Putovanje od jednog kraja do drugog [Tema: Selin]

| February 1, 2018 | 0 Comments

Piše: Branko Kukić

Da li treba danas da se ponovi slučaj onog francuskog Šurnara koji je, nezadovoljan sadržajem knjiga koje je čitao u večernjim časovima odmora, rnakazama isecao stranice nedostojne njegovih čitalačkih zahteva, svođeći Bodlera na oko dvesta stihova, Igoa na nešto rnanje, a Selina na nekih desetak stranica? Ova Šumareva ludost rnogla bi biti borhesovska igrarija o mogućnosti svakog pojedinca da bude tvorac po vlastitoj meri, ali je sasvim suluda u odnosu na ljudsku misao, ma kakva ona bila, užasavajuća ili utešiteljska. Hoću da kažern da se danas može postaviti – a postavlja se – pitanje treba li objavljivati pisce čija je politička i javna angažovanost usmerena protiv čoveka, protiv naroda i protiv humanih i moralnih principa čovečanstva?

Selin se našao u jednom periodu svog života u toj otežavajućoj i užasavajućoj ulozi, ispoljivši svoj antisemitizam, ali i antikomunizam i antifašizam, mada je suština njegovog stava bila još opštija i radikalnija – Selin se ustremio na samog čoveka, ističući njegovo zlo, kukavičluk, podlost, konformizam, svodeći ga na običnu gnjidu i vreću zla. Za i protiv Selina čitavo je poglavlje francuske književnosti (a to pitanje nije zaobiđeno ni kod nas, uprkos činjenici da je Selin ovde kao pisac bio tada gotovo nepoznat). To poglavlje, značajno sa moralne tačke gledišta, otvoreno je kada se želi govoriti o estetskoj, o umetničkoj tački gledišta. Odnosno, ijedno i drugo stanovište podjednako je važno, jer je reč o idejama koje su izazvale najveći sukob i pogrom u istoriju civilizacije, ali je reč i o jednom od najvećih pisaca ovog veka, o piscu značajnom i za jezik i za stil savremene književnosti.

Ocl vremena Bodlera francuska književnost nije doživela jači udar i razorniji prasak od onoga koji je proizveo Selin, pre svega svojim romanom Putovanje nakraj noći (1932). Ta knjiga nije bila prva koja je govorila o ljudskom ponoru – Cveće zla je takođe dodirnulo ljudsko dno tvrdeći da je život samo splin, otrovna nada i omamljujući ponor – aii je Selin bio toliko uverljiv govoreći o besmislenosti ljudskog života da je neminovno bilo da će stvoriti novi stil. A stil je bio Selinova opsesija. Smatrao je da je u savremenoj književnosti jedino stil važan, a da je ostalo već viđeno: novih ideja nema, sve je uzaludno, za sve je kasno, sve je palo, tehnika i mediji su nadvladali umnost, svet se vrtoglavom brzinom survava u ponor koji je sam stvorio („Čovek je go, lišen svega, čak i vere u sebe. To je moja knjiga”, profetski poručuje Selin). Stil je ono što obeležava epohe, on daje sjaj jednom vremenu. To je jedino moguće traganje u umetnosti, poslednja potvrda čoveka kao kreativnog bića (,Ja verujem da je dokumentarna, pa čak i psihološka uloga romana okončana. I šta mu onda preostaje? Ostaje mu stil“ – Selin).

Nasuprot Selinu zastupniku stila, čitaoci i kritika su u njegovom delu upravo otkrili nešto drugo – da kroz njega struji, protiče, provlači se, curi i cvili sami život, kako u svojoj svakodnevnoj zaokupljenosti preživljavanjem i besmislom, tako i u metafizičkoj zaluđenosti spasenjem i smislom. U njegovom delu život je na svakom planu totalni promašaj, zabluda i trauma, a sve zahvaljujući samom čoveku: njegovoj samoživosti, pohlepi i sveprožimajućem zlu. „Čovek je human otprilike onoliko koliko i kokoš leti“, uveren je Selin. U ovome ne treba tražiti nikakav Selinov sarkazam, ili mrzovolju, ili nakrivonasađenost. Selim ima dokaze za svoju sumnju u čoveka. Ti dokazi su: sebičnost, mržnja, skorojevićstvo, ratovi, komunizam i fašizam, sluđenost tehnikom i obuzetost samim sobom, što, priznaćete, negira sve čovekove pokušaje da ostvari bilo kakvu stabilnost u svetu i da ostvari svoju individualnost. Zbog toga je često citirao Žila Renara koji je govorio da „čoveku nije đovoljno da je sam srećan, treba mu i da drugi to nisu“.

Našavši se između apokalipse života i „nekakve“ nade, koja bi mogla biti umetnost, odnosno stil, Selin je jednostavno bio u raskoraku. Bio je protiv čoveka, protiv njegove destruktivne uloge u svetu, ali je bio i za čoveka, za njegovu neiskorišćenu mogućnost da bude prepoznat po različitosti u prirodi. Selin je ostao u nedoumici: izgubio se između čoveka-zla i čoveka-stila. Kakav ljudski paradoks! Zbog togaje pomišljao da je najnormalnije – zaćutati. Ali on za svoga života nije mogao da ćuti – uznemiravalo ga je sve što je vezano za čoveka i sve što ga kao čoveka okružuje. U toj nadraženosti i raspomamljenosti stigao je do – krajnosti. A iza krajnosti su ili ponori ili vrhunci. ,,Za mene ništa nije sveto. Postoje istine i laži; i to je sve“, bio je Selinov odgovor na sva pitanja ovoga sveta. Priznajem da je najrizičnije putovati između ovih krajnosti. U svakom slučaju, takvo putovanje jedino vodi Kraju. Ali kada je Selin u pitanju, kraj svetli iz oba pravca: jedna je svetlost sablazan, druga putokaz. I jedna i druga opominju i izazivaju jezu. Drhtanje!

[1996]

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Putovanje od jednog kraja do drugog [Tema: Selin]

by admin time to read: 4 min
0