Rade Drainac – Bandit ili pesnik: izabrane pesme [Knjiga dana]

| September 23, 2016 | 0 Comments

radedrainac

(Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije)

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
Me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!

 

RADE DRAINAC

(1899-1943)

Stvarni začetnik ove neoromantičarske, leve orijentacije u posleratnom modernizmu bio je Rade Drainac (građansko ime Radojko Jovanović, 1899-1943). Pisci iz kruga neoromantičara gledali su u njemu svoga neposrednog prethodnika. Skromna socijalnog porekla i provincijalac (rođen u selu Trbnju u Toplici), Drainac je kao šesnaestogodišnjak, đak gimnazije u Kruševcu, već tada načeta zdravlja, grudobolan, prešao Albaniju i, poput većine izbegličke dece, nastavio školovanje u Francuskoj. Po završetku rata obreo se u Parizu, upoznao kafane i boemski život, a možda i ponešto od književne i umetničke avangarde. U prvom talasu našeg posleratnog modernizma on nije prisutan, pesme koje tada objavljuje sasvim su tradicionalne, proistekle iz predratnog parnaso-simbolizma (Modri osmeh, 1920). Ali iznenada, takoreći preko noći, taj zakasneli sledbenik Dučića i Rakića preobrazio se u hipermodernog pesnika. Pokrenuo je časopis “Hipnos” (1922), u kojem je, potaknut Micićevim zenitizmom, proklamovao nov pesnički pravac, hipnizam, kao nov, ekstremni oblik ekspresionističkog intuitizma. Kasnije, u tridesetim godinama, Drainac je, slično nadrealistima, svoje stavove pokušao preoblikovati u duhnu novih shvatanja. Tada se izjašnjavao za “novi realizam” i nastojao da se približi naprednom pokretu i socijalnim piscima.

Predstavnik boemije i anarhoidnog bunta u našoj poeziji između dva rata, Drainac je, uz to, pesnik grada i “modernog gradskog pejzaža”. U desetak zbirki, uglavnom manjeg obima, izašlih u razmaku od dvadeset godina, od 1920. do 1940, od kojih su najznačajnije Bandit ili pesnik (1928), Banket(1930) i Duh zemlje (1940), on sa strašću uranja u maticu modernog života i savremenog sveta. Sledbenik i umnogome dužnik Crnjanskog i R. Petrovića, Drainac je stvorio liriku drukčiju od njihove. Njegova poezija puna je činjenica iz sirove životne zbilje, u pesmama njegovim tutnje vozovi, brodovi se otiskuju na daleka prekookeanska putovanja, oseća se miris kafana, žagor velikovaroških bulevara, ritam života modernog grada. kao i mnogi drugi međuratni pesnici Drainac je opsednut putovanjima, čežnjom za upoznavanjem dalekih predela na zemaljskoj kugli. Ali on nije bio putnik kao Rastko ili Crnjanski, već je govorio o izmišljenim putovanjima, “putovanjima po geografskoj karti”, na način kao da su stvarna. Slično je s njegovom opsesijom modernim gradom. Grad o kome on peva nije Beograd njegova doba, nije, po svoj prilici, nijedan konkretan grad nego Grad, kakav je on zamišljao. Glavni junak toga velikog, mistifikovanog sveta bio je on sam, Rade Drainac, “bandit ili pesnik”, potomak pesnika lutalice Vijona i bliski rođak Jesenjina, “pesnik, apaš, profet (…), kraljevski princ, vagabunda”. Bar je on sam sebe tako predstavljao! A bio je, u stvari, romantični sanjalica, došljak iz unutrašnjosti, kojem je i Beograd bio prevelik, usamljenik u gradu. Iza njegove modernosti M. Bogdanović je naslutio “nešto iskonski divlje”, izvesnu “čudnu primitivnost”, “dirljive detinjarije”, nešto što tako “miriše starinskim, arhaičnim, slovenskim mirom”. Svi ti različiti elementi, modernost i primitivizam, kosmizam i egzotika, hvalisavo razmetanje i sentimentalnost, stapaju se u jedinstveno i bogato lirsko tkanje ovog pesnika, u njegove mnogobrojne pesme, deskriptivne i retorične, obično dugačke, date u ritmu slobodnog stiha, skoro nikad uspele do kraja, ali su sve otvorene jedna prema drugoj, slivajući se “u korito jedne opšte kosmičke reke”, u široko raspevanu pesničku rapsodiju, kojoj bi najbolje odgovarao naslov jedne njegove pesme, Rade Drainac.

