Podrum

Ne znam kad smo si­šli, ali znam da je­smo. I znam da smo ta­mo gdje smo jed­nom si­šli. I či­ni mi se da će­mo tu, gdje smo jed­nom si­šli, osta­ti još za­du­go. Slu­tim i da su oni ko­ji su nas ta­mo, u to mr­či­li­šte do­ve­li, sa na­ma. I ne­što mi­slim da je nji­ho­va po­drum­či­na du­blja, a nji­ho­va mr­ča­li­na tam­ni­ja. Ta­ko to bi­va, ni­ko ni­je po­šte­đen od pa­da. Čak ni oni ko­ji mi­sle da su na vi­si­na­ma i da su na svi­je­tlu. I ne tre­ba nam tu ni­ka­kav Ni­če pod lu­dim br­ko­vi­ma i ni­ka­kav Šo­pen­ha­u­er pod lu­dim še­ši­rom. Do­vo­ljan nam je naj­o­bič­ni­ji nos, naj­pro­sti­ja nju­ški­ca i no­zdr­vi­ca da osje­ti­mo mi­ris za­to­mlje­ne po­drum­ske me­mle ko­ja nam se po­la­ko uvla­či u du­ši­cu…
Po­drum­či­na u ko­joj smo se ob­re­li je cen­tar i is­ho­di­šte oda­kle se upra­vlja za­po­drum­če­nim ži­vo­ti­ma. Svi sil­ni­ci i na­sil­ni­ci ko­ji nam svih ovih go­di­na na­me­ću svo­ju po­drum­sku si­lu su za­pra­vo po­drum­ski lju­di ko­ji sla­ve po­drum­ske pra­zni­ke u sop­stve­noj is­pra­znoj po­drum­či­ni. Po­drum­ski ne­sta­šni mal­ci svo­jim po­drum­skim za­ba­va­ma uljep­ša­va­ju sop­stve­ne po­drum­ske da­ne sla­ve­ći me­mlu, mr­kli­nu i is­pra­znost po­drum­či­ća ko­ji se ma­gi­jom ču­de­snog ja­lo­vi­šta pre­tva­ra u po­drum­či­nu. Ni­ka­da, na­i­me, ne mo­že­mo na­slu­ti­ti ko­li­ko je za­i­sta ni­šta­vi­la u na­šem ma­le­nom po­dru­mu i ko­li­ko se još po­drum­ske tmu­še mo­že iz­ro­di­ti u gro­znoj, a lju­blje­noj po­drum­či­ni ko­ja se, opet ču­dom, a ka­ko bi dru­ga­či­je, ši­ri u na­šem po­drum­či­ću. Ne­ka­ko mu do­đe da ma­le­na zlo­ća po­ra­đa ve­li­ko zlo i da u taj cr­ni cir­kus po­sta­je je­di­no zbi­va­nje do­stoj­no po­me­na u na­šem dra­že­snom po­drum­či­ću. I ne tre­ba nam tu ni lom­ni Kjer­ke­gor, ni ra­zro­ki Sar­tr. Do­volj­no je sta­vi­ti prst na če­lo uko­li­ko ga ne­ka­ko pro­na­đe­mo u ovoj neo­do­lji­voj po­drum­skoj ne­vi­dje­li­ci…
Či­me li mi­sle da vla­da­ju ma­li po­drum­ski vla­da­o­ci i či­me li se po­no­se u svom po­drum­skom mra­ku? Ne vla­da­ju ni mra­kom, jer u po­dru­mu ni pra­vog mra­ka ne­ma. Po­drum­ski mrak je za­pra­vo una­ka­že­no svi­je­tlo. Kad slu­čaj­no iza­đu na svi­je­tlo iz svo­jih ka­bi­ne­ta-po­drum­či­ća, br­že bo­lje do­bje­že u svoj dra­že­sni po­drum­čić. Je­di­no u svom ro­đe­nom po­drum­či­ću do­la­ze do iz­ra­ža­ja nji­ho­ve ve­li­čan­stve­ne po­drum­ske vr­li­ne. Je­di­no u tmu­ši po­drum­či­ća mo­gu da sa­gle­da­ju svoj za­po­drum­če­ni tmu­ša­vi svi­jet. Je­di­no u ne­vi­dje­li­ci ogle­da­ju svo­je nju­ški­ce i je­di­no u me­mli i su­mra­či­štu spo­zna­va­ju svo­je po­drum­ske dru­ga­ri­ce i dru­go­ve sa ko­ji­ma bez pre­stan­ka igra­ju omi­lje­nu, a bog­me i je­di­nu, po­drum­sku igri­cu: ko će ko­li­ko, ko će ko­ga i ko će ko­me… u po­drum­skom mra­ku…
