Porazni pob(j)ednici

| April 29, 2016 | 0 Comments

Enomoto-Arlequin-3

Te­ško pre­ži­vlja­va­mo nji­ho­ve pob(j)ede. I pi­ta­mo se: ka­kvi li su tek na­ši po­ra­zi kad su nam pob(j)ede ova­kve? I ka­kvi li su tek na­ši gu­bit­ni­ci kad su nam pob(j)ed­ni­ci ova­kvi?
Ni­ko ne umi­je ta­ko li­je­po da nas usre­ću­je po­ra­znim po­bje­da­ma kao na­ši ve­li­čan­stve­ni pob(j)edo­no­sci. I te­ško da će­mo se ika­da opo­ra­vi­ti od de­mo­krat­skih no­ka­u­ta to­pu­zi­nom Kra­lje­vi­ća Mar­ka ko­ji se i sam po­na­šao u skla­du sa ta­da­šnjim de­mo­krat­skim na­če­li­ma i brd­sko-pla­nin­skim nor­ma­ti­vi­ma i ko­jem je Ša­rac bio pri­rod­ni ko­a­li­ci­o­ni part­ner…
Dok Sr­bi­ji­ca po­bje­đu­je, srp­sko gra­đan­stvo ve­se­lo stra­da. Go­ri­ca Cr­na je slav­no pro­pa­la još onih dav­nih go­di­na ka­da su go­di­ne, opet u skla­du sa de­mo­krat­skim te­ko­vi­na­ma, po­či­nja­le ja­nu­a­rom. Do­bra sta­ra vre­me­na ni­ka­ko da pro­đu. Neo­do­lji­va i već po­mi­nja­na bu­duć­nost no­stal­gi­je da­je za­ma­man šmek i za­no­snu aro­mu na­šim pob(j)ed­nič­kim po­ra­zi­ma…
Uosta­lom, de­mo­krat­ska pri­mje­na dik­ta­tor­skih pra­vi­la je de­mo­krat­ska te­ko­vi­na u skla­du sa na­jljep­šim na­no­si­ma na­še po­li­tič­ke tra­di­ci­je. Ako je, avaj, po­li­ti­ka kur­va, ka­ko de­mo­kra­ti­ja mo­že bi­ti sve­ti­ca?
Sje­ver­na Ko­re­ja i ni­je baš uzor­na de­mo­kra­ti­ja, ali za na­še pob(j)edo­no­sce je sva­ka­ko uzor­ni mo­del vla­da­vi­ne jed­nog dil­be­ra i ma­lo­broj­nih dil­ber­či­ća. Ovaj mo­del je la­ko pri­mjen­ljiv di­ljem Du­ša­no­vog car­stva ko­je je, ta­ko­đe, ne­ka­da bi­lo mo­del uzor­ne vla­da­vi­ne jed­nog ca­ra i ma­lo­broj­nih ca­re­vi­ća-dil­ber­či­ća. Ču­de­snom igrom i ko­lo­ple­tom ge­o­gra­fi­je i isto­ri­je do­bi­li smo spe­ci­ja­li­tet na­ših ku­ći­ca na­sred dru­ma: sje­ver­no­ko­rej­sku de­mo­kra­ti­ju za­či­nje­nu aro­ma­ti­zo­va­nom sred­njo­vje­kov­nom mi­to­lo­gi­jom po ko­joj je sva­ka vlast, na­rav­no, od Bo­ga da­ta i sa­mom tim ne­pro­mjen­lji­va. Po istom, sa­svim ma­lo mo­der­ni­zo­va­nom prin­ci­pu, sva­ki pro­tiv­nik bo­gom­da­ne vla­sti sma­tra se pro­tiv­ni­kom dr­ža­ve. Na­me­će se za­klju­čak te­žak kao po­me­nu­ti de­mo­krat­ski to­puz: li­der je vlast, vlast je dr­ža­va, dr­ža­va je li­der…Na ovaj za­mr­še­ni na­čin do­la­zi­mo do sa­svim jed­no­stav­nog rje­še­nja: Sr­bi­ja po­bje­đu­je dok je vječ­na Cr­na Go­ra…
