Randevu kod Ramuša

| February 11, 2018 | 0 Comments

Ni­je la­ko bi­ti vi­zi­o­nar. Još te­že je bi­ti Du­ško od Moj­kov­ca. Naj­te­že je po­ve­sti sop­stve­nu dr­ža­vu pu­tem tu­đih vi­zi­ja. Vi­zi­o­nar­stvo je, ina­če, omi­lje­na di­sci­pli­na na­ših dr­žav­ni­ka bez dr­ža­ve i bez vi­zi­je. Osam­de­set pet od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re bi­lo je pro­tiv pri­zna­nja dr­ža­ve Ko­so­vo, ali je cr­no­gor­ska vla­da ima­la vi­zi­ju. Mi­lo vi­zi­o­nar i osta­li ne­bit­ni vi­zi­o­nar­či­ći, oma­mlje­ni vi­zi­ji­ca­ma, iz­vi­zi­o­na­ri­li su vi­zi­o­nar­sko pri­zna­nje sa­mo­pro­gla­še­ne vi­zi­o­nar­ske dr­ža­ve -Ko­so­vo. Ta­ko je vi­zi­ja dr­žav­ni­ka bez dr­ža­ve i vi­zi­o­na­ra bez sop­stve­ne vi­zi­je si­lo­va­la gra­đa­ne i po­sta­la hip­no­tič­ko zlo ko­je mo­že sve. Ne za­to što se ni­če­ga ne bo­ji već za­to što se ni­če­ga ne sti­di. Ubi­ja­nje sop­stve­nog sti­da bio je ina­če pr­vi i naj­te­ži ko­rak u ostva­ri­va­nju vi­zi­ja du­kljan­skih vi­zi­o­na­ra. Ka­da su li­kvi­di­ra­li bla­go­slo­ve­ni sram, sve osta­le vi­zi­o­nar­ske li­kvi­da­ci­je po­sta­le su stvar ste­če­nog is­ku­stva i vi­zi­o­nar­ske ru­ti­ne. Du­kljan­ski vi­zi­o­na­ri u svo­jim za­no­snim vi­zi­ja­ma ugle­da­li su se na Za­greb, Sa­ra­je­vo i na­ro­či­to na Pri­šti­nu. Za­gre­bač­ki vi­zi­o­na­ri sa Pan­tov­ča­ka u na­le­tu do­mo­ljub­nih vi­zi­ja vi­zi­o­nar­ski su se ob­ra­ču­na­va­li sa sop­stve­nim gra­đa­ni­ma bez vi­zi­je, ta­ko­zva­nim pri­mi­tiv­nim bez­vi­zi­o­nar­skim bez­ve­znja­ci­ma- Sr­bi­ma. Ta­ko su na­sta­le vi­zi­o­nar­ske te­ko­vi­ne – Blje­sak i Olu­ja ko­je vi­zi­o­na­re sa Pan­tov­ča­ka svr­sta­va­ju u sam vrh svjet­skog zlo­či­nač­kog vi­zi­o­nar­stva.
Ba­ki­ro­vi vi­zi­o­na­ri su oša­mu­će­ni sop­stve­nom vi­zi­jom po­ku­ša­li da ostva­re fil­džan-vi­zi­ju gra­đan­skog dže­ne­ta u ko­jem će Sr­bi pri­zna­ti da je ne­pri­stoj­no i ne­bo­san­ski bi­ti Sr­bin, pa će se, shod­no vi­zi­o­nar­skom pri­zna­nju, traj­no ise­li­ti u Šu­ma­di­ju ili još bo­lje na ahi­ret. Vi­zi­ja je za­pe­la, ali dže­net-vi­zi­o­na­ri ni­su od­u­sta­li.
Ra­ha­tlo­kum će, na­da­ju se str­plji­vi Ali­ji­ni si­no­vi, bi­ti vr­lo br­zo po­slu­žen uz ka­fu-sik­te­ru­šu za sve srp­ske ra­je­ti­ne.
Ra­mu­šo­va vi­zi­ja je kul­mi­na­ci­ja bal­kan­skog vi­zi­o­nar­stva. Vi­zi­o­nar Ra­muš, na­dah­nu­ti ge­ri­lac bez ma­ne i stra­ha, na­pra­vio je uz po­moć Vu­či­će­vih vi­zi­o­na­ra, raz­boj­nič­ku dr­ža­vu pro­tiv Sr­ba uz pre­sud­nu po­moć upra­vo Sr­ba. Vi­zi­ja nad vi­zi­ja­ma ve­li­kog ge­ril­skog vi­zi­o­na­ra Ra­mu­ša, osim što je tri­jum­fo­va­la nad Sr­bi­ma, tri­jum­fo­va­la je i nad lo­gi­kom i nad zdra­vim ra­zu­mom. Za­pra­vo,zdra­vi ra­zum je i pr­va žr­tva sva­kog navede­nog vi­zi­o­nar­stva. Vje­ro­vat­no se bli­ži sud­nji dan ka­da će Vu­či­će­va ve­ći­na u Sr­bi­ji pri­zna­ti da su ih po­me­nu­ti vi­zi­o­na­ri ubi­je­di­li u sop­stve­nu vi­zi­ju: sve­op­šti pro­gres Za­pad­nog Bal­ka­na upra­vo je proporciona­lan sprem­no­sti Sr­ba da se sa­mo­u­ki­nu, naj­pri­je u rub­nim, a ka­sni­je u cen­tral­nim pod­ruč­ji­ma. Po­želj­no je, dakle, da Sr­bi iz­mo­le go­re­po­me­nu­te vi­zi­o­na­re na pra­vo sa­mo­u­ki­da­nja ko­je je ga­rant op­stan­ka na­ro­da ko­ji ne že­li da po­sto­ji.
