Poslednji Artoovi životi

| April 12, 2018 | 0 Comments

Mnogi prethodni događaji tokom 1936. i 1937, pre nego što krene prema Irskoj i „prema svojoj sudbini”, uveliko su nagoveštavali Artoovo definitivno napuštanje „sveta u kavezu“, koji je tih poslednjih godina uz sve veći napor podnosio.

Od početka januara do sredine novembra 1936, boravi u Meksiku, u želji da upozna rituale plemena meksičkih Indijanaca Tarahumara i dejstvo halucinogene biljke pejotl, kojom se ovo pleme služi pri svojim ritualima. Derivat ove biljke, meskalin, stvara vizuelne halucinacije sa intenzivnim kolorističnim vizijama u kojima se gubi osećanje prostora i vremena; u narednim decenijama nekoliko znamenitih pisaca uzimali su meskalin i pisali o njegovom delovanju. Po povratku iz Meksika, povećava doze droge, pa će tokom marta i aprila, u dva navrata, biti klinički lečen od intoksikacije. Po izlasku sa poslednjeg lečenja, preko belgijskog slikara Kristiansa Tonija, dolazi u posed dugog čvornovatog štapa, kupljenog na buvljoj pijaci u Briselu, za koji će tvrditi da pripada svetom Patriku, a da ga je on nekad, u jednom od svojih ranijih života, i sam posedovao, i da mu se sada vraća. Pored ovog štapa posedovao je i jedan mali mač sa tri kuke koji mu je dao jedan crnački vrač, februara 1936, dok je boravio na Kubi, i kome je takođe pripisivao čudesnu moć.

U proleće 1937. namerava da se oženi sa Sesil Šram, ćerkom direktora briselske tramvajske mreže, koju je sreo par godina ranije. Prilikom posete njenim roditeljima, 18. maja, održaće u Briselu predavanje „O raspadanju Pariza”. Svoje izlaganje počeće, izgleda, izvinjenjem publici da je zaboravio beleške za najavljeno predavanje i da će govoriti „o pogubnim posledicama masturbacije na jezuitske oce“.

Artoova pojava i ponašanje izazvaće sumnju devojčinih roditelja u verenikovo mentalno zdravlje, pa će savetovati devojci da odustane od nameravanog venčanja.

Po povratku u Pariz, snabdeven ovim rekvizitama kojim pripisuje čudesnu moć, počinje da se sprema za put u Irsku, navodeći prijateljima različite razloge za putovanje: da ide u potragu za poslednjim tragovima druida, da želi da rasvetli poreklo čudesnog štapa koji poseduje, da ide da taj štap vrati Ircima, jer će im, navodno, uskoro zatrebati.

Na put će krenuti iz Anversa, po svoj prilici 12. avgusta 1937, gotovo bez novca. Iskrcava se u Kobu i nastavlja za Golvej, gde odseda u hotelu „Imperijal”. Ne zadržavajući se u Golveju, prelazi na Kilronan, lučko selo sa stotinak stanovnika, na jednom od tri aranska ostrva na kome se nalaze zidine starog grada i sakralni spomenici iz ranog hrišćanskog perioda. U ovom selu odseda desetak dana kod jednog bračnog para, koji će napustiti ne plativši račun. Iz Kilronana vraća se u Golvej, u hotel u kome je odseo, koji će takođe napustiti ne plativši račun za tri sedmice boravka. Odavde 14. septembra prelazi u Dablin gde provodi narednih desetak dana, bez stalne adrese, spavajući, verovatno, po manastirskim prenoćištima ili po parkovima, kako je to običavao tokom poslednjih sedmica u Parizu. Po svoj prilici, 23. septembra priveden je u policijsku stanicu, posle jednog deliričnog obraćanja, ispred crkve svetog Patrika u Dablinu, prolaznicima koji su se počeli okupljati oko njega.

U pratnji dva policajca, 29. septembra vraćen je u Kob, ukrcan na brod „Vašington” i u saradnji sa francuskom ambasadom deportovan u Francusku. Po dolasku broda, koji je nastavljao za Njujork, iskrcan je u Avr i predat vlastima; i od toga dana počinje Artoovo dugo prebivanje po duševnim azilima, njegov dugi silazak stazom ludila i „prelazak na drugu stranu“.