Ko­šmar­no sno­vi­đe­nje je po prin­ci­pu spo­je­nih su­do­va, asta­la, ča­ša i fla­ša sim­bo­lič­ki osvje­tlje­no mra­kom bil­bor­da na ko­ji­ma se ras­po­zna­ju valj­da – osmje­si na ša­re­ni­lu po­za­di­ne op­šte­na­rod­ne ve­se­lo­sti. Osmje­si su, za­pra­vo, utre­ni­ra­ne le­de­ne gri­ma­se pri­jet­nje i mo­ći ko­ji zra­če op­ti­mi­stič­kim pe­si­mi­zmom. Ša­re­na po­za­di­na op­šte­na­rod­ne ve­se­lo­sti za­pra­vo su cr­ne go­mi­li­ce po­da­ni­ka u naj­ljep­šem pret­pra­znič­kom ru­hu. Ša­re­ne pr­nje su do­bi­je­ne na re­vers. Po­sli­je iz­bo­ra se od­la­žu kao ma­tur­ske ha­lji­ne ili se ski­da­ju kao zmi­jin svlak..
Ubje­dlji­ve iz­bor­ne pob(j)-ede, pro­tiv­no sva­koj lo­gi­ci, osim lo­gi­ci ču­ve­ne de­mo­kra­ti­je (ko­ja je sa­ma po se­bi sum­nji­vi iz­num ne­sum­nji­ve pod­va­le) pre­tva­ra­ju se u za­stra­šu­ju­će po­ra­ze ve­ći­ne ko­ja je tu vlast, opet po de­mo­krat­skim pra­vi­li­ma, do­ve­la na vlast. Ka­da po­ra­že­ni pob(j)ed­ni­ci sla­ve svo­je ubje­dlji­ve pob(j)ede oku­plje­ne go­mi­le u ulo­zi na­ro­da i na­rod­no­sti do­bi­ja­ju pre­po­zna­tljiv na­gon da po­ra­že­noj ma­nji­ni is­po­sta­ve stra­šne ra­ču­ne za pre­tr­plje­ni strah. Ogrom­na ve­ći­na se, da­kle, smrt­no pla­ši mi­ni­ja­tur­ne ma­nji­ne i ti­me do­ka­zu­je ne­po­re­ci­vost svo­je kri­stal­no či­ste iz­bor­ne pob(j)ede…
U na­šim ku­ći­ca­ma se osim sje­ver­no­ko­rej­skog mo­de­la pri­mje­nju­je i kuć­ni red ne­sum­nji­vih evrop­skih de­mo­kra­ti­ja po ko­jem je sve do­zvo­lje­no u bor­bi za od­bra­nu de­mo­kra­ti­je. Da­kle, de­mo­kra­ti­ja se bra­ni svim ne­de­mo­krat­skim sred­stvi­ma. Na­ši li­de­ri sto­ga pod­sje­ća­ju na usam­ljne osvet­ni­ke sa ru­kom na kol­tu ko­ji bra­ne sop­stve­ne pu­sti­nje od na­je­zde ra­znih smu­tlji­va­ca i sum­nji­va­ca: tu­žnih kak­tu­sa, une­sre­će­nih biv­ših In­di­ja­na­ca, od po­ne­kog za­lu­ta­log go­ve­da ili, još rje­đe, za­lu­ta­log ju­ne­ta…
Ni­ka­da se ne pi­taj­te za­što su na­še vo­đe naj­u­sa­mlje­ni­ja če­ljad na ci­je­lom svi­je­tu. Ko­smič­ka stu­den osa­me je mno­go moć­ni­ja od si­le gla­sač­kih li­sti­ća. Alek­san­dar Ve­li­ki se već u po­ne­dje­ljak za­pi­tao: Ko­ga po­dr­ža­va­ju mo­ji gla­sa­či? Ko­me, za­pra­vo, slu­že mo­ji po­da­ni­ci? Či­ja je, za­pra­vo, mo­ja po­bje­da? Mi­lo Naj­ve­ći ne­ma taj pro­blem. Nje­mu po­bje­de i ni­je­su va­žne. Va­žno mu je da je on vje­či­ti po­bjed­nik. Ko­ga, da uozbi­lji­mo stvar­či­cu, pob(j)eđu­ju na­ši pob(j)ed­ni­ci:
