Raša Popov: Nepoznati Antić [Tema: Antić]

| March 24, 2015 | 0 Comments

Miroslav_Mika_Antic_627x344

Miroslav Antić je bio miljenik svih ljudi u redakciji novosadskog „Dnevnika“. Njemu su davali širi prostor nego drugim novinarima.

Čuli smo ovde 14. marta 2014, njegovo razmišljanje o Preveru, o atmosferi „pupka sveta“, Pariza. On se našao u Parizu da priđe sasvim blizu velikanu duboko humane i razigrane poezije.

Drago mi je što smo danas, kad obeležavamo Mikinu godišnjicu rođenja, dobili kao povod za razmišljanje, njegovu egzaltaciju Preverom. To nije reportaža, nije ni esej, to je radost što se postoji, što je deo naše egzistencije ta kulturna metropola sveta.

Slušajući neumrlog Miroslava prožeo sam se osećanjem da sam onih sedam i po meseci u kulturnoj rubrici „Dnevnika“ bio sa jednim umetnikom evropskog dometa.
Bile su to oskudne godine, u listu je negovan strogi stil agitpropovskog dociranja. Pisalo se što prostije i što lokalnije može, kao da su čitaoci ljudi sa „specijalnim potrebama“, a Antić je bio razbuktali besednik.

Usuđivao se da misli kao pravi Parizlija. Hteo je svoje čitaoce da podigne što više može, da ih učini kosmopolitama. Poeziju je smatrao zajedničkom vrednošću raznih naroda, koji ovde kod nas žive po selima u kojima bude i po dvadeset jedna nacija! Izdao je zajedničku knjigu pesama sa Ferencom Feherom, a u redakciji je bio pravi pobratim slovačkog poete Mihala Babinke.

I kad je pred kraj života svoju brojnu familiju nastanio u jednom novoizgrađenom sokaku na Avijatičarskom naselju, nije se smirio dok nije toj ulici u kojoj živi pribavio ime Ulica Mihala Babinke. Odlazio je u gradsku upravu i u ime poezije i zajednice naroda zahtevao da se Babinki posmrtno dâ ta ulična tabla. Kad sam ga četiri godine pred njegovu smrt (1982) posetio sa ekipom RTB-a, svima nam je s ponosom govorio kako je izborio za svoju ulicu, tu na kraju sveta, ime duboko tužnog Mihala, pesnika koji je umirao od tuge za izgubljenom ćerkom.

I gradski oci su ga obožavali, poklonili su se Antiću naručujući Babinkinu uličnu tablu. Tada, pred kamerama govorio je u emisiji posvećenoj humanizovanom urbanizmu. Poletna dikcija, slikoviti primeri, retorika bez premca. Neverovatna fizička i duhovna energija!

Odveo je kameru u antre te prizemne kuće, i rekao:
„Da mi ovo postane pravo mesto za uživanje u životu, nosim se mišlju da ovde postavim dugu lakiranu dasku od pet-šest metara, kao šank(!). Pa onda ujutro viknem svu svoju decu, posadim ih uz dasku, i doručak na tanjirima niz dasku doturam ka njima, jedan, dva, tri, četiri…“
(Ponosio se mnoštvom svoje dece…)
Fanatični boem, hteo je malo kafanskog štimunga i u vlastitoj kući.
Tada je bio navršio pedeset godina života.
Nismo ni slutili da će ga Usud odneti od nas kroz ravno četiri godine.