Arto će tokom narednih pet godina promeniti nekoliko azila, zadržavan bez neke određenije terapije, opisivan u lekarskim izveštajima kao standardni slučaj paranoidnog sindroma koji jedino treba „dalje pratiti”. Tek kada njegovo stanje, zbog rata i oskudice, postane kritično, na zauzimanje pesnika Robera Desnosa i Pola Elijara, biće prebačen u azil u Rodezu, koji se nalazio u slobodnoj zoni, na jugu Francuske, u koji stiže počekom februara 1943. i u kome ostaje sve do konačnog puštanja na slobodu.

Ekipa osoblja koja ga je lečila, upravitelj klinike dr Gaston Ferdijer, koji se tridesetih i sam kretao u društvu nadrealista, dr Frederik Delanglad, slikar i psihijatar, nekoliko umetnika koji su se ovde nasukali, doprineće da se njegovo stanje znatno poboljša. U novom ambijentu počeće ponovo da piše i da slika. Tokom boravka u Rodezu u knjižarama će se pojaviti njegova dela nastala u ovom azilu: Kabbar Enis, Katbar Esti, Putovanje u zemlju Tarahumara i Pisma iz Rodeza.

Neposredno po svršetku rata, Artoovi prijatelji preduzimaju korake da bude pušten na slobodu. Njegove knjige već su izazvale interesovanje javnosti za njegovu sudbinu, pa pred ovim zahtevima prijatelja i uz dobru volju upravnika azila u Rodezu, Arto će krajem maja 1946. biti konačno otpušten. Sam dr Ferdijer dovešće svoga pacijenta u Pariz, gde će ga na stanici Osterlic sačekati nekoliko prijatelja koji ga istoga dana smeštaju u privatnu kliniku dr Asila Dalmasa, u Ivriju, kraj Pariza. Svoj prvi izlazak u javnost imaće, uz dosta buke, na radiju, novembra 1947. Tada je, na ponudu francuskog radija, da u okviru emisije „Glas pesnika” napravi program po svojoj volji, sa ekipom glumaca realizovao emisiju sa nazivom „Da se jednom svrši sa božjim sudom“, koja će zbog uvredljivih i skaradnih izraza, i pored mnogih protesta javnosti, biti zabranjena.

Javno će se ponovo oglasiti 13. januara naredne godine. Te večeri u teatru „Vieux colombier”, uz još veću buku, održaće književno veče kome će prisustvovati ono što se obično zove „ceo Pariz“. Veče će biti prekinuto kada se predavač izgubi u svojim papirima. Andre Žid, koji se popeo na scenu da mu pomogne, pred prizorom Artoove izgubljenosti zabeležiće: „Upravo smo videli jednog jadnog čoveka koga je neki bog svirepo prodrmao, čoveka koji se nalazi na pragu duboke pećine, Sibiline tajne jazbine, gde ništa profano nije dopušteno… Čovek se oseti postiđen vraćajući se na svoje mesto, u svet gde se komfor sastoji od kompromisa.”

Pod neposrednim utiskom jedne izložbe Van Gogovih radova, februara 1947, napisaće studiju Van Gog, društvo kao naručilac samoubistva, koja će se pojaviti u knjižarama krajem te godine. Delo u kome, praveći paralelu između svoje i Van Gogove sudbine, neće propustiti priliku da optuži psihijatre za teror nad bolesnim umetnikom i društvo za ovaj „organizovani zločin“ i da još jednom zaključi da je „gotovo nemoguće biti lekar i pošten čovek“.

Tokom te dve godine, koliko je još proživeo od izlaska iz azila u Rodezu, vraćaće se sve više drogi; prema jednima, kao neizlečeni zavisnik, prema drugima da bi smanjio bolove od raka debelog creva, od koga će i umreti u zoru 4. marta 1948. Vrtlar, koji mu je doneo doručak, toga jutra našao ga je mrtva kako sedi na podu, naslonjen na krevet, nazuvši cipelu, spremajući se na put koji je svojim prijateljima već bio najavio rečima: „Već osećam prvi mraz.“


