Radionica Pekić – Razgovor sa Ljiljanom Pekić [Tema: Pekić]

| September 10, 2015 | 0 Comments

Venecija1961-Edit

Razgovarala: Sonja Ćirić

Gospođa Ljiljana Pekić, arhitekta, delila je život sa Borislavom Pekićem skoro četiri decenije. Godinu dana nakon njegove smrti osnovala je Fond “Borislav Pekić”, i od tad brine o književnom i neknjiževnom delu svog supruga.

Kada je objavljivanje romana Vreme čuda, pre tačno pedeset godina, najavilo Borislava Pekića našoj književnosti, gospođa Ljiljana Pekić i on znali su se već desetak godina.

“VREME”: U vreme nastajanja Vremena čuda, Borislav Pekić je pisao filmske scenarije za Lovćen film. Kako je uspevao da se istovremeno bavi i knjigom?

LJILJANA PEKIĆ: Pekićev rad na filmu nam je bio od velike materijalne pomoći, mi smo tada živeli od tih honorara i od moje plate, ali mu je istovremeno bio i ogroman gubitak vremena. Tako isto, šta god da napiše u scenariju, to se promeni u produkciji. Zato je govorio: “Kad sednem za pisaću mašinu, to je onda isključivo moje delo.” Uvideo je da ako hoće ozbiljno da se bavi literaturom, mora da batali film, pa je to i učinio nakon objavljivanja Vremena čuda. Baš kad je knjiga trebalo da bude štampana, on se teško razboleo. Već izvesno vreme se nije osećao dobro, pa smo otišli u antituberkulozni dispanzer na pregled. Kad je lekarka videla rendgenski snimak, bila je zgranuta: “Ovakvu tuberkulozu danas imaju još samo Cigani, u životu nisam videla da neko ima tako zapuštenu bolest.” Ona je bila supruga slikara, pa je znala da umetnici nisu disciplinovani i zato je Pekića poslala u vojnu bolnicu, tamo gde je vladao veći red. Pekić je ležao sedam meseci u bolnici, pa je sa lektorom na Vremenu čuda radio Danilo Kiš. Inače, prva priča iz te knjige je objavljena u listu “Vidici” jer ju je jedan naš prijatelj odneo u redakciju. Bila je potpisana pseudonimom Adam Petrović, i svi su se čudili ko je sad taj pisac koji tako dobro piše. Bio je nepoznat javnosti zato što pre toga nije objavljivao ni pesme ni bilo šta drugo što obično rade mladi pisci. Kad je priču pročitao Borislav Mihajlović Mihiz, javio se i rekao mu: “Pekiću, vi ste pisac.” Mihiz je tada bio veliki autoritet, a za Pekića je to ostao do kraja života. Ta priča je posle objavljena sa ostalim pričama u Vremenu čuda u Prosveti.

Da li se Pekić radovao prvoj knjizi?

Da, svakako, ali je bio i nezadovoljan. Korice su bile prljavoroze, a ako postoji neka boja koju je Pekić mrzeo, to je bila roze. Takođe mu je i ime bilo pogrešno odštampano, pisalo je: Borisav. On je bio veoma pedantan i uvek je obraćao pažnju i na sitnice i na formu. Stvarno je taj previd pokazivao našu poslovičnu aljkavost.

Kako su u to vreme dočekivane nove knjige u javnosti?

Ne kao sad, tada se osećalo prisustvo nove knjige. Knjiga je bila na pijedestalu. O knjizi su vodili računa čak i političari, budno su pratili šta pisci rade i pišu (mada, naravno, ne iz estetskih razloga). Znam da je 1968. godine, u vreme studentskih nemira, baš kad je Pekić bio u uredništvu “Književnih novina”, bilo problema sa Gradskim komitetom zato što je list “Student” bio zabranjen, a “Književne novine” su pristale da štampaju sav njihov materijal. I tako, s Pekićem je uvek bilo i interesantno i puno iznenađenja. Sećam se da mi je, kad sam se udavala, moj teča rekao: “S njim možda nećeš imati para, ali ti nikad neće biti dosadno.” I tako je i bilo.

Kad je Pekić bio na vrhuncu književne karijere, ako se upravljamo NIN-ovom nagradom koju je dobio 1970. godine za Hodočašće Arsenija Njegovana, u zemlji je bilo veoma burno: studentski nemiri, maspok u Hrvatskoj, liberali u Srbiji… Na koji način su ti događaji uticali na njegov rad?

