Razumeti tango [Tema: Tango]

| June 5, 2017 | 0 Comments

Piše: Kristin Denison

Probajte da zamislite mladića, od nekih četrnaest, petnaest ili šesnaest godina, koji krajem devetnaestog veka živi u mnogobrojnoj široj porodici u nekoj od najsiromašnijih oblasti Španije ili Italije. Čuo je da argentinska vlada vodi kampanju da upravo Ijude poput njega dovede u svoju zemlju. Nudi smeštaj, obrok tokom prve nedelje po dolasku, i pomoć u pronalaženju posla.

Do njega je već stigao glas o tome da je Argentina jedna od najbogatijih zemalja na svetu – znatno bogatija od njegove sopstvene i on odlučuje da se otisne na put, u toj dalekoj zemlji stekne bogatstvo, a onda se vrati i svojoj majci napravi novu, veliku i lepu kuću.

Zahvaljujući izgradnji železnice sredinom devetnaestog veka, Argentini se na raspolaganju našlo ogromno poljoprivredno i rudno bogatstvo, međutim ono što joj je veoma nedostajalo bili su – Ijudi. Čak i i krajem dvadesetog veka, u ovoj je zemlji, jedanaest puta većoj od Velike Britanije, živelo manje od 40 miliona Ijudi. U devetnaestom veku, ovaj je udaljeni kraj španske imperije bio praktično sasvim pust.

Vlada je, znajući da joj je za eksploataciju prirodnih bogatstava zemlje  potrebna radna snaga, donela svesnu odluku da privuče doseljenike, naročito one iz Evrope. Mladim su Evropljanima obećane subvencije, besplatan smeštaj i besplatna hrana po dolasku, a potom i zemlja ili posao.

Retko su stvarno dobijali obećanu zemlju, a posao koji ih je čekao bio je veoma težak i usamljenički, u najudaljenijim krajevima ove puste zemlje. Ali, očarani obećanjima, doseljenici su pristizali – stotine hiljada svake godine i u Buenos Ajresu su ubrzo svojim brojem premašili postojeću populaciju. Za razliku od neretko celih porodica pa čak i zajednica koje su u Ameriku odlazile možda i kako bi izbegle verski ili politički progon u domovini, ali svakako planirajući da u novoj zemlji ostanu i da u njoj započnu novi život, u Argentinu su se doseljeavali pretežno mladi samci u potrazi za poslom, a mnogi od njih su čvrsto verovali da će se obogatiti i potom vratiti kući.

Muškarci u Buenos Ajresu, 1906. godine

I tako, naš mladić, prvi put u svom životu, napušta majku, svoje sestre, strine i tetke, i polazi na dugo putovanje brodom do Argentine. Stiže u veliku luku, Buenos Ajres, koji je, samo nekoliko godina ranije i sam praktično selo, sada prerastao u bizarni konglomerat sofisticirane evropske metroplole i gradića sa Divljeg zapada. U svakoj njegovoj ulici nailazi na više Ijudi no što je ikada ranije u svom životu imao priliku da sretne, i gotovo svi su muškarci.

Verovatno nikada nije stekao bogatstvo, niti je ikada svojoj voljenoj mami napravio veliku kuću. Zapravo, verovatno više nikada nije ni video svoju majku. Raspršile su se nade i želje s početka njegovog dugog puta. Neko se i obogatio, naravno, bogati su postali još bogatiji, zapravo zastrašujuće bogati. Ali većina je i dalje bila siromašna – neki tek što su sastavljali kraj s krajem, drugi su pokrenuli sopstveni posao ili postali čak i sasvim dobrostojeći, iako nikada pravi bogataši.

Majska avenija – Avenida de Mayo, Buenos Ajres, 1894. godina

Naš se mladi čovek zatekao daleko od svih koji su ga ikada voleli i svih koji su mu nešto značili. Možda bi na nekom drugom mestu razmišljao o tome da se oženi, zasnuje porodicu i izrodi decu koju će voleti. Ali grad u kom se nalazi je grad muškaraca. Možda će upravo on biti jedan od srećnika koji će naći ženu da ih voli, ali su za to u stvari šanse bile veoma slabe. Možda će, zaradi li nešto novca, moći da naruči mladu putem pošte. Sva je prilika, ipak, da će mu društvo uglavnom praviti muškarci.

Neki su muškarci, naravno, savršeno srećni u društvu drugih muškaraca i ne osećaju bilo kakvu potrebu za ženskim prijateljstvom. Većini je, ipak, bilo uskraćeno nešto od vitalne važnosti. Buenos Ajres je, posebno u siromašnijim predgrađima, bio opasno mesto u kom su muškarci za pojasom nosili noževe dužine omanjih mačeva. Samouvereno, mačo držanje bilo je nužnost. Bilo šta drugo smatrano je znakom slabosti. Za mnoge su usamljenost i izolacija bili gotovo nepodnošljivi.