Mo­lim vas, do­zvo­li­te nam da nas ne­ma, di­plo­mant­ska je man­tra sve­srp­ske na­ci­o­nal­ne stra­te­gi­je ko­ja je spo­ra­dič­no za­či­nje­na vu­li­nov­sko-da­či­ćev­skim na­ci­o­nal-so­ci­ja­li­stič­kim ro­do­ljub­nim ti­ko­vi­ma kao re­lik­ti­ma slav­ne mi­lo­še­vi­ćev­ske po­vi­je­sti.
Sto­ga ne­moj­te da vas ču­di što je Du­ško­va dr­ža­va za­pra­vo vi­zi­o­nar­ski si­mu­la­tor dr­ža­ve bez vi­zi­je. Du­ško Du­go­u­ško je po­šte­no pri­znao da je je­di­na vi­zi­ja dr­ža­ve bi­la ka­ko da sop­stve­ne gra­đa­ne sve­de na gnje­ca­vu i glu­pa­vu amorf­nu ma­su či­ji će se gla­so­vi du­pli­ra­ti ili po­ni­šta­va­ti, a sve u za­vi­sno­sti od hi­sto­rij­skog vi­zi­o­nar­skog tre­nut­ka. De­mo­kra­ti­ja je čak i u uzor­nim de­mo­krat­skim dr­ža­va­ma igrač­ka za bu­da­le. Ko još vje­ru­je u de­mo­krat­sko pra­vo gra­đa­na da svo­jim gla­som od­lu­ču­ju o sop­stve­noj sud­bi­ni? Du­ško Du­go­u­ško i Ra­muš Ge­ri­lac si­gur­no ni­su uzor­ne de­mo­kra­te, ali su do­bri uče­ni­ci i po­la­zni­ci bri­sel­ske ve­čer­nje ško­le ko­ja ne uči svo­je po­la­zni­ke ka­ko se de­mo­krat­ski vla­da, već ka­ko se dik­ta­tor­ski slu­ži. Du­ško i Ra­muš su sim­bo­li uspje­šno spro­ve­de­nih vi­zi­ja onih vi­zi­o­na­ra ko­ji­ma je kr­va­vi pro­fit je­di­ni go­spo­dar i slu­ga.
Upra­vo zbog to­ga su se Du­ško i Ra­muš du­go gle­da­li pri­je ne­go što su po­če­li sa raz­go­vo­rom. Du­ško je pro­mu­cao na cr­no­gor­skom, a Ra­muš je u znak do­bro­do­šli­ce zar­zao na is­kva­re­nom srp­skom. On­da je Du­ško za­ću­tao, a Ra­muš je obe­ćao da će mu je­zik ko­ji ne po­sto­ji bi­ti pri­o­ri­tet u in­te­lek­tu­al­nom usa­vr­ša­va­nju. Ko­mu­ni­ka­ci­ja je na­sta­vlje­na uz po­moć pre­vo­di­o­ca ko­ji je du­go vre­me­na zbu­nje­no žmir­kao bes­po­slen i uza­lu­dan. Mi­slim, šta re­ći? Sve je već po­zna­to me­đu dvo­ji­com sta­rih pri­ja­te­lja. I ka­ko se re­ša­va srp­sko na­ci­o­nal­no pi­ta­nje. I u ko­ju ja­mu bez­da­ni­cu se za­klju­ča­va­ju ne­pri­jat­ne isto­rij­ske ta­pi­je. I na ko­joj su­mi se za­sni­va­ju sva po­li­tič­ka i stra­te­ška pri­ja­telj­stva. I ka­ko se bri­šu gra­ni­ce iz­me­đu po­li­ti­ke i kri­mi­na­la. I ko­li­ko je po­treb­no kri­mi­na­la­ca po gla­vi sta­nov­ni­ka da bi se iz­gra­di­lo uzor­no ci­vil­no dru­štvo. I ka­ko se rje­ša­va pi­ta­nje ne­u­god­nih svje­do­ka. Mr­tva usta ne go­vo­re, re­kao je Ra­muš uz po­gled Klin­ta Is­tvu­da. Du­ga­ča­ke uši bo­lje ču­ju, do­dao je Du­ško u ma­ni­ru Na­se­ra Kelj­men­di­ja.
-Hva­la ti- re­kao je Ra­muš i pro­tre­sao ru­ku uva­že­nog go­sta.
-I dru­gi put-uz­vra­tio je uva­že­ni gost snis­ho­dlji­vo se di­ve­ći Ra­mu­šo­vom sti­sku.
A on­da su se du­go gr­li­li bez ri­je­či. Pa su, ka­žu do­bro oba­vi­je­šte­ni, uda­ri­li po ,,ru­bi­no­vom’’ vi­nja­ku. Pa su se dir­lji­vo i ćut­ke, sva­ko za se­be, pod­sje­ća­li slav­ne pro­šlo­sti. Du­ško je su­zno na­zdra­vio Sve­toj Srp­skoj Ze­mlji. Ra­muš je uz­vra­tio zdra­vi­com Srp­skoj Spar­ti. Pa su oča­ja­va­li mi­mo pro­to­ko­la. Jer za ovo se mo­žda i ni­je­su bo­ri­li.

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Randevu kod Ramuša

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0