Veoma, zato je i odlučio da će mu bolje biti ako se skloni iz zemlje i ode negde gde može da na miru piše. On je voleo da izlazi, da se viđa sa ljudima, da bude u toku stvari, pa se zato stalno borio između onoga što je smatrao da mu je građanska dužnost (potpisivanje raznih peticija i protesta) i onoga čemu je želeo da posveti vreme – pisanju, čitanju i prikupljanju dokumentacije. Odlučili smo se za London zato što sam ja tamo dobila posao. Bilo je to 1970. godine.

Na ovom mestu sledi detalj sa oduzimanjem pasoša. Da li ste ikad saznali zašto se to desilo?

Ne, a nismo ni očekivali da ćemo saznati. To je bilo diskreciono pravo Udbe. Pekić je svoje stavove o dešavanjima u zemlji uvek jasno i glasno iskazivao, pa vlastima to verovatno nije odgovaralo. Za tih godinu dana koliko je trebalo da mu vrate pasoš često je bio pozivan na takozvane informativne razgovore. Ispitivali su ga o svemu i svačemu. Ne znam mnogo o tome zato što sam ja tada već bila u Londonu, ali pamtim jednu sitnicu. Pekić im je rekao da će on morati i da hoće da razgovara sa raznim ljudima, pa i sa emigrantima, zato što mu je to potrebno za njegov rad. Rekli su mu: “Dobro, ali da nam saopštavate o čemu ste razgovarali”, a Pekić se nasmejao i pitao: “Koliko vi to plaćate?” Pekiću su ta ispitivanja bila izuzetno mučna, pogotovo što je na osnovu detalja o kojima su ga pitali shvatio da ga neko blizak neprestano “otkucava” službi. Bilo mu je jasno da u takvoj atmosferi ne može da na miru piše, i da mora da ode. Pasoš mu je vraćen tek pošto je dobio NIN-ovu nagradu za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, ali je još nekoliko godina nakon toga bio persona non grata. Neki ljudi, pisci, izmislili su da on piše tekstove u “Tajmsu” i da daje izjave na BBC-ju protiv Jugoslavije, pa zbog tih intriga nisu hteli da ga štampaju. Nolit je platio honorar za knjigu Kako upokojiti vampira, držao rukopis skoro dve godine i na kraju odustao, dok je Srpska književna zadruga trebalo da objavi Pekićeve drame, slog je bio urađen, ali i rasturen. A Pekić je tek 1986. godine postao honorarni komentator na radio-talasima BBC-jeve jugoslovenske sekcije. Svake nedelje je čitao svoja Pisma iz Londona u kojima dva izmišljena lika – Živorad, tipičan Jugosloven, i gospodin Džons, tipičan Britanac, razgovaraju i komentarišu aktuelnosti iz Britanije i porede sa Jugoslavijom i Jugoslovenima. Znam da Pekić nikad nije ni sanjao da će ti njegovi tekstovi, pisma, biti štampani kao knjiga, a još manje da će biti štampani kod nas. Međutim, desilo se da ih prvo objavi zagrebački izdavač Mladost, a zatim Dereta, i to još za njegovog života. Sad je, baš ovih dana, Pisma iz tuđine objavila i Laguna kao poslednju knjigu njihovog izdanja Pekićevih celokupnih dela.

U nekom intervjuu Pekić je izjavio da je on mogao da piše u Londonu zato što ste vi radili, kao i da mu nije jasno zašto ste to radili.

Preteruje! Pisao je on u Londonu i radio drame za nemačke radio-stanice, i dobijao lep honorar za njih. To što on priča. to je više kao…

… iskazivanje ljubavi.

Pa jeste, više je to što vi kažete nego što je činjenica. Od kako sam ga upoznala, smatrala sam da je on izuzetan čovek, talentovan i veliki radnik. To je moja slaba tačka. Ja volim ljude koji mnogo rade, a on je radio non-stop, meni je to bilo fantastično. Cenila sam naravno to što piše, znala sam da je ispravan čovek, da je visoko moralan, da uvek zauzima poziciju koju treba braniti, beskrajno sam mu se divila. On je bio oličenje onoga što bih volela da sam ja mogla da budem. Bio je, recimo, borac za slobodu i demokratiju i nalazio je načina kako da o tome piše i govori javno, a ja sam samo u svoja četiri zida iskazivala svoja negodovanja i mišljenja.

Ali, vi ste se zalagali za osnivanje Demokratske stranke i učestvovali ste u njenom nastajanju.

