Sada dolazi moja komedija (3) – Ljudsko sam biće: ništa što je ljudsko nije mi strano [Tema: Pozorište]

| November 26, 2015 | 0 Comments

mask

Ronald Harvud: Istorija pozorišta – sedmi dio

Sada dolazi moja komedija 3

Prolozi koje je pisao Plaut iziskuju posebnu vrstu izvođača: nikakvi stihovi neće, ma kako da su smešni kad se čitaju, izazvati ništa više do pritajeni osmeh ukoliko glumac koji ih izgovara ne poseduje dar komičara. U današnje vreme mnogo se pažnje poklanja „vremenskom planiranju”, što se može definisati kao instinkt da se tekst izgovori u pravom trenutku znati koliko dugo publika može da se pusti da čeka. I dok je taj talenat svakako koristan, verujem da najfiniji komediografi i glumci komičari poseduju talenat veće važnosti, koji je deo njihove ličnosti: onaj visoko individualan napon u izvođaču koji čini da publika očekuje smeh. Plautove reči podrazumevaju tu vrstu glumca, i zavise od njega, kao i reči svih pisaca komedija. U jednom formalnijem smislu, tradicija improvizacije, večiti tipovi i šaljive situacije, uz skaredne naglaske, inficirali su pisanje farse kad god i gde god je farsa uopšte postojala. Žorž Fejdo (Georges Feydeau), Artur Pinero (Arthur Pinero), Brandon Tomas (Brandon Thomas, autor jednog od klasičnih dela tog žanra, Čarlijeva tetka /Charleys Aunt/ i Ben Travers (Ben Travers) svi su se oni oslanjali na sredstva koja su prvi efikasno upotrebili Aristofan, Menandar i Plaut. Ponovo ćemo se s njima susresti kasnije u ovoj priči, u obliku italijanske Commediae dell Arte; iako niko ne može da dokaže da ona direktno vodi poreklo od rimske komedije, nesumnjivo je da prolazi kod iste publike i koristi se istim postupcima. Farsična bučna tradicija predstavlja jednu stranu razvoja komedije; Rim je, međutim, razvio i jedan suptilniji uticaj, i razum koji je više u tonu s onim što je najbolje u rimskoj kulturi. On je pripadao autoru čuvene izreke: Homo sum: humani nil a me alienum puto. Vel me monere hoc vel percontari puta; rectumst ego ut faciam; non est te ut deterream. „Ljudsko sam biće: ništa što je ljudsko nije mi strano. Nazovite to zebnjom ili radoznalošću. Ako ste u pravu, i ja to mogu da učinim; ako grešite, mogu da pokušam da vas sprečim.”

Šteta je za Terencija što je prenet u sumračne polusvetove rečnika citata; mnogi od njegovih naslednika među komediografima bili bi zadovoljni da ove reči uzmu za svoj moto. Za Terencija se kaže da je rođen kao rob u severnoj Africi oko 195. godine p. n. e. i mogao je imati oko jedanaest godina kada je Plaut umro. U Rim ga je doveo njegov gospodar, koji ga je obrazovao, a zatim mu dao slobodu. Njegov prijatan izgled i inteligencija odveli su ga u aristokratske književne krugove, u kojima je voleo da se kreće. Za razliku od Plauta, on se malo dopadao opštem ukusu, pa je tako većina od njegovih šest pozorišnih komada propala. Cetiri od njih su se zasnivali na komadima Menandra, koji mu je bio idol. Humor mu je bio suptilan, i uglavnom nije bio naklonjen farsi niti preteranoj karakterizaciji. Terencije je umro mlad, a jedna priča o njegovoj smrti tragično je obojena: priča se kako je bio otišao u Grčku da bi tražio Menandrove drame koje su podesne za adaptaciju, i da je tamo umro od tuge zato što se prtljag u kome su se nalazile njegove nove, tek napisane drame, izgubio. Cak i da priča nije tačna, ona simbolise ono što je Aristofan otkrio, a biografije mnogih kasnijih pisaca komičara i humorista potvrdile, naime: naterati ljude na smeh nije nikakva šala. Poslednjih godina života Terencije je shvatio da se vremena menjaju. Osetio je da je pozorište, onakvo kakvim ga je znao, počelo da opada, pa je u usta svog glumcaupravnika Lucija Ambiviusa Turpija stavio ove reči:

