Pop i jarići

| March 5, 2018 | 0 Comments

Do­kon pop i ja­ri­će kr­sti. Ta­ko je to kad do­di­ja bez­dan be­smi­sla ko­ji je ob­u­zeo i po­pa i ja­ri­će. Pro­šla su, ka­ko nam se pri­vi­đa, vre­me­na kad je ne­ko ne­što ra­dio po mje­ri sop­stve­ne sa­vje­sti i op­šteg in­te­re­sa. Is­pa­li­li smo sve sal­ve ve­li­kih pa­ro­la i ko­nač­no osta­li bez ba­ru­ta i po­gon­skog go­ri­va. Otre­sli smo sve ve­li­ke te­me kao pre­zre­le kro­šnje, po­žde­ra­li smo plo­do­ve sop­stve­nog tre­ska, pa sad pre­bro­ja­va­mo ono što je osta­lo- stu­če­ne na­gnjil­ke ko­je smo dav­no već ba­ci­li u bu­nji­šte…
A opet, mo­ra se ne­što ra­bo­ta­ti. Mo­ra­ju se pre­bi­ski­va­ti utrun­ci, mo­ra­ju se pre­bro­ja­va­ti tri­ce i ku­či­ne, mo­ra­ju se is­tre­sa­ti pr­nje i tra­nje, jer je do­šlo vri­je­me nji­ho­ve be­dač­ke i ja­dov­ne ca­re­vi­ne. Kad je bes­po­sle­ni bez­i­me­ni pop kr­šta­vao ja­ri­će, ta­da su i uda­re­ni te­me­lji na­šeg sa­mo­pre­gor­nog i uz­vi­še­nog ra­da. Sve što je ura­đe­no, sva je pri­li­ka, za­lu­du je ura­đe­no. Sve što smo pri­vri­je­di­li, sta­lo je u vre­ću do­ko­nog po­pa ko­ji je po­kr­stio ja­ri­će i za­pr­tio po­lu­pra­znu tor­be­ti­nu…
Ni­je pop do­ko­njak kriv što ni­je u da­tom tre­nut­ku imao pa­met­ni­ja i pre­ča po­sla. Ro­dio se do­bri pro­ta upra­vo ov­dje gdje je i na­sta­la kri­la­ti­ca o po­pu i ja­ri­ći­ma. Da je imao pa­met­ni­ja i pre­ča po­sla, bio bi even­tu­al­no bla­go­slo­ven, ali si­gur­no ne bi po­stao naj­slav­ni­ji do­ko­ni pop od svih bes­po­sle­nih uza­lud­ni­ka. Uko­li­ko že­li­te da uđe­te u bo­ga­tu ri­zni­cu na­rod­ni­jeh mu­dro­li­ja tre­ba da na­pra­vi­te ne­što iz­u­zet­no mu­dro ili ne­što isu­vi­še glu­po. Da­kle, ne pam­ti se kom­pro­mi­to­va­na zlat­na sre­di­na. Pro­sječ­ni lju­đi, na ko­ji­ma po de­fi­ni­ci­ji po­či­va ovaj svi­jet, uvi­jek su bi­li, ma­kar u ovim nat­pr­o­sječ­nim go­ra­ma, pre­zre­ni i od­ba­če­ni kao mar­ve­ni bi­lans he­roj­ske sta­ti­sti­ke…
Dru­gim ri­je­či­ma: bo­lje je bi­ti ne­soj ne­go pro­sječ­no če­lja­de, ako već maj­ka ni­je ro­di­la ju­na­ka. Ne­soj­luk se, znao je to i po­me­nu­ti ja­re­ći pop, i te ka­ko pam­ti i sla­vi me­đu slav­nim pam­ti­ša­ma, a pro­sječ­no skro­jen ži­vo­tić se ba­ca kao re­sto ko­jim se po­ne­kad pot­ku­su­ru­je slav­na he­roj­ska i ko­ka­in­ska tra­di­ci­ja u br­di­ma i pri­mor­ju, a i ši­rom uskih srb­skih ze­ma­lja. Zbog to­ga je, sva je pri­li­ka, šar­mant­ni i do­ko­ni pop ura­dio ne­što što bi se mo­glo na­zva­ti i ute­me­lje­njem pa­ra­dok­sal­no-ap­surd­ne tra­di­ci­je na ko­ju smo ta­ko uza­lud­no po­no­sni. Sva je pri­li­ka da se kr­šte­ni ja­ri­ći me­đu ne­kr­šte­nom če­lja­di ni­je­su do­bro pro­ve­li, ali se do­ko­ni pop vje­ro­vat­no do­ži­vot­no na­u­ži­vao u svo­joj do­ko­li­ci…