Ja sam samo prisustvovala nekim sastancima, neformalnim, i naravno, podržavala tu ideju. Tada sam još uvek radila u Londonu i o svemu sam bila obaveštena samo na osnovu naših telefonskih razgovora. Interesovalo me je kako se razvija ta nova stranka, bila sam oduševljena, zadovoljna što se stvara nešto što sam oduvek želela, a nisam verovala da će se ikada ostvariti. Pekić nije mislio da će demokratija kod nas brzo da se uspostavi. Znao je kakve su dugotrajne posledice jednog totalitarnog sistema koji je kod nas trajao od 1944. godine. Naša građanska klasa je potpuno uništena odmah posle Drugog svetskog rata, a nova se ne može brzo vaspostaviti. Sećam se da je studentima rekao da moraju da budu strpljivi: “Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.” Znate, kad zaplašite narod toliko da on ne sme slobodno ni da misli a nekmoli da govori, onda je potreban dugačak period da bi se oslobodio duh i da narod bude u stanju da slobodno rezonuje.

Pobedivši Pekića na dopunskim opštinskim izborima u Rakovici, koji su organizovani u junu 1991. godine nakon smrti pisca Miodraga Bulatovića,poslanika SPS-a, Vojislav Šešelj je ušao u Skupštinu.

Nemojte biti naivni, pa ušao bi Šešelj u Skupštinu i da tada nije pobedio Pekića! Znate, da je Demokratska stranka kandidovala Pekića na Vračaru ili Starom gradu, sumnjam da bi izgubio. Međutim, Pekić je znao da će izgubiti na tim izborima. Sećam se da mi je telefonom javio: “Hvala bogu, nisam izabran!” Ja, pošto znam koliko je savestan i studiozan, bilo mi je jasno da bi potrošio silno vreme na iščitavanju skupštinskog materijala, a na sednicama bi umro od dosade slušajući kojekakve gluposti, a ne bi mogao ništa da postigne.

Vi ste najviše doprineli da Pekićeva književna i neknjiževna dela budu prisutna u našem kulturnom životu…

Ne ja, nego Pekić, zato što je bio takav pisac! On nam je ostavio blago, takve bisere koji su od trajne i univerzalne vrednosti. Jednostavno je to moralo da se obelodani. U tome sam videla cilj u životu. To mi je dalo snage i energije da nastavim da živim, naročito prvih godina kada nas je on napustio. Preslušavanje Pekićevih magnetofonskih traka, sređivanje dnevnika i beležaka bilo je za mene spas. Ja moram priznati da sam sumnjala da će se to ikada objaviti. A onda se desilo da je BIGZ, odnosno Radoslav Bratić, objavio Pekićeve intervjue, beleške o Zlatnom runu i studije o Atlantidi, kao i Sentimentalnu povest Britanskog carstva, što mi je sve dalo ogroman podsticaj. Kad je posle toga Slobodan Gavrilović izjavio da će Službeni glasnik štampati Pekićeve dnevnike, bila sam presrećna! “Šta god da je Pekić napisao, mi ćemo štampati”, rekao mi je. To je fantastično. Zaista mogu da budem zadovoljna što o Pekiću sada vode računa i Službeni glasnik i Laguna sa direktorom Dejanom Papićem. Laguna je objavila celokupan literarni opus Pekića u 23 toma. A i mi se trudimo. Cela familija radi na onome što je on sam stvorio. Ja već desetak godina svakodnevno vodim blog, a unuka Mari-Luiz Fejsbuk stranicu koja sada već ima 35.000 fanova. Aleksandra, moja ćerka, priređuje knjige zajedno sa mnom i polako preuzima posao. Zet se stara o stranim izdavačima i promoviše Pekića u inostranstvu. Trebalo bi da se nazovemo “Radionica Pekić”! Pored toga postoje i brojni drugi poslovi: koordinacija sa prevodiocima, stranim izdavačima, rad na dramama koje se izvode širom sveta, razni intervjui, sastanci.

Srebrna ruka je jedan od retkih rukopisa koji još nisu objavljeni.

Nisu objavljeni sinopsis i beleške za taj roman, pa nekoliko scenarija, drama ima za još jednu knjigu, komentari za Vreme čuda… ima još stvari, prosto izviru. Srebrna ruka je trebalo da bude roman o borbi ikonoboraca i ikonoklasta iz sedmog-osmog vizantijskog veka. Najkraće rečeno: dva talentovana slikara, jedan uspeva da napreduje zato što se prilagođava vlasti, a drugi ide protivu poretka i trenutne ideologije, i postepeno gubi jednu, pa drugu ruku. To je jedan veoma interesantan period. I Mihiz i Predrag Palavestra, dugogodišnji predsednik Fonda “Borislav Pekić”, smatrali su da Pekić treba da napiše taj roman, ali on se odlučio za Atrantidu i 1999. Smatrao je da je važnije pisati o njegovoj viziji budućnosti nego o prošlosti.