Ova drama zove se Svekrva, ponovljena predstava, pošto nas nikada ranije nisu pristojno čuli. Neki maler je terao ovu predstavu! Uvek bi nešto krenulo naopako. To možete nadoknaditi ako mi ovoga puta pružite svoju blagonaklonu podršku. Prilikom prvog prikazivanja, ljudi su načuli nešto o nekim bokserima, i kako će se pojaviti hodaci po žici, pa me je gomila njihovih navijača, sva ta buka i povici žena, naterala da preuranjeno napustim komad. Onda sam odlučio da obnovim jednu svoju staru praksu: da pokušam po drugi put. Ponovo sam je postavio. Prvi čin je išao dobro dok najednom ne stiže vest da će nastup imati i gladijatori. Ljudi se sjatiše, nastala je konfuzija, pravi pakao, svi su se tukli da dođu do mesta! Pa, nisam imao šanse: jednostavno sam otišao. Danas, međutim, nema nikakvog uznemiravanja; mirno je i tiho. Ovo je meni dobra prilika da vam prikažem komad, a vama prilika da pozorištu ukažete malo poštovanja.

Tu podršku pozorištu nije imao ko da čuje, a sam govor je u sebi sadržavao objašnjenje: većina ljudi želela je spektakle, gladijatore, žonglere, boksere i akrobate. Tradicionalne rimske osobine: ozbiljnost, strogost i dostojanstvo uskoro neće ništa vredeti. U vreme rodenja Hrista, Avgust Cezar, prvi rimski imperator, bio je na vlasti već više od dvadeset godina, vladajući oblašću u koju su bili uključeni Evropa, Severna Afrika, Mala Azija i dalje. On i njegovi naslednici bili su među najmoćnijim ljudima koji su ikada postojali, a to je bila materijalna snaga, ojačana vojskama i izražena dragim kamenjem i zlatom. Materijalizam je cvetao u svim svojim oblicima, bogatstvo se slivalo u grad, i luda trka za novcem, luksuzom i uživanjima nije prestajala. Religija, paganska religija Rima, izgubila je svoje uporište. Za pozorište je tužan paradoks da se veliko doba rimske drame nije poklapalo s velikim dobom izgradnje pozorišta: nisu bili u sazvučju.

U vreme kada su Plaut i Terencije bili na vrhuncu, u Rimu nije bilo stalnih pozorišta, i to iz čudnih puritanskih razloga. Verovalo se da bi pozorište sa sedištima bilo štetno po javni moral. Kad god se javio neki pokušaj da se izgradi pozorište, on bi bio sprečen. Rimski general Pompej pronaći će lukav način da zaobiđe ta ograničenja: postavio je svetilište jednoj važnoj boginji iza sedišta na vrhu onoga što se zvalo cavea, auditorijum. Tako su sedišta postala stepenici do svetilišta. Jedna je stvar bila srušiti pozorište, a sasvim nešto drugo oskrnaviti hram: napravljen je raskid. Izgradnja pozorišta postajala je sve složenija, s platnenim zaklonima od sunca, za publiku, i ekstravagantnim sedištima i gradevinama oko pozornice. To su uskoro postali hramovi spektakla.

