Sedmi nastavak
Razgovarao: Miroslav Maksimović
Čini mi se, ipak, da smo malo prerano izbili na (ovaj Vaš) “jedini put” koji Vas je definitivno usmerio ka poeziji. Nismo dotakli ništa od “onoga” što se dešavalo u Vašem najranijem dobu? Kakve su zapravo Vaše uspomene na ono vreme kada još niste ni nazirali svoje pesničke obrise i kada niste mogli čak ni slutiti šta je to pesnik? Šta je moglo da bude onaj početni znak da se u Vama rađa pesnik?
Kao i svačiji put u život, verovatno su neke poluzaboravljene sitnice usmerile i moj hod po krivudavim stazama, prema poeziji i bespućima literature.
Pokušavam da ih se setim, bar nekih…
Možda su to bili oni trenuci kada sam iznuren od temperature koja je tek minula, zavaljen u jastučićima i ušuškan ćebadima, u isturenom prozoru (“kibicfensteru”) jednog banatskog gradića, dok je cela soba neprijatno i omamljujuće mirisala na pregrejani vazduh pomešan sa pahom lekova, posmatrao – kroz mojim dahom odmrznute površinice na zamagljenom oknu – kako ulicom promiču i žure zarumenjene ljudske prilike, sa podignutim jakama, nekuda, ali: u dva različita pravca…
Ili: na periferiji varoši uz Tisu, kada sma kripom, kroz pukotinu u razlistaloj živoj ogradi između dvaju dvorišta, otkrio našeg suseda – (sve do tog slučajnog trenutka preozbiljnoga i nikad nasmejanog iza debelih stakala naočara) – starog profesora Poklepovića, s baštenskimmakazama u ruci, kako pevuši i mrmlja, krevelji se i pocupkuje, potkresujući ružičnjak hitrim osvetničkim pokretima, kao da se u mislima obračunava sa svojim kolegom u zavadi, profesorom Ljiljkom…čije ime, s vremena na vreme, naprosto kriči…
Ili, možda, jedan prvojutarnji zamućeni i ispreturani pogled sa moje (tifusne) postelje, u uglu, u prenatrpanoj bolničkoj sobi, ispod kruševačke Bagdale, u okupaciji.
Ali takvim sitnicama, zapravo, trenucima, u kojima mi se sada čini da sam otpočinjao, makar i nakratko, u magnovenju, da razmišljam i osećam nekako drugačije…maltene i obrnuto od ovoga kako sam to svakodnevno bio navikao…kraja nema….
O prvim krijumčarima literarnog opijuma
Često mi dolazi da se upitam: na čijim smo mi to crnim redovima…otisnutim po beloj hartiji…otpočinjali da primećujemo da i ispod nepokretnih slova – u onoj poklopljenoj i nevidljivoj pozadini njihovog otiska – postoji još nešto…čak ponešto i od onoga što bi moglo da nalikuje i na pravi život kojim smo okruženi?
Ne znam da li se to do potankosti baš tako i u zbilji zaista dogodilo…ali ja jednu magnovenu (i maglovitu) sliku nosim odavna u sebi kao jedan svoj sasvim istiniti doživljaj:
U nekoj od mojih najdavnijih knjiga, u kojoj mi se sve do jednoga trenutka (po običaju) činilo da su slova na koja sam nailazio potpuno izmišljena, ukočena i mrtva, iznenada sam nabasao na jednu reč…jablan…nakon koje sam zastao sa čitanjem (zapravo sa sricanjem).
Kao da su u nekoj lakoj i trenutnoj nesvestici, zaigrala slova ove reči u mojim očima: jedan izmišljeni jablan, na nepostojećem vetru, zatreperio je preda mnom! Sada mi se već čini da sam onda zatvorio oči i pretovrio se sav u sluh: kao da sam iščekivao da u načuljenoj ušnoj školjci začujem i šumor ovog drveta sa hartije…
Eto..Oni koji su postizali baš to, da nam slova i reči – kao neki nečujni i nevidljivi mađioničari skriveni iza one druge strane hartije – pretovre u gotovo opipljivu iluziju o životu, da nepoznate likove, predmete i predele- kroz zatvorena vrata i prozore – presele u naše sobe: bili su prvi krijumčari nekog omamljujućeg opijuma u našu još nenačetu, a preosetljivu i podložnu svest.
Neki su se ubrzo od dejstva ove droge otreznili, poneki sporije, a oni najređi – među koje ubrajam i sebe – ostali su zauvek u njenom mamurluku: s vremena na vreme pokušavali su i sami da ovaj opijum ni iz čega stvore…da bi se nešto kasnije osmelili da ga ponude čak i drugima..
nastaviće se