Naj­pri­je sa­mi se­be jer je nji­ho­va po­li­tič­ka pro­šlost nji­hov naj­ve­ći po­li­tič­ki pro­tiv­nik. Alek­san­dar Na­pred­njak je opet po­bje­dio Acu Ra­di­ka­la i ta­ko se po­tvr­dio kao na­pred­ni ra­di­kal, ra­di­kal­ni na­pred­njak, a po­naj­vi­še kao na­pred­ni na­zad­njak. Mi­lo Naj­ve­ći je mno­go pu­ta po­bje­đi­vao se­be. Stvar je u ru­ti­ni sa­mo­po­ni­šta­va­nja ili do­zvo­lje­noj de­mo­krat­skoj tra­ve­sti­ji. Ta­ko je Mi­lo naj­ve­ći i po­stao naj­ve­ći u naj­ma­njoj mo­gu­ćoj mje­ri. Elem, ka­da gla­sa­te za po­me­nu­te li­de­re uvi­jek zna­te ko­me ste da­li glas, ali ni­ka­da ne zna­te ko­ga ste, za­pra­vo, iza­bra­li.
Na­ši pob(j)ed­ni­ci na­da­lje po­bje­đu­ju sop­stve­no gra­đan­stvo. U sva­ku po­litčku utak­mi­cu oni ula­ze na­bri­ja­ni ži­vo­tinj­skom žud­njom da po­bje­de sop­stve­ni na­rod. Sto­ga nji­ho­vo po­li­tič­ko vi­zi­o­nar­stvo opa­sno na­li­či na sa­do­ma­zo­hi­stič­ke se­an­se.
Pob(j)ed­ni­ci, da na­sta­vi­mo, po­bje­đu­ju sop­stve­ne dr­ža­vi­ce, jer sve što ra­de či­ne sa ne­i­i­ska­zi­vom po­tre­bom da stvo­re sreć­ne dr­ža­ve sa une­sre­će­nim na­ro­dom. Sje­ver­no­ko­rej­ski pel­cer za­i­sta je oli­stao u na­šim za­bra­ni­ma i ovog pro­lje­ća…
Pob(j)ed­ni­ci, ta­ko­đe, po­bje­đu­ju i zdrav ra­zum u dir­lji­vom po­ku­ša­ju da ubje­de gla­sač­ke go­mi­le da se do do­brih stva­ri naj­bo­lje do­la­zi na loš na­čin. Slav­na man­tri­ca: lo­ši­je da­nas za bo­lje sju­tra još uvi­jek je su­štin­ski iz­bor­ni slo­gan na­ših vr­lih pob(j)ed­ni­ka. Zbog to­ga, valj­da, na­še dr­ža­vi­ce sve vi­še pod­sje­ća­ju na pro­pa­le mu­zej­či­će pro­pa­lih re­vo­lu­ci­ja i još pro­pa­li­jih kon­tra­re­vo­lu­ci­ja.
Na kra­ju, pob(j)ed­ni­ci po­bje­đu­ju i sa­mu ide­ju po­bje­de. Na­ši pob(j)ed­ni­ci se ni­ka­da ne ra­du­ju sop­stve­noj po­bje­di ko­li­ko tu­đem po­ra­zu. Tu­đin­ci ko­ji su po­ra­že­ni, na­rav­no, pri­pa­da­ju nji­ho­vom na­ro­du. U nji­ho­voj uza­vre­lom na­go­nu po­bje­de je uzrok sve­op­šteg po­ra­za…
Za­to se ni­ka­da ne pi­taj­te za kim zvo­no zvo­ni. Jer to što zvo­ni i ni­je zvo­no. Zvo­ni pra­zni­na. Zvo­ni ne­moć. Zvo­ne pob(j)ede na­ših po­ra­za…

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Porazni pob(j)ednici

by Boris Jovanović time to read: 8 min
0