Da li bi Pekić objavio baš sve svoje spise koje je nakon njegove smrti objavio Fond?

On i sam negde kaže da svi pisci računaju da će jednog dana biti objavljeno sve što su napisali. Prema tome… Zatim, njegovi dnevnici i beleške nemaju mnogo intimnog sadržaja da ne bi mogli da se objave. U njima dominiraju opšte teme. On je i inače bio diskretan čovek. U knjizi Godine koje su pojeli skakavci navodi inicijale a ne puna imena ljudi o kojima piše. Nedavno su mi tražili da ih dešifrujem, ali neke nisam uspela. Sad mi je žao što ga, dok sam mogla, nisam o tome pitala. U svemu što je napisano oseća se njegova svest da će jednog dana to neko pročitati. Pisma koja mi je slao u London i koja sam objavila u knjizi Korespondencija kao život, bila su složena po rednim brojevima u jednoj fascikli – gde ćete veći dokaz da ih je spremio i za neke druge oči?

Osobenosti Pekićevog fonda su godišnje dve stipendije mlađim piscima za književno delo u nastajanju i nagrada beogradskim gimnazijalcima za literarni rad. Nastojite i da Pekićevo delo postane deo školske lektire. Sve te aktivnosti su dodatni napor i angažman za Fond. Kako uspevate?

Poslednje dve godine nismo davali stipendije, zato što nakon smrti Predraga Palavestre, predsednika Fonda, pokušavamo da se reorganizujemo. Takođe, sad je i moja ćerka Aleksandra u Beogradu pa ona preuzima posao zato što mislim da godine prirodno nameću takvu promenu. Drago mi je što naš Fond u Trećoj beogradskoj gimnaziji već više od 20 godina dodeljuje nagrade svim beogradskim gimnazijalcima i imamo odličnu saradnju sa njima. To je gimnazija koju je pohađao Pekić. Dodeljuju se po tri nagrade za prozu, poeziju i esej. Naše nastojanje da Pekić postane deo lektire je za sada na mrtvoj tački. Znam da se u pojedinim gimnazijama radi fakultativno na njegovim tekstovima, ali to je zahvaljujući inicijativi retkih profesora. Jedino jeSentimentalna povest Britanskog carstva deo obavezne lektire na Filološkom fakultetu, na katedri za engleski jezik i književnost.

I za kraj, po vašem mišljenju, kakvo mesto danas zauzima Borislav Pekić u srpskoj kulturi? Da li je i koliko on danas “pročitan” pisac? Kakva je njegova književna i politička baština? Kako biste ga preporučili mlađim čitaocima, u čemu je njegova današnja aktuelnost?

Pekić je svakako jedan od naših najznačajnijih pisaca. On je živ iako je već prošlo preko dvadeset godina od kako nas je napustio. Nikada nije mislio da će ga mnogi čitati, govorio je da će njegovi čitaoci svi moći da stanu u jednu sobu. Međutim, iznenađujuće je da ima dosta mladih ljudi koji ga razumeju i vole, neki su čak sva njegova dela pročitali, pored naravno i onih starijih koji su ga od početka pratili. Pišu se doktorske disertacije, magistarski radovi. Prevodi se, mada to nije lako. Ne samo što su mu rečenice duge, nego su i reči koje upotrebljava često neobične, nesvakidašnje. Pored toga, prevodilac treba ne samo da odlično zna jezik na koji prevodi nego i srpski, da shvati melodiju njegove rečenice, njegov duh, a to je ipak retko. Osim toga, Pekićeva dela zahtevaju zaljubljenike, jer se prevodi slabo plaćaju, a knjige su mu obimne. Imam utisak da njegovo vreme tek dolazi. Pekić je živeo i pisao za buduće generacije, njegova zapažanja od pre 30 godina, kao da su juče zabeležena. Njegove drame, recimo, imaju ideje koje nisu do kraja prostudirane, a da ne govorimo o romanima. Besnilo – roman koji je najviše čitan ipak nije do kraja “pročitan”. Ima u njegovim delima i filozofije i politike koja nije još dovoljno proučena. Svaka njegova misao, svaka njegova rečenica je značajna i savremena.

Pekić obogaćuje svakog ko ga čita, daje mu nove ideje, uči ga da misli, a svakako će ga i nasmejati.

http://www.vreme.rs/cms/view.php?id=1323122

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Radionica Pekić – Razgovor sa Ljiljanom Pekić [Tema: Pekić]

by admin time to read: 11 min
0