Pustolovine Marsela Prusta: Salonska ogovaranja i metafizika [Tema: Prust]

| May 30, 2019 | 0 Comments

 

Izdavačka kuća Laguna je ove godine objavila „Jednu Svanovu ljubav“ Marsela Prusta. Naredne godine navršava se tačno jedan vek otkad je Prust za nastavak te knjige („U seni procvalih devojaka“) dobio Gonkurovu nagradu, najvažniju francusku nagradu za roman. To je bilo prvo veliko priznanje za njegov rad i prvi signal da je reč o piscu koji ulazi u istoriju književnosti. Iako predstavlja celinu za sebe, „Jedna Svanova ljubav“ je čvrsto uklopljena u venac romana „U traganju za izgubljenim vremenom“; štaviše, ona je jedan od njegovih nosećih stubova

Piše Muharem Bazdulj

Marsel Prust spada među one retke – najređe – pisce koji su postali svojevrsne literarne ikone. Ako je Gistav Flober postao simbol skraćivanja i sažimanja kao književnog postupka, onda je Marsel Prust tu njegov antipod: njegovo se ime, dakle, veže za duge, skoro beskrajne meandre rečenica koje su po legendi dok bi pisac korigovao rukopis i dalje bujale, narastale i širile se. Ima još slika po kojim pamtimo Prusta: dok Hemingvej piše stojećki, Prust je onaj koji leži i piše na dušeku u sobi obloženoj plutom.

Marsel Prust rodio se desetog jula 1871. godine u šesnaestom pariskom arondismanu. Porodica mu je spadala u višu ondašnju parisku građansku klasu: otac mu je bio lekar, ugledni patolog i epidemiolog. Prustova je majka Žana (devojački Veil) bila Jevrejka (ćerka bogatog bankara iz Alzasa) te bismo i njega – upravo po jevrejskim religioznim zakonima – mogli smatrati pripadnikom naroda knjige. Budući pisac je još od detinjstva patio od astme. Sklonost ka književnosti Marsel Prust je ispoljio u gimnazijskim danima. Ipak, makar se dugo vremena kretao po književnim krugovima, malo ko je od njega mogao očekivati tako epohalno delo.

Njegova zbirka pesama s kraja devetnaestog stoleća nije bila preterano zapažena, roman koji je pisao između dvadeset pete i tridesete godine života objavljen je tek posthumno, 1952. godine zapravo, pod naslovom „Žan Santej“.

 

MI JESMO SNOBOVI: U četvrtoj deceniji života Prust se posvetio prevođenju dela engleskog istoričara umetnosti Džona Raskina. Izvana i površno gledajući Prust je mogao izgledati kao jedan ni po čemu izuzetan imućni pariski snob s manjom ili većom inklinacijom ka literaturi. On se, međutim, spremao za veliki književni pothvat: osmodelnu romanesknu sagu „U traganju za izgubljenim vremenom“. Godine 1911. prvi dio („Put k Svanu“) bio je spreman za objavljivanje, no izdavači ga listom odbijaju. Ta će knjiga izići tek dve godine kasnije, i to o autorovom ličnom trošku. Usledio je Prvi svetski rat tokom kojeg Prust piše, no ne objavljuje. Posle rata, međutim, tj. 1919. godine štampaće se drugi dio ciklusa – „U seni procvalih devojaka“. Nagrada Gonkur Prustu napokon donosi zasluženu slavu i satisfakciju. Poslednje tri godine života Prust će se boriti sa smrću i pisati. Prije nego što umre, stići će objaviti „Vojvotkinju de Gurmantes“ i dva sveska „Sodome i Gomore“. Prust je umro od pneumonije osamnaestog novembra 1922. godine, a u narednih će pet godina biti objavljeni i „Zatočenica“, „Begunica“ te „Pronađeno vreme“.