U našoj ekipi je bio sjajni sin Mire Banjac – Brana. Mika mu se obradovao. Pitao ga je za talentovanog i nažalost zaboravljenog romanopisca Slobodana Božovića, maminog prijatelja, jednog od najboljih naših prozaista dvadesetog veka. A onda mu se poverio zašto je već u pedesetoj godini otišao u penziju:
„Nisam mogao više da izdržim taj frigidni način govora!“
Kao pesnik žive kreativne reči, gadio se političkog jezičkog praznoslovlja te epohe poznog titoizma. Mogu da mislim kako mu je teško padao suvoparni neolatinski govor karijerističkih piskarala i vrtoglavo uzlećućih politikanata.
„Što je vreme dalje odmicalo, sve strašnije su bile te plehano iskovane reči. Čaša mi se  prepunila žuči kad su nas sazvali na iznuravajuće višesatne ’konferencije’, da ’prorađujemo’ najnoviji kretenizam. Kako li se ono zvalo. Sad ne mogu da se setim, tako je monstruozno… Ha. Evo ga: mučio nas je srednjoročni plan! Mi smo sedeli potišteni, kao na optuženičkoj klupi, a govornici su nas nekako optuživali što se ne staramo dovoljno o srednjoročnom planu! Tad sam u očajanju podneo molbu socijalnom da me u pedesetoj godini penzionišu!!!“  Pesnik je bio bolestan od torture rečima.
Jer poezija je hramovno ognjište živog pulsirajućeg  jezika!

Antić je zbog svog slobodnog nesputanog jezika doživeo i pravo Sibirsko progonstvo. Godine 1957. Bude te godine jedno od prvih „Sterijinih pozorja“. Prvu nagradu osvoji dramatizacija pripovedaka Slavka Kolara Mi smo za pravicu, pod naslovom „Svoga tela gospodar“.
Mika ode u pozorišni klub, u starom Spomen-domu pored „tebis-placa“, i sedne za stočić, pod vedrim nebom sa laureatom. Kolar mu ukratko ispriča svoj život, bio je diplomirani stručnjak za agrar.
„I?!“
„I onda odem u partizane!“
„Šta!“, vikne Antić.
„Zar ste vi bili u partizanima? Kako to niko ne zna?!“
A Kolar se nasmeši pa kaže:
„Nisam ja kao neki koji su celog veka prizivali revoluciju, a kad je ona došla, sakrili se pod jorgan-planinu!“
Bila je to direktna aluzija na Titovog intimusa Miroslava Krležu!
Krajem tridesetih godina Tito se jedno vreme krio u stanu Miroslava i glumice Bele Krleže, rođene Kangrga. Dok ga policija traži po Zagrebu, on sedi u otmenoj sobi i piše napad na Krležu i njegov krug kao na „trockističku bandu razbojnika i ubica“. To objavljuje u  ilegalnom časopisu KPJ, „Proleter“. Policija naravno ima u svojim šapama časopis, čita ga, i Krležin stan je poslednje mesto gde bi tragala za „gensekom“.

Miroslav dođe posle dva sata u redakciju. Urednik kulturne rubrike Joca Vilovac, nekadašnji glumac u Novom Sadu, otišao je s gospođom na ručak u otmenu kafanu blizu jermenske crkve.
Nigde nikog.
Mika, drsko i oslanjajući se na svoj status miljenika cele redakcije, siđe u visoki parter stare palate predratnog „Jugoslovenskog dnevnika“, u štampariju i preda slovoslagaču list s tim  ekstra kratkim intervjuom.
Za razliku od većine novinara provincijalnog lista, koji su negovali dugačke člančine koji se kao čaršavi puni fraza prostiru po stranicama, Mika je znao za sjaj kratkih priloga udenutih među stupce, takozvanih „antrfilea“.
Kratko, a opasno!
Sutradan dođosmo u redakciju u Jovana Đorđevića 2, kad Vilovac samo što ne plače. Iza naočari mu sjakte suze, ali ne rose.
„Što si se tako snuždio?“
„Zamisli, Rašo, šta je Mika juče uradio! Doneo kratki intervju sa pobednikom ’Pozorja’, Slavkom Kolarom. Mene nije bilo tu, a on odneo u štampariju i predao slovoslagaču. Eno u današnjem broju taj užas!“
„Pa šta! Pobednik ’Pozorja’ zaslužuje trag u novinama!“
„E, moj čoveče! Eno od jutros zvone telefoni. Viču i prete iz ’ge-ka’, ’pe-ka’, ’ce-ka Srbije’ i iz samog ’ce-ka Jugoslavije’. Pitaju kako se smeo dozvoliti takav idejni promašaj! Uvređen je sam Krleža…“