Jovan Deretić Kratka istorija srpske književnosti

RADE DRAINAC

Rade Drainac: Bandit ili pesnik.
S. B. Cvijanović, Beograd 1928.

Posmatrajući ma i površno razvoj naše posleratne lirike, čovek se seća borbenosti i zahuktalosti “mladih” prvih godina posle rata, kada su želeli da unište sve “staro” i da na njihovim temeljima zidaju iznova. No, “stari” su se ubrzo pribrali, utvrdili u svojim bedemima i hrabro odbili napade “mladih”. Izvesno vreme potom gledali su se popreko. Neki od mudrijih “starih” i ambicioznijih “mladih” tajno su se iskradali iz svojih logora i sastajali. Najzad, uvideli su da od upornog stajanja na položajima, na kojima su, niko stvarno nema koristi. Pa su, na kraju, u naše dane, pružili jedni drugima prijateljski ruke, i “stari” su otvorili vratnice “mladima”.

I u koliko su mnogi u tome pomirivanju izgubili od svojih obeležja, Rade Drainac je samo dobio. Kada je on pre dve godine objavio zbirku stihova Lirske miniature, u kojoj se nije mogao naći ni smisao rečenica, ili ako bi se, posle naročitih napora, sličnim onima koji su potrebni za rešavanje rebusa i ukrštenih reči, i našao, čovek je uvek bio u sumnji da Lirske miniature nisu u stvari mistifikacije, želje “za opseniti prostotu”, kako se kod nas pre ratova govorilo, i na šta se, uglavnom, i svodio cilj ogromne većine “novih”.

Ima u njemu, u dnu, jedna tamna, ne samo balkanska, no i banditska žica, koja mu nije došla iz spoljnjeg sveta, no je duboko urođena u njemu, srasla s njim. Ona mu, posle mnogih noćnih meditacija i halucinacija, velikog životnog iskustva i dubokih analiza sebe, u kojima se dolazi do saznanja govori:

Da nisam postao ovo što sam, sigurno bih bio najmračniji ubica;
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Priznajem, u dnu mene živi genijalni nitkov.
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
U životu da sretoh čoveka kao što sam ja odveo bih ga u ludnicu.
(Grom na Araratu, str. 31.)

Toliko tamnine, priznajemo, nema ni kod jednog od naših pesnika. Svi naši pesnici, kod kojih je dominantna pesimistička nota, ne izgledaju tako i toliko tužni, možda, u prvom redu, i stoga što su svi, više ili manje, knjiški pesimisti, ljudi koji svet gledaju kroz prozorska okna i koji razmišljanjem dolaze do zaključka:

Nagradu za trude nebo će ti dati,
Mračnu, dobru raku, i večiti mir.
(M. Rakić: Dolap)

G. Drainac je, naprotiv, čovek koji nije verovatno mnogo čitao, ili, ako je to i činio, nije skoro ništa u sebe primio. On je samonikao pesnik. Pesnici pre njega i većina njegovih savremenika imali su i imaju svoje uzore.

Sva njegova poezija sastoji se u odgonetanju životne zagonetke. Ima ljudi koji otkrivanje nepoznatih puteva i rešenje životnih tajni misle da mogu naći u knjigama; od takvih obično postaju intelektualistički pesnici. Drugi ih traže u prirodi i njenim lepotama. G. Rade Drainac ih je, kao i jedan drugi naš pesnik koji, uzgred budi rečeno, nema s njim ničega naročito sličnog, kao i Fran Mažuranić, potražio u svetu, kosmosu i ljudima. On je, sav “šaren kao papagaj od univerzalne ljubavi”, lutao na četiri strane sveta, tražeći odgovora pitanju, koje će celoga života riti po nutrini:

Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
(Meditacije bez komentara, str. 19.).