 

TUROBNO JUTRO: „I tako uskoro makinalno prinesoh usnama šalicu čaja, u koji sam stavio komadić madeleine da se razmekša. Bio sam utučen i iznemogao od tog turobnog jutra i perspektive žalosne budućnosti. Ali u istom onom trenutku kad mi je gutljaj čaja, izmiješan s mrvicama kolača, dotakao nepce, ja uzdrhtah, svrativši pažnju na nešto izvanredno što se zbivalo u meni. Preplavilo me neko divno uživanje koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo čime oko mene, ali mu nisam znao uzroka. (…)“

Ovih nekoliko rečenica samo su delić ključnog pasusa s početka ogromnog Prustovog traganja (u prevodu Tina Ujevića), kad pripovedača okus madlene vraća u detinjstvo, u nedeljna jutra kad bi mu isti takav kolač davala tetka Leoni. Ono što je taj pasus za Kombrej – to je Kombrej za celokupni ciklus „La recherche du temps perdu“. Lepo je to opisala Ingrid Šafranek: „Kombrej je prvi dio ciklusa i posebno je važan zbog svog ključnog značenja u ekonomiji cjelokupnog djela: tu je izvorište u kronologiji pričanja ali i konačni cilj stvaralačkog napora sjećanja. Kombrej utjelovljuje u romanu početak i kraj velikog traganja za značenjem znakova iz stvarnosti. (…) Tako se tu već nalaze sve prustovske teme u začetku i pojavljuju se najvažniji likovi romana u svom prvom i najistinskijem vidu, u svojoj ‘etimologiji’.“

I zbilja – ako čitav ovaj grandiozni ciklus ima neku summu, to može biti samo Kombrej. Kombrej je tiha i uredna slika idile, Kombrej je – kako kaže Krleža u svom eseju o Prustu, eseju koji, bez preterivanja, spada među najbolje eseje o Prustu uopšte – provincijalni gradić sa svojom ulicom Svetog Jakoba, gdje prozori gledaju na ‘Veliku livadu’, gdje na šarenim staklima crkvenim kleči Sveti Ljudevit u oklopu, maleni provincijalni gradić s dijalozima tetaka i sluškinja. Taj je Kombrej ishodište Prustove geografije sećanja.

ŠUMA U JESEN: Prustova homoseksualnost, salonski snobizam, snažna vezanost za majku u poslednje su vreme predmet pažnje teoretičara raznih fela. Takvi su skloni Prustovo djelo čitati isključivo u kontekstu podmuklog delovanje biografije. Ne treba, međutim, zaboraviti da je upravo Marsel Prust autor čuvenog eseja „Protiv Sent-Beva“ u kojem se suprotstavlja biografskoj pomami, odnosno Sent-Bevovoj tezi da se književnost ne razlikuje od autora, da je nedeljiva od autora. Kundera drži da je taj esej od temeljne važnosti.

Knjiga je, veli Prust, proizvod drugog ja; zato i Prustov ciklus ne treba čitati kao memoare, nego kao pseudomemoare. A ta golema Prustova pseudomemoarska saga analizira – kako reče Krleža u već spomenutom eseju – „čitav kompleks života, od djetinjstva do smirene i tihe zrelosti gledanja“. Njegov lirski introspektivni stil mnogi su autorovi savremenici smatrali dosadnim, no senzibilniji su čitatelji odmah osjetili hipnotišuću moć precizne a opet sfumatozne Prustove proze. Onaj koga Kombrej opčini najčešće će nastaviti čitanje dok ne iščita celu knjigu Prustovog života. Radnja ove sage odmotava se sporo kao klupko, ali šarenilo toga klupka je nešto što zaista fascinira. Kao što svu raskoš boja listopadne šume u jesen osećamo tek kad joj se jako približimo, tako se i čari Prustove do kraja otkrivaju tek pažljivim prepuštanjem njegovoj sagi. A svu će pažnju Prust višestruko vratiti. Čitati „U traganju za izgubljenim vremenom“ nikad nije gubljenje vremena.

