Rani jadi – Konji [Tema: Kiš]

| March 26, 2015 | 0 Comments

konji

Dečak je ležao poleđuške na drvenom sanduku i zurio u oblake dima što su se vukli po tavanici. Iz dima bi se katkad pojavile crne masne grede s kojih se cedila čađ, sjajna i gusta. Iz limenog šporeta vetar bi u naletima isterivao pramenove dima, koji bi za tenutak zalepršali oko visokog tankog čunka, kao griva. Uljanica napunjena petrolejom i kolomazom probijala je zavesu od dima, pucketajući. Raskvašena ilovača zaudarala je na konjsku mokraću. (Tu su pre nekoliko godina bili smešteni konji.) Iako je prostorija bila prekopana, i nabijena nova kao vosak žuta ilovača, ipak je još zaudaralo. Vlaga se pela uz zemljane zidove i razjedala ih kao kiselina.

Napolju je padao sneg, a vetar bi kroz pukotine na prozoru i ispod vrata ubacivao pregršti igličastog kristala. U šporetu su cvrčale vlažne šišarke, kao pljuvačka na vrelim usnama.

“Kako ne crknete u ovom dimu!” reče vojnik trljajući oči zaslepljene dimom.

“Navikli smo”, reče dečak. “Proširite ćebe ovde dole, biće vam toplije.  A i dima je manje.”

Vojnik, brkajlija-trećepozivac, prostre ćebe pored dečaka i uze da krpi raskvašeno sedlo. Dečak je ležao pored njega na tvrdom sanduku, zavijen u očev stari kaput. Drhtao je i, zatvorenih očiju, samo njuhom, oštrim kao u psa ptičara, u nekoj vrsti bolesnog polusna, pratio šta se oko njega zbiva. Miris nakisele konjske mokraće, miris vlažne ilovače, kao miris svežeg testa, truli miris petroleja, sveža struja šumske smole. Onda miris štale što ga unese vojnik. (To je bio jedan od konjušara koji im je bio dodeljen na kvartir.)

Odjednom začuše kako neko otresa sneg sa cipela pred vratima. To je bio drugi konjušar. Pomoli glavu kroz odškrinuta vrata i reče, kao da objavljuje pad Turskog carstva:

“Sultan je pao!”

Dečak se uspravi naglo. Vojnik zabode krivu iglu u sedlo i žurno izađe.

Dečak za njim.

Plamen uljanice zaleprša po štali kao preplašena buljina.

Sultan je ležao na boku u tankoj strugotini, nepomično. Oči su mu bile tamnoljubičaste, bez zvezde u njima. Samo mu je na čelu još blistao srebrni polumesec.

“Sultane!” lupi ga vojnik po sapima. “Ne daj se, Sultane!”

Sultan je ležao ukočeno, kao svrgnuti spomenik.

Onda stariji vojnik reče:

“A sutra će major da se dere na nas. ‘Ajde ti dokaži sad njemu da nema sena. Ukradi – veli – izmisli, rodi ga. A kako da ga izmisliš, kako da ga rodiš, sunce li mu!… Ne sme, veli, da se krade, ali konji moraju da imaju sena. Makar mi, veli, svi pocrkali. Odakle ti glava zna! Pa sad, eto, ubedi ti njega!”

Onda ritnu konja cokulom u rebra. Sultan samo zamahnu glavom, bespomoćno.

“I ova će za njim”, reče mladi vojnik i udari Bulu cokulom u sapi. Kobila se zaljulja na svojim tankim nogama, ali se ne sruši.

“‘Ajd, ubedi sad ti njega!” reče brkajlija žalosno. “Rodi ga, veli, izmisli.”

“Treba ih podupreti”, reče mlani vojnik. “Ne sme major da ih nađe ovako.”

Onda donesoše na brzinu konope i prebaciše ih preko greda na tavanici, iznad kobile. Jedan su joj konop provukli iza prednjih nogu, oko trbuha, drugi ispred sapi. Onda zategoše konopce. Dečak je držao uljanicu, zaklanjajući plamen prozeblim prstima.

Za Sultanov spomenik morali su da pozovu nekoliko vojnika iz susedstva. Prebaciše opet konope preko greda, zatim ih provukoše ispod Sultanovog trbuha i iza prednjih nogu, kao malopre. Vojnici počeše da viču složno “Hu! – Hu! – Hu!” i konj se polako uspravljao, krut i zelen kao bronza.

Ujutro je dečak otrčao u štalu. (To je i pre nekad bila štala, a posle je služila za šupu, gde je njegova strina držala strugotinu za svoju veliku peć.) U štali je bilo hladno, magla se bila uvukla pod tavanicu. Konji su lebdeli nad zemljom, kao spomenici u zimsko jutro. Glava Bule počivala je, kruta i opuštena na vratu, sasvim na zemlji i pisala je gubicom po strugotini jednu istu ravnu crtu – vetar ju je ljuljao tamo-amo. Sultanova je glava ostala zakačena među visokim praznim prečkama, gde je stajala rukovet vlažnog sena, iznad jasala, odakle se belasao njegov ugasli polumesec.

Major je došao malo zatim, zadihan, crven u licu od besa i hladnoće.

Konjušari su stajali pred njim u snegu do kolena, u stavu mirno, podnaduli od nesanice. Major im zapreti prekim sudom. Pisar sastavi zapisnik, koji mu izdiktira civil-veterinar. Onda major ode sa svojim posilnim, psujući. Vojnici unoše bez reči u štalu i popustiše konopce. Bula se sruši u tanku strugotinu.

Zatim svrgoše i Sultanov spomenik, kao u revoluciji.

“Crkni!” reče brkajlija. “Znao sam da ćeš crknuti!”

Stomak rage odjeknu kao bronza.

Vojnici onda natovariše mrcine na sanke i odvukoše ih na konjsko groblje. Sanke je vukla jedna raga na kojoj se moglo videti da će i sama uskoro dospeti tamo. Za sankama je tapkao jedan dečak žalosna srca (koga su zvali Andi) i jedan pas, koga su zvali Dingo.

Danilo Kiš

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Rani jadi – Konji [Tema: Kiš]

by admin time to read: 4 min
0