti Lisabon. Potpisnik nekoliko najsmelijih erotsko- opscenih pesama u portugalskoj literaturi, opsednut žudnjom za ljubavlju, provešće ceo vek u celibatu, a s jedinom ženom koju je ikada bliže poznavao i voleo bezazalenom i detinjastom ljubavlju, rastaće se naglo, sa obrazloženjem da njegova sudbina „pripada drugačijem Zakonu“ i zahteva slepu pokornost „Učiteljima koji ništa ne dopuštaju i ne praštaju“. Istovremeno želeći sve i odričući  se svega, ovaj stidljivi boem, uvek besprekorno odeven, čovek običnog izgleda koji ipak, po svedočenju savremenika, nije ličio ni na jednog drugog čoveka, neprestano je izvrtao sve vrednosti i protivurečio samom sebi. Skeptičan a sujeveran, monarhista sa anarhoidnim idejama, hrišćanin i gnostik sklon okultizmu i mistici, ironični sanjar, sentimentalni cinik koji je na samrti tražio da mu se dodaju naočari, kao da se svakim svojim postupkom i stavom rugao „nezajažljivoj banalnosti“ života. Smatrajući književnost najprijatnijim načinom da se ignoriše stvarnost, Pesoa, iako ubeđen u proročku i mesijansku ulogu pesnika, sa gorkom ohološću poriče mogućnost svoje ovozemaljske slave. „Samo osredni genije postiže slavu; veliki genije ostaje nepoznat, još veći genije osuđen je na beznađe, a Bog biva razapet“. I upravo zbog ove svesti o vlastitoj veličini, pesnik se, posle nekoliko godina aktivnog učešća u književnom životu svoje zemlje, koje će mu obezbediti mesto korifeja portugalskog modernizma, povlači u samoću.

Pored melodičnih, rimovanih stihova kratkog metra, u kojima sažima ezoterična i mistična iskustva, Pesoa je svojim građanskim imenom potpisao i jedinu zbirku pesama objavljenu na portugalskom – „Poruku“ iz 1934. Ovo remek – delo autorove pune stvaralačke i životne zrelosti, Portugalci danas slave kao veliki nacionalnu poemu, podjednakog značaja kao Kamoensov ep „Luzijadi“. Evokacija herojske prošlosti, čiji su junaci kraljevi i moreplovci iz epohe prekomorskih otkrića, uzori svih vrlina portugalskog naroda, može se čitati kao apokaliptično proročanstvo kojim se, kroz nacionalnu sudbinu otkriva put Čovečanstva ka krajnjem odredištu – Nebeskom Jerusalimu. Istorijske i legendarne epizode iz ove knjige koja ima formu triptiha, takođe se mogu tumačiti i kao etape na razvojnom putu individue koja se, kroz „mračnu noć duše“ probija i uspinje do prosvetljenja. Poslednje dve decenije Pesoa je potpuno opsednut svojim svetim pozivom. Satirući se radom i alkoholom, najveći deo dana i noći provodi u pisanju, stvarajući jedno delo koje, po jednodušnoj oceni kritike predstavlja „ najpotpuniju analizu, bolnu i tragičnu, ali istovremeno lucidnu i milosrdnu, čoveka dvadesetog veka“.

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači „lilnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je „zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „ postane drugi“ i „ bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, „heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađen pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku. U polifoniji ovog razuđenog i mnogostrukog dela, koje stvara preko sedamdeset „autora” različitih žanrovskih i poetičkih opredeljenja, izdvajaju se četiri dominantna glasa, osobene jačine i tonaliteta – četiri zasebna pesnika, jednako značajna i velika po složenosti i kvalitetu stiha: Alberto Kaeiro, Rikardo Reiš, Alvaro de Kampoš i Fernando Pesoa – ortonim.

 

Prvi dio predgovora knjizi izabranih pjesama Fernanda Pesoe Poznati stranac, koju je 2011. objavila beogradska PAIDEIA.

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pesnik tuđih života [Tema: Pesoa]

by admin time to read: 4 min
0