Koloseum je, na primer, mogao da primi 50.000 ljudi. Tamo su Rimljani mogli da posmatraju kako se gladijatori bore međusobno, ili protiv egzotičnih divljih zveri; to mesto je čak moglo da bude ispunjeno vodom, za lažne pomorske bitke. Pozorište je bilo neophodno za carsko rimsko društvo, ali ne za dramu, i ne za kvazisvete ciljeve Grka. Satiričar Juvenal je rekao kako samo dve stvari interesuje mase hleb i cirkus, i što je cirkus bio spektakularniji, to se više dopadao. Rim je bio veoma bogat, ali stanovnici su bili mnogobrojni, i uglavnom neobrazovani i nepismeni, u jednoj privredi koja je bila haotična i gde je broj nezaposlenih mogao da iznosi i 150.000. U jednom periodu bilo je skoro šest meseci državnih praznika. Mase je trebalo zabavljati, prikovati za prolazni trenutak. To je značilo zasititi njihova čula i otupeti njihove umove; pozorišta su bila ispunjena spektaklima kojima nije bilo premca po kitnjastosti, raskoši i brutalnosti. Najpopularniji od svih događaja bio je prolivanje ljudske krvi. Spektakl, međutim, nije bio jedini oblik zabave, i širom imperije Rimljani su gradili nova pozorišta ili adaptirali ona grčka, praveći ih grandioznijim i manje demokratskim, sa specijalnim sedištima za malobrojne favorizovane.

Rimsko pozorište bilo je eho klasne strukture društva: svaka klasa je sedela na različitoj galeriji, a one su bile odvojene pregradama. Faktor koji ovde treba istaći, zbog uticaja na jedno kasnije doba, jeste sledeći: u toku perioda ovakve gradnje, arhitekta po imenu Vitruvije radio je na jednoj zamašnoj tezi od deset knjiga na svoju temu, De architectura. Peta knjiga obrađivala je izgradnju pozorišta i bila je ilustrovana dijagramima. Vitruvije se nije bavio onim što se izvodilo u pozorištu već se potrudio da pozorišta sistematizuje, s njihovim ukrašenim nišama, raskošnim arhitektonskim prednjim delovima scene i ložama za privilegovane. Uglavnom su izvođene komedije, bilo obnovljene Plautove i Terencijeve, ili savremeni komadi, od kojih nijedan nije stigao do nas. Dramska umetnost je uz to postala i dekadentna, i možda su najveće otkriće bile drame koje su bile napisane u doba Imperije, tragedije Lucija Aneja Seneke, koje se nisu izvodile u pozorištima, ukoliko su uopšte bile izvođene; one kao da su bile napisane da bi se čitale ili recitovale. To su bile drame pune krvi i užasa, koje su slikale nasilje na dvorovima imperatora Kaligule i Nerona, gde je ljudski život bio jeftina roba. Seneka je roden u Kordobi, u Spaniji, 4. godine p. n. e. i imao je uspešnu karijeru u politici i pravu pre nego što ga je 41. n. e. proterao Klaudije, navodno zbog ljubavne veze s imperatorovom sestričinom. Kasnije je podučavao mladog Nerona i jedno vreme imao znatnu moć a onda je izgubio imperatorovu naklonost i strateški se povukao. Na kraju je bio optužen da je umešan u pripremano ubistvo Nerona, koji mu je naredio da izvrši samoubistvo. Njegov najjači uticaj osetio se u kasnijim vremenima, u formiranju renesansne tragedije i u obilju krvi i retorike u dramama kao što je Španska tragedija (The Spanish Tragedy) Tomasa Kida.

Senekino delo nikada nije bilo cenjeno van dvorskih krugova. Za života i u godinama koje su usledile neposredno posle njegove smrti, narod je više voleo jedan drugi tip zabave, koji je vodio poreklo iz Grčke koji je bio sekularan, i nije bio vezan za verske svečanosti. Glumci nisu nosili maske i bili su odeveni u savremenu odeću. Iako je to u suštini bila improvizovana farsa, vremenom su i one bivale zapisivane. Žene, često prostitutke, pojavljivale su se nage na sceni. Preljuba je bila popularna tema, a imperator Heliogabal je naređivao da se one pred njim izvode. Nimalo ne iznenađuje što su glumce smatrali nemoralnim i društveno inferiornim. Jedna vrsta zapleta iziskivala je egzekuciju, pa su neki nesrečni kriminalci na sceni razapinjani na krst. Ovaj oblik je imao zbunjujući naziv pantomima, imitiranje, mada to nije bilo ono što mi danas nazivamo pantomimom, jer u rimskim verzijama glumci su govorili.To je bio najpopularniji pozorišni žanr u Rimu, i čak je u VI veku n.e. jedna pantomimičarka, Teodora, postala carica u Konstantinopolju. Rimljani su važnost pantomime izrazili tako što su jedanput napravili rusvaj oko toga ko je bio najveći umetnik pantomime onoga vremena.