U jednoj pesmi on veli:

Već godinama mi na krvi leži Polineziski arhipelag,
Čežnja za Fidžijem i Mrtvim morem
Izdubila je kratere na licu kao niz sive planine životinjski trag.
(Putovanje, str. 23.).

I ne samo Polinezijski arhipelag, Fidži i Mrtvo more, no i Zlatni rog, Turkestan, Kartaga, Singapur, Australijanske obale, Azorska ostrva, Akvitanija, Batavija, Rio de Ženero, Dunav, itd. bili su predmet piratskih krstarenja mladoga pesnika. I mada sve to on možda nije video, ipak su to bili objekti njegovih poetekih vizija. A to je u jednom zasebnom i naročitom delu i nešto više no krstarenje.

Eto, zbog toga je Drainac kosmopolit. Otadžbina, u današnjem smislu reči, u njegovoj poeziji ne postoji. Zemlje su za njega samo uže domovine i delovi sveta nazvani valjda tako da bi se ljudi u svojim navigatorskim putovanjima bolje orientisali. Zato je on svuda sa sobom nosio svoj lirski san, svoju čežnju da jednoga dana nestane granica i razlika između ljudi i da sve bude jedna velika univerzalna otadžbina u kojoj

Da propešačiš ovaj svet neće ti trebati mađarske i poljske vize
Ni zlato iz češke legionarne banke.
Ići ćeš kao brat koji nosi pozdrav sa Javanskih ostrva,
(Transibirija, str. 16.).

Čovek koji sanja o ovako visokim stvarima, ravnim najvišim, ne može biti jedna obična priroda, koja se učaurila u taman okvir sadašnjice. Naše vreme je tako očajno i sivo da treba biti i slep i gluv, pa ga hvaliti. Toliko zla, tolika nepravda i nenormalnosti mogu izazvati samo bunt, bunt pisan krvlju, sličan onome iz Pandurovićeve Današnjice i Masukine Sadašnjice. On će biti još jači ako mu se doda lično iskustvo. A Drainac ga, ako niko drugi, ima u dovoljnoj količini:

Ehej! putniče, brate!…
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
(Meditacije bez komantara, str. 19.).

— O, mnogo sam bolovao, a još više gladovao;
(Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 23.).

Doktor bede ja znam koliko kilograma teži ovozemska pravda
I mucanje moga srca znači koliko i lavež psa.
(Noćne meditacije jednog beskućnika, str. 12.).

I zbog svega toga nas ne čudi ni malo njegovo pitanje upravljeno samom sebi:

O, zašto mi srce večito u znak protesta bije
(Transibirija, str. 17.).

Na protiv, nama izgleda potpuno opravdano njegovo preziranje čitave serije ljudi, koje on ređa u Jutru pesnika, čitave armije “idijota koji u mesto mozga nose notni sistem”. I stoga, nama se čini vrlo prirodan onaj neobično topli, lirsti stih iz Okeanije:

Šta je moja lirska fantazija pred grubom realnošću ovoga mrskoga stoleća?

i cela ona jedinstvena strofa iste pesme, koja počinje ovim izvenarednim stihom:

Okeanijo! divna sanjalačka etapo mojih piratskih krstarenja,

Ali tragika pesnika je uvek bila u tome što nije u njihovim moćima. Uzalud će čovek priželjkivati i očekivati

Da doće, trenutno makar….
Nov dan iz noćiju ovih beskrajnih komentara!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — —
Katarku! katarku da spazim kao da sam video svoj iadgrobni spomenik!
(Polomljene katarke, str. 18.).

Ništa od svega toga. Miriti se treba sa stvarima i spuštati pokorno glavu, ako se želi biti zadovoljan. Najsrećniji su bili uvek oni koji nisu ništa hteli. Zar nije Masuka jednom lepo rekao da je tragika čoveka možda u tome što nije kamen koji je našao mesto u bregu? Ili kako to Drainac, na svoj način, kaže:

Ne misliš valjda Eskimima da prodaješ ideje kao pertle za cipele
(Posmrtni marš, str. 14.)