Psihijatri psihoanalitičke provenijencije rano su primetili da delirične slike njihovih pacijenata predstavljaju kodirana saopštenja i da njihova verbalna i neverbalna saopštavanja imaju simboličan karakter. Ličnost ugrožena u vlastitom biću sklanja se u metaforu, menja prvobitan idiom govora, svakodnevni jezik zamenjuje jezikom slike i višeznačnosti koji gonitelji ne shvataju, a ne bi ni trebalo da ga shvate. Paranoidna i šizofrena ličnost služi se slikom najčešće kao specifičnim vidom komunikacije preko koje nadalje izražava mentalnu krizu koju prolazi. U mnogim slučajevima njena bolest će i biti lečena slikama; kao što će i njene krize najčešće dolaziti zbog neadekvatnog prevoda tih slika.

U prvom slobodnom prevođenju ovih slika, u svoj svojoj lepoti izranja Artoov sumanuti sistem, celovit pogled na stanje istorije i vremena u kojima se našao. Štap svetog Patrika privilegovano je znamenje pesničke moći, čudesno oružje u gorostasnoj borbi koju vodi protiv zlih talasa i čarobnjaka, protiv sveopšteg zla u svetu u kome nema mesta za čistotu ni za poeziju.

Basnoslovni novac u Francuskoj banci, nekih sto milijardi franaka, u zlatnim polugama (ne računajući tu i kamate), slika je njegovih izgubljenih duhovnih poseda, korelat simboličnog duga koji društvo ima prema njemu. Tone čistog heroina, polja maka koja mu policijski agenti zagađuju, sredstvo su uzdizanja duše, bitan agens koji mu pomaže da ostvari svoje delo i izađe iz sveta koji ga guši, „što je uvek i svrha svakog pravog pesničkog dela“. Glosolalije, fiktivne poeme koje piše, sastavljene od reči magičnog jezika, koje ni na jednom jeziku ništa ne znače ili znače malo, ali koje podsećaju na neku znanu muziku i sazvučja, puna zvučne uzaludnosti, nerazumljive za profanog čitaoca, simbolična su slika substitucije za delo koga nema i koga, u odsustvu racionalnih moći, i ne može biti.


Kroz misaono koherentne tekstove visoke poetske lepote, pisane u Rodezu pod dijagnozom paranoidne šizofrenije, između seansi elektrošokova i pod permanentnim dejstvom neuroleptika, Arto se ukazuje kao redak slučaj bolesnika koji ostvaruje vrhunsku osvetu nad svojim lekarima.

U Artoovom slučaju i samo značenje dijagnoze njegove bolesti biće dovođeno u pitanje. Ono što su lekari nazivali ludilom, među onima koji su ga poznavali biće rađe uzimano kao „određeni način mišljenja i življenja”. Jednom prilikom njegov prijatelj Žan Polan ispraviće reč bulažnjenje, kojom je Artoov lekar nazivao tip Artoovog govora, rečju ubeđenje, koja mu se činila prikladnijom.

U nerazumevanju izuzetnosti njegovog slučaja od strane psihijatara koji su ga lečili, Arto će biti tretiran kao registrovan i klasifikovan tip paranoidne ličnosti, a ne pesnik koji želi da ostane u svojoj metafori. Za devet godina, koliko je proveo u azilima za duševne bolesti, njegov slučaj, sam za sebe, ilustruje svu nespremnost psihijatrije njegovog doba da razume poetsku metaforičnost psihoza. Njegov lekar, upravnik klinike u Rodezu, do kraja života neće uspeti da opravda svoje nerazumevanje koda poetskih slika kojima je Arto izražavao svoju integralnu pobunu protiv samog ustrojstva sveta i dešperatnu usamljenost te pobune, niti da odbrani svoju metodu njihovog potiskivanja elektrošokovima.

Pored te okolnosti da se pesnik i ludak postaje po unutrašnjem glasu, druga okolnost je da se i jedan i drugi izražavaju slikama. Do kraja života Arto neće izlaziti  iz svoje metafore, niti iz ciklusa sukcesivnih života svoga mitskog dvojnika u sivilo realnosti i neposrednog značenja; jer, kako nam to i sam objašnjava, „stvari loše idu, jer u ovome času bolesna svest ima ogroman interes da ne izlazi iz svoje bolesti“.

Mirostav Karaulac

 

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Poslednji Artoovi životi

by admin time to read: 7 min
0