 

LJUBOMORA I STREPNJA: „Jedna Svanova ljubav“ se unutar celine Prustovog velikog romana-reke nastavlja direktno na Kombrej. Upravo tu knjigu (u prevodu Živojina Živojinovića) Laguna je ove godine objavila u svojoj ediciji Klasici svetske književnosti, rame uz rame uz dela Ficdžeralda, Čehova, Šekspira, Kafke, Getea i Silvije Plat. Knjiga se s pravom opisuje kao proza u čijem centru je Šarl Svan, plejboj i dendi; čovek istančanog ukusa i ljubitelj umetnosti koji se fatalno zaljubljuje u Odetu de Kresi, „ženu na lošem glasu“, uz to prostu, zlu i glupu. Za Svana, ljubav je neodvojiva od ljubomore i strepnje. Da li će uspeti da održi idealizovanu sliku o Odeti, i hoće li ta zanesenost sačuvati njihovu ljubav od propasti? Prust je priču o Svanu zasnovao na činjenicama iz sopstvenog života. Pripovedajući o Svanovoj i Odetinoj romansi, on je ispričao istoriju svoje ljubavi – od flerta, preko strasne erotske žudnje i agonije izazvane sumnjom u vernost voljenog bića, praćene mučnim ljubomornim scenama, do „izlečenja“ koje dojučerašnje ljubavnike čini gotovo ravnodušnim jednog prema drugom. Na ovih tristotinjak stranica Prust nam se ukazuje kao inovator, umetnik koji je promenio prirodu romana i otvorio ovom žanru put u nove, dotad neslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta.

 

TARTUFI: Uz Džejmsa Džojsa, Prust je zasigurno najuticajniji pisac dvadesetog vijeka. Zanimljivo je da su se ova dvojica savremenika samo jednom susreli. Priča kaže da je to bilo na zabavi organizovanoj u čast Igora Stravinskog i Sergeja Djagiljeva u hotelu „Mažestik“. Postoji nekoliko verzija o njihovom kratkom razgovoru na toj zabavi. Sve se slažu da je razgovor bio trivijalan i isprazan, mada se izvještaji o tematici razlikuju. Ipak, možda je najbizarnija ona verzija koja veli da su dva književna genija većinu vremena koje su jedan drugom posvetili proveli razgovarajući o – tartufima. Slavni američki pisac Ford Medoks Ford, autor kultnog romana „Dobri vojnik“, potvrđuje ovu verziju, ali domaćin zabave, pisac Sidni Šif, porekao ju je, tvrdi Džojsov najcenjeniji biograf Ričard Elman. Čini se da Elman ne favorizuje nijednu od ponuđenih opcija, već nam donosi Džojsovu verziju, potvrđenu sa više strana.

Pisac „Uliksa“ se seća kako se „razgovor uglavnom sastojao od reči ‘ne’“. „Prust me je pitao da li poznajem tog i tog vojvodu. Rekao sam: ‘Ne.’“ Na pitanje da li je pročitao „Uliksa“, Prust je takođe odgovorio negativno. „Situacija je“, seća se Džojs, „bila nesnosna.“ Ostali gosti pamte susret na sličan način. Postoji još jedna verzija priče u kojoj vidimo šta se dogodilo nakon susreta – ona koja podseća na scenarije „kako se noć završila još gore“. Vajolet, supruga Sidnija Šifa, pamti kako se pijani Džojs samopozvao u taksi u kome je bila sa mužem i Prustom, i odmah otvorio prozor. Kako navodi sajt o Prustu: „Vajolet je znala za Prustov smrtni strah od promaje i odmah je zatvorila prozor.“ Kada je automobil stigao do apartmana francuskog pisca, on je „insistirao da Irac dozvoli da ga taksi odveze kući“, a zatim je „odjurio u svoj stan“. U svakom slučaju, teško može da se kaže da je ovaj kratki susret svojim intelektualnim sadržajem „dobacio“ do reputacije njegovih protagonista.

Istorija romana kao književnog oblika počinje sa Servantesom i njegovim Don Kihotom – počinje, dakle, kao avantura. Tri stotine godina kasnije – kod Prusta – avantura se seli u memoriju. Danilo Kiš kaže: „Prust pak prostornu, realnu avanturu zamenjuje vremenskom, nesposoban da ‘doživi’ pustolovinu veću od salonskih ogovaranja i metafizike ljubavi i smrti.“ No je li zapravo uopće moguća veća pustolovina od metafizike ljubavi i smrti?

https://arhiva.nedeljnik.rs/velike-price/portalnews/pustolovine-marsela-prusta-salonska-ogovaranja-i-metafizika/

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Pustolovine Marsela Prusta: Salonska ogovaranja i metafizika [Tema: Prust]

by admin time to read: 7 min
0