No, na sreću, da nije tih zanesenjaka, fantasta i usijanih glava ništa od nas ne bi bilo. Ko zna koliko će godina posle nas snovi ove generacije biti ostvareni! Dotle će, pak, proteći veliki niz napora potomaka za konkretizovanje ideala svojih predaka. Priroda stvari je uvek bila takva. A veliki ljidi, pesnici posebice, kao ogromni hrastovi, izdizali su se iznad svojih savremenika. Oni su imali viši i širi pogled, pa su i život osećali dublje i jače. Puteve koje su nazirali u ogromnim daljinama, tamo gde je tanka pruga spoja između neba i zemlje, ili izeđu neba i mora, pokazivali su onima koji su žudno ispod njih očekivali njihove reči da pođu za njima. Dugi niz godina mili, ali se jednoga dana stiže. Tako, ono što je danas smešno, sutra postaje naivno, da bi se, nekoliko dana docnije, smatralo vrednim pažnje i, najzad, ozbiljnim. Jednoga dana, posle cele evolucije, postaje staro i na njegovo mesto dolaze nove stvari. R. Drainac je svestan toga:

I sva moja unugrašnost peva kristalnom belinom višega života.
Oni koji me smatraju satanistom i vide crn oblak na mome čelu,
Ne znaju koliko je labudovski belo moje vizionarsko gledanje u budućnost.
(Grom na Araratu, str. 32.)

Pa ipak, čovek sadašnjice nije ono što će biti njegovi potomci. Ma koliko se volela univerzalna domovina, ova uža, zavičaj, često pobedi, naročito posle dugog lutanja. Ma gde čovek otišao, ma šta na njega uticalo, on se vraća gde se rodio. Tu je ipak najtoplije i najbliže. Tada čovek krikne, kao Cankar, “Domovino ti si kao zdravlje”, duboko se upije u nju, sisa njene sokove, upija ih u sebe. A od svega toga stvara se jedna ogromna energija. Taj trenutak je duboko, možda najdublje, proživljen i proosećan kod Drainca, tako da mu je jednak samo onaj kod g. V. Petrovića:

Pa pogledaj! O digni oči! obzor dolazi nam u susret
Da nebo poljubim usnama kad stignemo tamo!

Ah! kako su moje grudi široke u ovoj noći!
Brate, kočijašu! osećaš li u ovoj devičanskoj samoći
Praiskonjski kucanj moga srca?
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —

Pa teraj, da na drumovima pođu ova kola,
Kao da su od udarca biča razbijene zvezde!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Oh! pijan sam ili sam od sreće lud:
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —

Zemljače, druže moj! poludeću, poludeću
Od ove ekstaze basnoslovne.

Zemljo moja! vraćeno detinjstvo iz davnih vremena! i t. d.
(Povratak, str. 28.).

Tako je sve to jedan vedar zanos, pun krepkih i snažnih reči, koje jure lome se, pene, daju utisak muškosti.

Kod Drainca nema kulta prema ženi. To je donekle i uslovljeno. Samo ipak izgleda čudnovato da se erotski trenutak skoro i ne može videti; njega ima jedva nešto u dvema trima pesmama. Inače, iz cele zbirke izbija, i ako ne preziranje, uverenje, verovatno i saznanje:

Čuj! žena je bludnica i voli u proleće mlado seno.
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Upamti! sve su ljubavi izmišljene!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Novi Apolon je rumunski džokej.
(Bandit ili pesnik, str. 7.)

Pesnik, koji je svoju unutrašnost ovako razgolitio, duboko je osetio “prljavu sudbinu svih ukletih pesnika”. Hoće li se krvavi odblesci života svideti nekome ili ne, to on ne zna. Pa ipak, priroda se pobrinula da mu nađe poklonike i nepijatelje. A biti napadan od onih koji nisu u stanju da shvate gibanja duše, zaista je najteži bol koji se može naneti. Otuda, ima mnogih koji čuvaju svoje emocije duboko u sebi, hrane se njima i uživaju u njima. Ovo je shvatanje, i ako dovoljno usko, opravdano. I Drainac, otkrivši se sav, misli tako:

Bednici, ja najbolje znam koliko sam sebe kaznio!
—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —
Još dok nisi saopštavao sve ove mračne stvari čovek si bio,
Danas? uzmi ogledalo! — O licemeru svetiteljskog lika,
Zašto ne prođe kroz život i svet kao dijamantski meteor
Bez traga i krika?
(Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 33.)

