Pomozi, Bože, da budemo dobri i kad nam je dobro

Bi­blij­ski po­top. Ta­ko re­če Alek­san­dar ko­ji ni­je ve­li­ki, iako bi to uža­sno že­lio da bu­de. Baš uža­sno, što je baš opa­sno. Za­i­sta bi­blij­ski po­top. Naj­bo­lje to zna­ju po­stra­da­li mu­če­ni­ci na iz­mu­če­noj ze­mlji. Na mu­ci i ne­vo­lji za­ka­nu­toj su­zom, zno­jem, kr­vlju, po­to­plje­noj mut­nim vo­da­ma tra­ja­nja i stra­da­nja. Po­top ko­ji svi na­slu­ću­je­mo pri­ti­snu­ti cr­nom pat­njom po­stra­da­ni­ka. I su­vi­še bi­blij­skog u ovoj ma­loj ze­mlji, isu­vi­še mu­če­nič­kog u ovoj ze­mlji—mu­če­ni­ci, isu­vi­še isto­ri­je, a pre­ma­lo pro­sto­ra. Mu­ka se zgru­ša­va, na­rod tr­pi i tra­je. I mo­li Bo­ga da us­tra­je. Go­spo­din Ne­be­snik ne­će skva­si­ti bra­du u na­šim bu­ji­ca­ma i mr­tva­ja­ma, ko zna i ima li bra­du, ne­će pod­vr­nu­ti no­ga­vi­ce i za­ga­zi­ti u mu­lje­vi­to mu­či­li­šte, ko zna ima li i no­gu i no­ga­vi­ca, ne­će za­di­ći man­ti­je i pri­di­ći pa­ne i ka­mi­lav­ke, ko zna ima li man­ti­ja i ka­mi­lav­ki… Ali će pri­sti­ći ne­ko da se na­đe u ne­vo­lji bra­ći. I do­ći će lju­de­ska­re da po­mog­nu lju­di­ma pri­da­vlje­nim ne­be­skom i ze­malj­skom mu­kom. Čo­vjek je čo­vje­ku čo­vjek. I to je utje­ha pat­nji i po­bu­na pro­tiv se­bič­no­sti i sa­mo­do­volj­stva. Uglav­nom je čo­vjek čo­vje­ku vuk. Ovo­ga pu­ta ni­je ta­ko. Sr­bi su naj­bo­lji kad im je naj­go­re. Što va­ži za njih, va­ži za mno­ge. I lju­de i na­ro­de…
Ka­da sam vi­dio i svo­je Nik­ši­ća­ne u čam­cu na mut­noj bu­ji­ci, go­spod­stve­ne u sna­zi i za­ma­hu, u po­tre­bi da po­mog­nu i uz­mog­nu, sr­ce mi je za­br­za­lo. Od po­no­sa i oza­re­nja. Nik­ši­ća­ni su bi­li pre­po­zna­ti i po vi­te­štvu i po če­sti­to­sti. Na­dam se da će opet bi­ti ta­ko, ma­da mi se na­da ta­nji…
Po­mo­zi, Bo­že, da bu­de­mo do­bri i kad nam je do­bro. Da bu­de­mo lju­di i kad sve ovo mi­ne. I daj na­ro­du ma­kar ma­lo pre­da­ha…Ve­li­ki je te­ret, ne­ja­ka su ple­ća, ve­li­ka je ne­vo­lja, pre­ma­lo je ra­do­sti. Mno­go nam je ve­li­ko­ga za ovo ma­lo…
Pre­vi­še je bi­lo pre­gri­ja­nih ri­je­či, cr­nih slut­nji i pri­jet­nji od ono­ga ko­ji tre­nut­no vo­di ze­mlju Sr­bi­ju. Če­sto je ne­pod­no­šlji­va nje­go­va osi­o­nost ko­ja se uz­o­ho­li i po­sta­je ba­ha­tost. Da li je on Ati­la—Bič Bo­ži­ji ili vi­so­ki či­nov­nik ko­me je na­rod pre­pu­stio da kor­mi­la­ri čam­či­ćem što se Ser­bi­ja zo­ve? Ni­je on ka­pe­tan moć­nog ra­za­ra­ča, ni­ti se ima Bog zna či­me po­no­si­ti i na­di­ma­ti. Ni­je ni ve­li­ki, ni va­žan. Osta­lo mu je sa­mo da bu­de bič, sve dok tim bi­čem u svo­joj uz­vri­šta­lo­sti ne opa­li po se­bi. Ta­kvi uno­se strep­nju i ne­mir oni­ma ko­ji bi da ži­ve s mi­rom i bez strep­nje, jer ni­ko­me ni­je­su po­či­ni­li zla. Po­sto­je lju­di i vo­đe ko­ji podsvje­sno pri­želj­ku­ju sta­nje u ko­jem će bi­ti ve­ći ne­go što je­su. Kao da se sa­mo po­ne­kad mo­že bi­ti ve­li­ki. Ve­li­ki je onaj ko­ji umi­je da bu­de i ma­li i po­red ko­jeg se i ma­li i obič­ni če­sto osje­ća­ju bit­ni i va­žni. I si­gur­ni u svo­joj skrom­no­sti. A ta­kvih je naj­vi­še i ta­kvi su naj­bit­ni­ji.