(Udba i monstruozni Kos nisu pominjani, ali su se podrazumevali, da unesu drhtavicu u udove svih „odgovornih“ i „neudnih“).
Beležim ovo, ne da bih unizio Krležin neumrli lik, nego zato što se iz cele stvari vidi Mikina
odvažnost.

Kažu da je Krleža jednom pohvalio Antića. Ja nikad nisam prestao da cenim Krležinog Vučjaka o okrutnim zelenokaderašima, i njegovu mračnu pesmu o lavežu pasa koji odjekuje kroz provincijsku noć…

Miku, svog miljenika, radi sopstvenog opstanka, šefovi „Dnevnika“ otpuste. Njega kao već tada velikog dečjeg pesnika, zaposle u Beogradu u „Mladom pokolenju“, kod Mire Alečković koja je štampala Kafkin Proces. Bila je osetljiva na proces pesniku zvezda i patnje.
Bio je urednik poezije za decu.
U rano jutro bi polazio na stari voz u vagone treće klase, sad nazvane „druga klasa“, i klatio umornom glavom.
Mislim da je proveo po tim vozovima celu godinu dana.

Rekao sam da je to bilo Antićevo progonstvo, ali on nije prognan u daleke studene provincije,
nego je našao skrovišta u centru tornada, gde je, kažu, tišina. Pobegao je iz provincijskog Novog Sada, u centar oluje, u Beograd.

(Nisam znao da ga u „Dnevnik“ nisu vratili odmah. Idejno skretanje tog kalibra nije se moglo oprostiti ni zaboraviti za samo dvanaest meseci. Od Draška Ređepa čujem sada ovde da je pre povratka u „Dnevnik“ proveo bar godinu dana u novosadskom „Forumu“, mađarskoj  izdavačkoj kući. Kako Ištvan Đeze veli, tada se rodila zajednička srpsko-mađarska knjiga Antića i Ferenca Fehera).

Na kraju su oni koji ga vole, „dnevnikovci“, saopštili Antiću da može da se vrati u matične novine.
Ali, nisu mu dali da radi u kulturnoj rubrici, kao u moje vreme 1957. godine. Kultura je bila opasno političko tabu-polje!
Dali su mu da piše svakog petka po jednu reportažu o sudbinama građana.
O njihovim uspomenama na gorku ili plodnu sudbinu, na ratna vremena, podvige i patnje.
To je golemi korpus reporterske i sudbonosne proze, objavljivan pod naslovom „Obično petkom“.
O tom Antićevom nasleđu Rodoljub Malenčić, Mikin novinarski kolega napisao je čitavu knjigu. Kad se to integralno objavi, biće to epopeja panonskih ljudi i ravnice.

Antić je bio višestruko darovit čovek.

Razumeo se u muziku. Jednom je u Subotici na savetovanju uz festival omladinske muzike govorio o mladim muzičarima kojima su se ruke „pokvarile“, pa sviraju naopako. Davao je saveta mladim kompozitorima, muzičarima i pevačima da spontano oslobode kreativnost od uza discipline.

Sem pesništva čiji je žrec, bio je filmski reditelj i to zabranjeni.
Režirao je jedne zime u Srpskom narodnom pozorištu dramu.
Po februarskoj ciči zimi vidi da mu kum Ivan Hajtl, dobra duša u lalinskoj odeći, ide kući bez zimskog kaputa.
Hajtl mi je pričao:
„Sutradan on mi donese na probu svoj zimski kaput. Kako je bio niži i uži od mene, ja nisam
hteo da oblačim to, biće mi tesno. On navali, i ja navučem kaput jedva preko ramena, ne da se zakopčati, a kad sam opružio ruke, rukavi mi jedva stižu do lakata…“
Tako je saosećajan Mika bio.