Postojala je ipak i pantomima u smislu neme predstave. Jedna priča kaže da je neki rani glumac i dramski pisac, Livjje Andronik, toliko naprezao glas da je onda morao da se ograniči na izvođenje propisne gestikulacije dok je neki pevač pevao reči. Učitelj i retoričar iz I veka n.e., Kvintilijan, daje ovaj opis izvođaca: Njihove ruke zahtevaju i obećavaju, one pozivaju i otpuštaju; one prevode užas, strah, radost, tugu, oklevanje, priznanje, kajanje, odmerenost, napuštenost, vreme i broj. One uzbuđuju i one umiruju. One preklinju i odobravaju. One poseduju snagu imitiranja koja zamenjuje reči. Da bi dočarale bolest, one imitiraju doktora koji opipava puls pacijenta; da bi ukazale na muziku, one šire svoje prste tako da podsećaju na liru.

Učesnici u spektaklima, izvođači po cirkusima, umetnici koji su glumili u komedijama i predstavama bez reči, u pantomimama, bili su oni koji su obezbedivali zabavu širom Rimske imperije. Kada je Rim progonio hrišćane, pantomime su pravile parodije na njihove obrede i ismevale verske činove kakav je krštenje. Zauzvrat, rana hrišćanska crkva žigosala je pantomimu kao nemoralnu. Pa ipak susret između pozorišta i nove religije nije bio potpuno neprijateljski, a crkva je upamtila naročito jednu priču. Godine 287. n. e., u vreme kada je Dioklecijan vladao Rimom, prefekt egipatskog grada Antinoja, Arijan, naredio je progon hrišćana. Jedan čovek, dakon, optužen da je prigrlio novu veru a očigledno nespreman za mučeništvo, napravio je plan da spase svoju kožu tako što je ubedio slavnog pantomimičara Filemona da zauzme njegovo mesto u obredu u kome bi on nosio dakonovu odeždu i prineo uobičajene ponude paganskim bogovima. To je trebalo da oslobodi grehova jadnog đakona. Filemon se složio s tim prerušavanjem, ali kada je došao da stane ispred Arijana, povijene glave i s kapuljačom, njega je obuzeo duh koji je trebalo da bude dakonov. Umesto da prinese paganske ponude, Filemon je rekao: ,Ja sam hrišćanin i neću prinositi nikakve žrtve.”

Pustio je da mu kapuljača spadne tako da su svi mogli da vide da to nije bio plašljivi đakon već njihov popularni miljenik. Arijan i gomila preklinjali su ga da opovrgne ono što je rekao, ali on je odbio. Radosno je otišao u smrt i za njegovu vernost crkva ga je proglasila svetim. Bilo da je tačna ili netačna, priča o Svetom Filemonu je značajna po onome što predskazuje, Sve snage su zastupljene: paganska prošlost, hrišćanska budućnost, pozorište i crkva. Bez obzira koliki je bio taj očiti antagonizam, religija i drama bile su neizbežno još jednom spojene. U međuvremenu, u petom veku su sve pantomime bile ekskomunicirane, a u šestom je hrišćanski imperator Justinijan zatvorio sva pozorišta u carstvu. Pozorište je izašlo na ulice.

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sada dolazi moja komedija (3) – Ljudsko sam biće: ništa što je ljudsko nije mi strano [Tema: Pozorište]

by admin time to read: 10 min
0