Si­ne moj, mo­gao bi re­ći za­bri­nu­ti ro­di­telj svje­stan da su pro­šla za­u­vi­jek ju­nač­ka vre­me­na, bu­di ono što ni­ko tvoj ni­je bio i ra­di ono što ni­ko tvoj ni­je ra­dio, ne bi li ne­ko po­stao i ne­što ura­dio. Kad već ni­je­si Obi­lić, ne­ma ti dru­ge ne­go da po­sta­neš ni­ko­go­vić i ta­ko se­bi obez­bje­diš vječ­no žu­đe­no ze­malj­sko car­stvo. Elem, osno­ve te brd­sko-pla­nin­ske i pri­mor­sko-šu­ma­dij­ske di­dak­ti­ke upra­vo je po­sta­vio onaj do­ko­ni pop ko­ji je u ap­surd­nom či­no­dej­stvo­va­nju ot­krio je­di­ni smi­sao mo­der­nih bi­znis-pla­no­va. Ko kr­sti ja­ri­će, ima če­mu i da se na­da…
Ka­ko ta­da, a ta­da je oči­gled­no bi­lo pri­lič­no dav­no, ta­ko i dan-da­nas. Po­mi­re­ni sa či­nje­ni­com da su ne­po­vrat­no pro­šla čoj­ska i soj­ska vre­me­na i da se čo­vje­ko­va­nje ne ukla­pa u sa­vre­me­ne tren­do­ve, na­ši bir­ta­ši su iza­bra­li pot­pu­ni ne­soj­luk i ne­soj­lu­če­nje kao je­di­nu zdra­vu i per­spek­tiv­nu ide­o­lo­gi­ju. Shva­ti­li su, oči­gled­no na vri­je­me, da je naj­bo­lje na­sta­vi­ti po­sli­ćak do­ko­nog po­pa i po­kr­šta­va­ti već kr­šte­ne ja­ri­će. Na taj na­čin je za­bur­gi­ja­la vla­sto­dr­žač­ka spi­ra­la vje­či­tog pro­gre­sa. Ne­soj­luk je već na po­čet­ku ne­soj­ske vla­da­vi­ne po­ka­zao da je sreć­no i vječ­no oda­bran mo­del uzur­pa­ci­je. Kr­šte­ni, pa po­kr­šte­ni ja­ri­ći, po­sta­li su sa­vr­še­no de­mo­krat­sko sta­do ko­je je svo­jim me­ke­tom ozvu­či­lo po­vi­jest na­še epo­he…
Ta­ko je ne­ka­ko onaj zlo­sreć­ni i pri­glu­pi pop po­stao ro­do­na­čel­nik di­na­sti­je da­na­šnjih uza­lud­nih do­ko­nja­ka ko­ji su oza­ko­ni­li be­za­ko­nje i una­pri­je­di­li na­za­do­va­nje do ne­slu­će­nih gra­ni­ca. Umje­sto ta­vo­re­nja u iz­ma­gli­ci te­škog do­sa­đi­va­nja, oda­bra­li su mrak pre­te­škog vla­da­nja i ta­ko učin­ko­vi­to ri­je­ši­li kva­dra­tu­ru kru­ga po ko­joj je sva­ka bu­da­la, a na­ro­či­to vla­da­ju­ća bu­da­la i sva­ka dan­gu­ba, a oso­bi­to re­žim­ska dan­gu­ba, pa­met­ni­ja i vred­ni­ja od svih pa­met­nja­ko­vi­ća i ra­bot­ni­ka ko­ji se bez­raz­lo­žno i uza­lud­no upi­nju da pro­mi­je­ne ovu ne­pro­mjen­lji­vu či­nje­ni­cu…
Pop i ja­ri­ći su oti­šli svo­jim pu­tem. Pop do pr­ve krč­me ili cr­kvi­ce, ja­ri­ći do pr­vog lon­ca i asta­la, ka­ko je to ina­če za­po­vi­je­đe­no. Onaj ko­ji je ova­ko za­po­vi­je­dio po­pu je dao još jed­nu pri­li­ku, a ja­ri­ći­ma ni­je bi­lo spa­sa. Na­ra­vo­u­če­ni­je: bo­lje za sto­lom, ne­go na sto­lu…

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Pop i jarići

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0