Jedino gde su mogli da ispolje sopstvenu nežnost meku i milu stranu svoje prirode bilo je ili u naručju prostitutke ili dok igraju Tango.

Tango je nastajao sredinom devetnaestog veka, mešajući muzičke i plesne elemente koje su sa sobom u Argentinu donele mnogobrojne male doseljeničke zajednice. Bio je jedan od prvih plesova u kom je par bio u sablažnjujuće intimnom stavu koji je popularisao bečki valcer, a u kom su muškarac i žena stajali jedno naspram drugog i zagrljeni. Ovaj izvorno ulični ples nisu ni osmislili, niti su ga ostalima prenosili plesači kao što je bio slučaj sa mnogim drugim evropskim plesovima. Sami su ga stvorili oni koji se možda nisu služili istim govornim jezikom, ali su želeli da se kreću zajedno uz prijatnu novu muziku koja je nastajala oko njih, u potrazi za trenutkom zadovoljstva u svom često veoma teškom životu.

Da bi zaigrali sa ženom, doseljenici u Buenos Ajres morali su da znaju da plešu i to na način koji ženama prija inače one sa njime uopšte ne bi ni igrale. Zahvaljujući jedinstvenim zahtevima ovog grada u jednom sasvim vanrednom trenutku njegove istorije, odvijala se evolucija Tanga, učinivši ga nečim što je znatno više od samog plesa. Tango je postao izraz za fundamentalnu Ijudsku potrebu: glad duše za dodirom sa drugom dušom.

Tradicionalni metodi učenja Tanga

Tango je bio kamen temeljac argentinske kulture. Do 1940-ih pouzdano, a verovatno i znatno ranije, postojao je samo jedan način – i to iznenađujuće formalan – na koji je muškarac učio da igra.

Mladi čovek koji je postajao svestan čari mladih žena, bio je takođe svestan i toga da je jedini društveno prihvatljiv način da ih sretne bio da igra Tango.

Čak sve do 1940-ih i ranih 1950-ih, u posebnoj istoriji Buenos Ajresa, kao i prema vladajućim društvenim konvencijama, to je značilo da je na zvaničnim plesnim večerima, takozvanim milongama, uvek bivalo znatno više muškaraca nego žena. Ukoliko se mladić na milongu uputio s tek nekoliko koraka i puno nade, nijedna od žena ne bi igrala sa njim jer je dvorana bila puna onih koji su bili vrsni plesači. Da bi uopšte uzeo ženu u naručje on je morao da ume da igra, a da bi igrao sa najprivlačnijim ženama i najboljim plesačicama, morao je u tome da bude stvarno dobar.

Da bi naučio da igra, mladić je odlazio na plesne vežbe sa muškarcima, poznate kao praktike. Neko bi vreme samo posmatrao, zatim bi neko od starijih počinjao da ga podučava kako da prati – to jest, kako da igra ono što se tradicionalno smatra ženskom ulogom. Novajlija bi tako naučio gramatiku Tanga – tehniku koja je svemu temelj – kako da stoji, kako da hoda i kako se tela odnose jedno prema drugom. To je ono što definiše ovaj ples i čini mogućom komunikaciju i razumevanje dvoje koji igraju. Novajija bi takođe počinjao da dopire do smisla Tango vokabulara uobičajenih pokreta koji su rezultat tehnike, i u koje je kao u svoj spoljašnji, vidljivi oblik zaogrnuta komunikacija plesnog para.

Muškarci koji igraju i poziraju za fotografiju, 1903. godine

Kada je smatrao da mladi čovek već dovoljno dobro prati, za šta je obično bilo potrebno da nekoliko meseci odlazi na praktiku četiri – pet puta nedeljno, stariji plesač bi ga uputio da pokuša da vodi drugog mladića koji je takođe dobro pratio. On bi pokušao da povede neke od koraka koje su vodili plesači sa više iskustva. Ponekad bi mladiću korake pokazivao stariji muškarac.

Nekada su samo gledali, a potom zajedno sami razrađivali korake.

Ako su i onaj koji vodi i onaj koji prati bili iskusni u gramatici plesa i ako su vokabular Tanga poznavali iz ugla onog koji prati, mogli su zajedno da brzo, precizno i na najbolji način kombinuju korake i da ih vode tako da može da ih isprati i neko ko nikada ranije nije pratio baš tu kombinaciju koraka.