Ali, i pored toga, treba pisati. Svaki koji ima nešto da kaže treba da piše, rekao je jednom, od prilike tako, Bogdan Popović. Ono što danas ljudi preziru potomci će možda saosećati. Čoveka treba dati sveg čovečanstvu, makar ga ono, jednog dana, i pregazilo; biće ipak skromna etapa u neprekidnoj evoluciji. Istina, on neće nikad izraziti sve što je u njemu. Ima uvek po neki deo emocije, često i njena srž, koja ostaje duboko zatrpan u nama. To je ono, kako je to već jednom B. Novaković podvukao, što su S. Pridom, Meterlink, V. Nazor i J. Tufegdžić konstatovali i što je Drainac lepo izrazio:

Nikad mi nija uspelo da napišem roman iz svoga života.
Sa toliko avantura u vetar rasturam misli kroz snove;
(Bilten., str. 33.)

To treba razumeti i poštovati kod svakog čoveka.

R. Drainac ima svoj način izražavanja i, on je dostojan zasebnih ispitivanja. Šopenhauer je u Geniju rekao da su metar i rima okovi, ali u isto vreme i ogrtač u koji se pesnik uvija i ispod koga mu je dato da govori onako kako drugi ne mogu. Međutim, izgleda da je g. M. V. Bogdanović imao više prava kada je pisao da se u kalupima mogu izdržavati nekoliko vrsta, ali da nije moguće sve saopštiti. — Kod Draiica je, pre svega, — pomenimo njegove osobine u ovom pogledu ukratko, posle dosta opširne analize i obilja citata u kojima je čitalac mogao i sam da ih konstatuje — sve, krepko, muško: njegove su reči jake, krte i zvone kao planine. Metafore, koje je prvi uneo, tako su sveže i sočne da se urezuju u svesti kao etikete. On upotrebljava veliku množinu dosad nepoznatih reči u poeziji; one su skoro sve na svome mestu. On je”modernizovao”, ako bi se smelo tako reći, poeziju, a neke su šta više i poetičnije no stare. Njegov stih je nobično mek, bolećiv kadkad, slovenski; on daje više atmosferu no što izaziva utisak; u njemu ima često prečišćene lirike. Kada, na primer, u pesmi Bandit ili Pesnik čitate onaj vrlo potresan stih:

Postoji, postoji! ljubljeni ostrvo Samoa i Melanezijski Arhipelag!

ili

O srce moje! o živote! —
Reci, druže, beše li pesnik ili obični pirat taj Drainac Rade?

ja se plašim da ovi stihovi izdvojeni iz celine ne daju dovoljno jaku impresiju — vi se ne možete odupreti nežnom čaru koji nas obuzima. A tako je i u mnogim drugim pesmama naročito u onim dvema, nesumnjivo najboljim u ovoj zbirci, u Okeaniji i Povratku, koje bi vredelo čitati svakoga dana po nekoliko puta.

Kao u svima stvarima i u poeziji grešiti je glagol koji ide uz veliki plodan rad, prema rečima g. Branka Lazarevića. Drainac je veoma banalan. On se često spušta do najnižih stepenica života i izjednačuje sa uličnim ljudima. Možda to dolazi od njegove vagabundske prirode? Ili je to posledica ličnog priznanja:

Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma.
(Meditacije bez komentara, str. 20.)

U svakom slučaju, Drainčeva zbirka je potvrdila onu staru istinu da je odlika dobrih pesnika, kao i dobrih pisaca, da svaki njihov stih izazove čitavu asocijacjiu pozitivnih ideja. U tome je, mislim, i uzrok onoj maloj uzbuni koju je ova zbirka prouzrokovala u savremenoj književnosti.

Slobodan A. Jovanović
Objavljeno u mesečnom časopisu “Književni polet”, 1. februar 1929. god.

 

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Rade Drainac – Bandit ili pesnik: izabrane pesme [Knjiga dana]

by admin time to read: 12 min
0