Na­rav­no, iz po­dru­ma, a oda­kle bi dru­go, go­vo­re o svi­je­tlim  per­spek­ti­va­ma i raz­voj­nim pla­no­vi­ma. Dok go­vo­re gla­de se po po­drum­skom sto­ma­ku za­ne­se­ni sop­stve­nim po­drum­skim vi­si­na­ma. Ru­ka na sto­ma­ku, u po­drum­skom mra­ku, očas si­đe na ni­žu po­zi­ci­ju do elit­nog uro­ge­ni­tal­nog trak­ta. I tu se za­dr­ža­va naj­du­že, jer sva nji­ho­va pri­ča i dje­la­nje, to­ga se ti­če-naj­vi­še. Po­drum je, valj­da zna­ju i ši­šmi­ši, ide­a­lan am­bi­jent za ba­vlje­nje ga­stro­in­te­sti­nal­nom i uro­ge­ni­tal­nom pro­ble­ma­ti­kom. A i či­me bi se ba­vi­li, sem tim, svi na­ši ga­stro­in­te­sti­nal­ni i uro­ge­ni­tal­ni he­ro­ji u svom ro­đe­nom po­dru­mu me­đu svo­jim naj­ro­đe­ni­jim po­dru­mli­ja­ma ko­ji su na­vi­kli da ra­zu­mi­ju sa­mo po­drum­ske ge­sto­ve i po­drum­sku mi­mi­ku. Če­mu ri­je­či i če­mu isti­na ka­da se u po­dru­mu na­la­ze oni ko­ji­ma je po­drum je­di­na ri­ječ i je­di­na isti­na…
Ce­re­bral­ni i re­spi­ra­tor­ni pro­ble­mi osta­li su da­le­ko iza nas. U na­šoj po­drum­skoj obr­nu­toj stvar­no­sti raz­mi­šlja se uro­ge­ni­tal­no, a di­še se ga­stro­in­te­sti­nal­no. Na­o­pa­ko okre­nu­to če­lja­de evo­lu­i­ra­lo je u na­o­pa­ko če­lja­de kod ko­jeg je sve gor­nje po­sta­lo do­nje, a sve do­nje ova­plo­ti­lo se, ču­de­snom po­drum­skom ma­gi­jom, u gor­nje. Po­drum je, ka­ko bi­smo to la­kon­ski re­kli, a ne tre­ba nam tu ni smu­će­ni Kant, ni slu­đe­ni He­gel, jed­no­stav­no uči­nio svo­je. A kad po­drum uči­ni svo­je, baš je uči­nio: po­drum­ski ma­li stvor ni po ci­je­nu svog ma­log po­drum­skog ži­vo­ta ne bi za­mje­nio svoj po­drum za sve vi­so­rav­ni ovo­ga svi­je­ta. Po­drum­ska me­mla i ta­ma su nje­go­vo je­di­no ima­nje i spre­man je i da ubi­ja vo­đen mah­ni­tom po­tre­bom da bra­ni tmu­šu ko­ja ga je pre­tvo­ri­la u po­drum­skog ču­va­ra na mr­tvoj po­drum­skoj stra­ži…
Zbog to­ga i sa­mo zbog to­ga, u po­dru­mu vla­da­ju ja­sna po­drum­ska pra­vi­la. Po­drum­ska pra­vi­la na­la­žu bes­po­go­vor­nu bor­bu pro­tiv svje­tlo­sti i bes­po­šted­nu bit­ku, na bra­ni­ku po­dru­ma, pro­tiv sve­ga ono­ga što pri­je­ti idi­lič­noj po­drum­skoj gro­zo­ti. Mi­ri­si ot­pe­ča­će­nih po­drum­skih ka­ca i ras­pe­ča­će­nih po­drum­skih bu­ra­di po­sta­li su sve­po­drum­ski opi­jum za po­drum­ski na­rod. Po­dru­ma­ri­ma se, po tač­no utvr­đe­noj po­drum­skoj še­mi, dije­le tač­no utvr­đe­ne por­ci­je dr­žav­no-ma­fi­ja­škog po­drum­skog mra­ka. Kli­če se u po­drum­či­ću ono­me ko­ji je stvo­rio po­drum­či­nu i sla­ve se te­ko­vi­ne po­drum­ske re­vo­lu­ci­je ko­ja je obur­da­la Lov­ćen i ko­ja će za­ja­zi­ti Mo­ra­ču i po­sr­ka­ti Sve­ti­go­ru za­rad iz­vje­sno mrač­ni­je, pa ti­me i bo­lje, po­drum­ske bu­duć­no­sti…
Mo­že li iz po­dru­ma iza­ći onaj u ko­ga je po­drum, odav­no već, ušao? I ho­će li onaj ko­ji mi­sli da ni­je u po­dru­mu po ko zna ko­ji put po­no­vi­ti: Upa­li­te svi­je­tlo, sva­nu­lo je…