Tako bi došao i dan kada bi stariji muškarac rekao mladom da obuče svoje najbolje odelo, jer će sa njim ići na milongu. Naravno, na milongi nijedna žena ne bi igrala sa njim sem ukoliko ga je već videla da igra i ukoliko je znala da on ume da igra. Dakle, njegovi iskusniji kompanjoni bi ženu s kojom su bili prijatelji, zamolili za vrlo posebnu i ličnu uslugu, to jest da igra sa novajlijom kako bi ga i ostale žene videle.

Ukoliko njegova prva milonga ne bi prošla kako treba, proveo bi na praktikama još nekoliko meseci pre no što bi se usudio da pokuša ponovo. Čak i ako je bio uspešan na milongama, i ako su mnoge žene želele da igraju sa njim, nastavljao je da odlazi na praktike, da bi i dalje učio, da bi stvorio sopstvene korake i uopšte, da bi vežbao igrajući obe uloge. Ponekad su na praktikama dvojica muškarca demonstrirala zajednički ples, i očekivano je da standard bude veoma visok. I standard uobičajenog igranja na praktikama mogao je, takođe, da bude izvanredan. Na najboljim praktikama bivao je i viši no na samim milongama.

Za ceo proces, od odlaska na praktiku do prvog plesa sa ženom, muškarcu je obično bilo potrebno oko tri godine, od kojih je prvih devet meseci provodio samo prateći.

Pitala sam mnoge muškarce, iz mnogih različitih delova Buenos Ajresa, zašto su odlučili da započnu dugotrajan proces učenja kako da igraju Tango. Gotovo bez izuzetka, zagledali bi se negde u daljinu, preko lica bi im preleteo osmeh i onda bi rekli… vidiš, bila je ta devojka…

Jedan od njih, rođen ranih 1930-ih, ispričao mi je da je kao dete mrzeo Tango jer su ga njegovi ujaci terali da okreće ručicu gramofona dok su vežbali kod kuće, a sve što je on hteo bilo je samo da izađe i da se igra. Međutim, nekoliko godina kasnije, kad mu je devojka o kojoj je maštao rekla da bi trebalo da nauči da igra Tango, potražio je najboljeg plesača u svom delu grada i zamolio ga da mu preporuči praktiku. Znao je da nema alternative. Ako ne nauči da igra, praktično nije ni imao izgleda da ikada nađe devojku. Nikada mi nije ispričao šta se dalje desilo sa tom devojkom, ali je Ijubavi koju je otkrio prema Tangu ostao veran čitavog svog života.

Načini na koje su žene učile da igraju bili su manje strukturirani. Uglavnom su učile u svojoj kući, od svojih očeva ili braće, ili od svojih majki i sestara.

Iskustvo žena u vođenju bila je jedna od bolje čuvanih tajni Tanga. Bilo kako bilo, iako nije bilo javnih okupljanja na kojima bi žene igrale jedna s drugom, one jesu vežbale iza zatvorenih vrata. Kad mi je prvi put žena koja je igrala u Zlatno doba rekla da je učila igrajući sa svojom majkom, vrlo ju je zabavio izraz iznenađenja na mom licu. Imala sam utisak da u Zlatno doba žene nisu vodile, ali je činjenica bila da je njena majka zapravo bila umešan lider. Njoj je to bilo sasvim uobičajeno.

Proces učenja bio je za novu učenicu isti kao i za mladića koji je učio da prati. Bila je podučavana tehnici plesa – kako da hoda i kako da stoji, kako se dva tela odnose jedno prema drugom – i tako što je vežbala i igrala sa nekim ko je već bio vešt u plesu. Kako je društvena konvencija podrazumevala da u javnosti žena prati pre nego da vodi, njena obuka nije morala da bude nastavljena, ali one žene koje su za to bile zainteresovane, počinjale su i da vode – iako uvek i samo u privatnosti.

S obzirom da nije bilo formalnih ‘časova’ kakve smo navikli da očekujemo na modernoj Tango sceni, Ijudi ponekad dolaze do pogrešnog zaključka da su muškarci koji su igrali u Buenos Ajresu bili samouki, što je potpuno pogrešno razumevanje procesa praktike. Muškarci koji su igrali u Zlatno doba uvek s poštovanjem i toplinom govore o muškarcima od kojih su učili. U društvu u kom je formalno obrazovanje prestajalo u jedanaestoj godini, pripravnički staž bio je uobičajen način ovladavanja bilo kojom veštinom, i od mladića se očekivalo da uče posmatrajući majstora pre nego što njihovo podučavanje otpočne.

Kako nisu postojali časovi, nije bilo ni potrebe da majstor artikuliše ili racionalizuje način na koji on sam igra kako bi podučio učenika, kao što to mora onaj koji drži časove, i od početnika se nije očekivalo da ima intelektualno razumevanje onoga što je učio da čini sa svojim telom.