Po­mo­zi, Bo­že, i da ve­li­ki shva­ti da je ma­li, a da ma­le uči­ni ve­li­kim i za­do­volj­nim…
Kad li će­mo iza­ći iz sta­ro­za­vjet­nih vre­me­na i tmu­ša? Kad li će cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­ni­ci pro­gle­da­ti i pro­slo­vi­ti sr­cem no­vo­za­vjet­ni­ka? Za­što li se i ovom po­to­pu i gor­kom če­me­ru tra­ži uzro­ka u ne­če­mu što je i ba­nal­no i tri­vi­jal­no? Na­lju­tio se Go­spod zbog gej—cir­ku­si­ja­de, pa od­lu­čio da od­vr­ne sla­vi­ne ze­malj­ske i bu­ji­ce ne­be­ske. Ta­ko ne­što re­če naš pa­tri­jarh. To do­bi­smo kao ob­ja­šnje­nje zla ko­je nas je za­de­si­lo. Umje­sto sta­ro­za­vjet­nih mrač­nih po­nor­ni­ca tre­ba nam svje­tlo­snih iz­vo­ri­šta…
Po­mo­zi, Bo­že, da se oni naj­po­zva­ni­ji i rje­či­ma i dje­lom okre­nu no­vo­za­vjet­noj po­mir­lji­vo­sti i pra­šta­nju…
A u Cr­noj Go­ri­ci, sta­ra pje­smi­ca. Isti glum­ci i žon­gle­ri. Gu­ta­či va­tri i lič­nih ka­ra­ta. Lju­de i da­lje is­pa­lju­ju iz to­pa da­le­ko od nji­ho­vog za­bra­na. Pri­je­te i pot­ku­plju­ju oni ko­ji se bo­re za slo­bod­nu i ča­snu dr­ža­vi­cu. Is­pa­lju­ju pa­ro­le i kon­fe­te kao u sva­kom pro­vin­cij­skom cir­ku­su. Tr­bu­ho­zbor­ci gla­go­lja­ju po tr­go­vi­ma i ću­me­zi­ma. I opet pre­bro­ja­va­ju na­še i nji­ho­ve. Po­mi­nju ne­pri­ja­te­lje dr­ža­ve i pri­ja­te­lje dr­ža­vi­ce. Avaj, do­kle vi­še, ne­zna­ve­ni lju­đi! I onaj što je kan­di­dat za ono­ga u onoj Pod­go­ri­ci ži­go­še ne­pri­ja­te­lje dr­ža­ve. Ona­ko be­na­sto i bu­da­la­sto. La­ko bi­smo sa be­na­stim ka­da to be­na­sto ne bi bi­lo i opa­sno…
Na bi­rač­kom mje­stu ne­ma Bo­ga. Ta­mo ste sa­mi sa olov­kom u ru­ci…
Po­mo­zi, Bo­že, da be­na­sti umuk­nu i da mu­dri pro­go­vo­re. Da lo­po­vi ustuk­nu, a da po­šte­ni pri­stu­pe.
Do­bri­ca Ćo­sić mi­nu svi­je­tom. Ve­li­ki čo­vjek ko­ji je ko­ra­čao ma­le­nom Sr­bi­jom. Go­ro­stas na­še kul­tu­re i ve­li­kan na­še knji­žev­no­sti. Tvo­rac mo­rav­skog čo­vje­čan­stva i li­te­rar­ne isto­ri­je ci­je­log jed­nog na­ro­da. Svo­jom smr­ću za­po­či­nje be­smr­ti­je sa An­dri­ćem, Cr­njan­skim i Se­li­mo­vi­ćem.
De­san­ka je sto­let­na li­pa, ko­ja je te­ši­la Sr­be, tu pa­stor­čad isto­ri­je, a Do­bri­ca je sto­let­ni hrast ko­ji je Sr­be so­ko­lio ne osvr­ću­ći se na one ko­ji su ga pod sta­rost ka­me­no­va­li—za­pi­sa Raj­ko Pe­trov No­go.
Po­mo­zi, Bo­že, da se za­sti­de oni ko­ji ka­me­nu­ju sve one zbog ko­jih smo ve­ći ne­go što uisti­nu je­smo…
A Bog, kao Bog, sa­mo ću­ti i gle­da…