Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu [Tema: Niče]

| November 2, 2017 | 0 Comments

– i tek kad me se budete svi odrekli, vratiću vam se opet. Zaista vam kažem, draga braćo, s drugim ću očima potražiti tada moje izgubljene; s drugom ću vas ljubavlju tada voleti.

Zaratustra

O vrlini koja deli darove (I deo)

Dete sa ogledalom

Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao se od ljudi:

iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljivošću, i čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je ono što je najteže: iz ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivši se rano još pre zore, premišljaše dugo ležeći u postelji, i najzad progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da sam se probudio? Ne beše li mi pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra – reče mi dete – pogledaj se u ogledalu! A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu sebe nego iskeženo lice đavolovo u grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom! Moji su se dušmani osilili, i unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti svoje izgubljene!«

To govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži vazduha, već pre kao prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga gledahu njegov orao i negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća sreća.

Šta bi od mene, zveri moje? – reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi blaženstvo kao bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još je odviše mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi previjaju ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili! Moja se nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i iz bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja nosim doduše u sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali će ga bujica moje ljubavi povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj neće više da ide na izgaženim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič poleteću preko širokih mora, dok ne nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji: A među njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo. Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata, moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dušmane! Koliko sam zahvalan svojim dušmanima da ga mogu najzad ustremiti! Odviše se nakupilo kiše u mome oblaku: uz grohot munja bacaću sada strava grada u dubinu. Silno će se tad nadimati moje grudi, silno će dunuti svojim olujem preko brda: tako će im odlanuti. Zaista vam kažem, kao što dolazi oluj, dolazi i moja sreća, i moja sloboda! A moji dušmani neka misle da Zloduh besni nad njihovim glavama. Nego, i vi ćete biti prestrašeni, prijatelji moji divljom mudrošću mojom; i možda ćete pobeći zajedno s mojim dušmanima. Ah, kad bih umeo da vas natrag domamim zvucima pastirskih svirala! Ah, kad bi moja lavica mudrost mogla da se nauči da tiho riče! A mnogom smo se čemu već naučili otkako smo zajedno! Moja divlja mudrost zatrudnela je u samotnoj gori; na golom kamenu rodila je svoje mlado, svoje najmlađe. Sad trči kao sumanuta kroz golu pustinju, i traži svuda zelenu travicu – moja stara divlja mudrost! Na mekoj travici vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi, htela bi da prostre svome čedu!

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih Niče

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu [Tema: Niče]

by admin time to read: 4 min
0