(To je podrazumevalo da je, kada su se 1980-ih pojavili prvi Tango časovi, nekolicina onih koji su najviše znali o Tangu mogla da objasni šta oni sami rade dok igraju Tango, i to na način koji su novi plesači mogli da razumeju, s obzirom da njima samima, kada su bili početnici, to isto nikada nije bilo rečima objašnjeno.) Umesto toga, novajlija je na praktici učio kao što dete uči da govori: najpre upija jezik od onih oko sebe koji se njime tečno služe, posle otprilike devet meseci, pokušaće da sroči po koju reč, a potom će postepeno sticati samopouzdanje i ovladavati veštinom sve dok, otprilike tri godine kasnije, ne bude bilo u stanju da se smisleno uključi u razgovor. Početnici su bivali manjina na praktikama i bili su okruženi Ijudima koji su dobro igrali tako da su njihove greške brzo ispravljane, za razliku od situacija u kojima broj početnika premašuje broj iskusnih. Pred njima je bilo mnoštvo uzora na koje su mogli da se ugledaju, i lično iskustvo o tome šta jeste i šta nije prijalo onome ko prati. Nisu se bavili time kako da igraju samo za sebe. Upijali su i akumulirali mudrost mnogih generacija koje su pre njih kročile istim putem.

Muškarci igraju na plaži 1904. godine

Na praktikama je postojala hijerarhija. Mlađi su se muškarci obraćali najboljim i najiskusnijim igračima na svojim praktikama kako bi ih vodili. Ukoliko je stariji igrač smatrao da je mlađi izveo nešto što nije elegantno ili je neprikladno, opomenuo bi ga da to više ne radi – i mlađi se igrač tome povinovao (ili je bar veoma vodio računa da to ne ponovi pred onima na koje se ugledao na svojoj praktici). Ovaj se odnos produžavao godinama, čak i ukoliko je na milongama mlađi igrač sticao reputaciju dobrog plesača – pa čak i ako je odlučio da postane profesionalni plesač koji nastupa u pozorišnim predstavama (ili, pred kraj Zlatnog doba, na televiziji).

Praktika nije bila samo prilika da novajlije uče da igraju. Bila je važan deo života svih muških igrača Tanga. Muškarci su nastavljali da odlaze na praktike svako veče nekoliko sati pre milonge, i često su na milongu i odlazili zajedno, kao grupa.

Još tokom 1990-ih imala sam retku sreću da budem pozvana da se pridružim maloj grupi muškaraca koji su odlazili na istu praktiku još od 1940-ih i 1950-ih, i još uvek su se sastajali da vežbaju i da sa onima koje poštuju razmene mišljenja o tome kako bi mogli da usavrše svoj ples. Kada su me prvi put pozvali da im se pridružim bilo je to zato što je jedan od njih video da vodim. lako je postojao izvestan otpor prema ženama koje su vodile na milongama u Buenos Ajresu (uvek sam se trudila da vodim jedino tamo gde se to moglo smatrati prihvatljivim), iznenadila sam se koliko su često muškarci koji su sami učili u Zlatno doba na to što me vide da vodim reagovali tako što su želeli da mi pomognu da postanjem bolji lider, baš kao što su stariji lideri na praktikama pomagali njima, dok su oni sami bili mladi. U okviru praktike, iskusni su muškarci često imali stalne plesne partnere.

Ponekad bi na praktikama demonstrirali ples i standard koji se očekivao bio je viši nego kada je reč o profesionalnim parovima (gde muškarac vodi a žena prati) koji su igrali u pozorištima. Muškarci su ulagali ogroman trud kako bi postali što je moguće bolji plesači, i na praktikama su imali priliku da se razmahnu, s obzirom da je to bilo bezbedno mesto za njihove greške. Kada bi mu se u društvenoj prilici ukazala mogućnost da igra sa ženom, za muškarca je prioritet bilo da se žena oseća komforno i bude zadovoljna, pa nikada i nije samoga sebe dovodio u situaciju u kojoj je mogao da napravi grešku, i zbog koje bi njoj moglo da bude neprijatno.

Muškarci i žene nisu zajedno odlazili na časove na kojima bi naučili izvestan repertoar koraka. Niko nije ni mogao da podrazumeva da će dok igra s ženom ona znati koji bi pokret ‘trebalo’ da učini. Zato je muškarac morao da bude u stanju da vodi svaki deo svakog pokreta. I zbilja, muškarci su neobično uživali u tome da stvaraju koreografske obrasce koje pratilac nije ranije igrao, upravo kako bi onima koji posmatraju pokazali koliko dobro vode.

O tome šta znači biti dobar muški plesač Tanga postojala je samo jedna definicija vredna pažnje – najbolji je bio onaj ko je ženi pružio najprijatnije iskustvo.

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Razumeti tango [Tema: Tango]

by admin time to read: 13 min
0