U Pančevu se u mladim danima sredom sastajao sa mladim piscima, a petkom sa glumicama i glumcima, pričao mi je moj kumašin Petar Đurić.
(U svojim zapisima o umetnicima, Mika je pomenuo Đurića i krug pančevačkih stvaralaca iz pedesetih godina.)
Pozorište koje ga je ošinulo onim progonstvom je Mikina omiljena arena.
Napisao je jednu radio-dramu koju je njegov drug Đorđe Dimitrijević, „Dnevnikov“ novinar i eks-Parizlija, preveo na francuski.
Emitovao ju je pariski radio.
Evropski domet Miroslava Antića.

A kao da je najviše voleo slikarstvo. Kad sam s kamerom jedne nažalost neostvarene filmske priče o pančevačkim godinama M. Antića (a kog su Pančevci koji vladaju resursima zaboravili!) našao pred njegovom mamom Melanijom (tada u 92. godini života), rekao sam joj: „Mika je od vas nasledio svoje talente. Čuo sam od svoje mame Dare da ste vi u Mokrinu bili čuveni sa svojih prekrasnih vezova!“
Gospođa Melanija se nasmeši i pokaza na jedan masivni crni trpezarijski sto, prekriven belim čipkanim stolnjakom koji se spuštao skoro do zemlje:
„Eto, gledajte taj stolnjak, to sam ja izvezla!“
Najmlađa Mikina sestra Lela, majka valjanog proznog pisca, čuje me kako Mikine talente nalazim samo u majci Melaniji. Ispravi me u pauzi snimanja ponosnim otkrićem da je i Mikin otac Nenko bio neobično talentovan.
„Divno je pevao i svirao!“
A mama Melanija je kao mlada majka u mokrinskom sokolskom društvu, koje je bilo   obavezno da jednom godišnje odigra bar jednu dramu, bila glumica.
„Vaš otac je to režirao, kao sokolski načelnik!“

Kao slikar Mika je voleo lirske krokije. Kao da je njima hteo da dopuni svoju poeziju.
Jednom na prijemu u Skupštini grada Beograda priređenom za umetnike, upoznam profesora likovne akademije maestra Tabakovića iz znamenite aradske porodice arhitekata.
(Predrag Ristić, jedan od naših najvatrenijih genija, po ženskoj liniji je iz te porodice. Stari gospodin Tabaković mu je bio ujak).

Evo jedne dramatične scene iz Antićevog multitalentovanog života:
„Jedne godine“, pričao mi je stari gospodin, „na godišnjoj skupštini Udruženja likovnih  umetnika Srbije, pročitaju molbu pesnika Miroslava Antića da ga prime za člana slikarskog udruženja. Podignu se na to razjareni i narcisoidni slikari i održe seriju huškačkih napada na Miku.
– Nije njemu dosta njegove književne slave, nego bi hteo da nam zagrabi u naše domen, da se dočepa ateljea…
I sve ljuće i sve bešnje.
Ja ustanem i kažem:
„Čujte me mladi ljudi. Ostrvili ste se na pesnika koji ima i slikarskog dara. To je pomalo sramno što činite. Zar vi ne shvatate da je nama slikarima uputio molbu jedan lepi duh, jedan ’šengajst’! I to treba da nam bude na diku i ponos, a ne da ga ovde odbacujemo!“
I stvarno, skupština se smiri, i mi ga primimo među nas slikare!

Drago mi je što mogu ovu nepoznatu anegdotu da ostavim zabeleženu za sledeće generacije.

Raša Popov

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Raša Popov: Nepoznati Antić [Tema: Antić]

by admin time to read: 9 min
0