Piše: Božo Koprivica
Euzebio da Silva Fereira
(1942 – 2014), Portugal
Klub: Benfika, igrao u Americi i Kanadi
U oktobru 1955. u grad Lorenco Markes došao je Stenli Metjus. Ma jednoj od kraćih turneja po Africi došao je i u Mozambik da odigra nekoliko utakmica i održi nekoliko uličnih časova driblinga.
Na jednoj utakmica u Lorenco Marakešu među dječacima koji su dodavali loptu bio je i dječak Euzebio da Silva Fereira. Njegova majka, udovica, izdržavala je osmoro djece. Euzebio je po ceo dan igrao fudbal, bos, po prašnjavim ulicama. Imao je nadimak Ninquem (ništavko ili nikogović).
U hronici fudbalskog kluba Sporting piše da je Euzebio sa deset godina trenirao u njihovoj filijali u Mozambiku. Onda ga je na aerodromu u Lisabonu kidnapovala Benfika. To je ta zvanična povest. Kad je već bio mladić, primetio ga je jedan Italijan, Amorati. Odveo ga je u Lisabon zato što za put do Italije nisu imali dovoljno novca…
…U kafani Njujork, Budimpešta, proleće 1943, sedeo je Eduard Sam, pio zlatno pivo i posmatrao prolaznike. Iskoristio je priliku i da telefonira, udvarao se jednoj kasen-frajli, nekim poznanicima. Zvao je Idu Kraus, udovicu optičara Krausa, Zigmunda Morica, Aladira Nađa, Klaru Kon i Belu Gutmana, železničkog službenika za koga mu je jedan ženski glas (po svoj prilici njegova žena) plačući rekao da Bele više nema među živima…(Danilo Kiš, roman Peščanik). Eduard Sam i Eduard Kiš mislili su da je Bela Gutman nestao u nekom nemačkom, koncentracionom logoru…
…Krajem 1960. Euzebio je došao u Lisabon, u Benfiku. Dočekao ga je Bela Gutman, trener, i odmah je prepoznao velikog igrača. Bio je to onaj, baš taj Bela Gutman iz Kišovog romana Peščanik.
Na Pariskom turniru, maja 1961, igrali su Santos i Benfika, Euzebio je bio rezerva, a kad je Santos poveo sa 3:0 ili 5:0, svejedno, Gutman ga je uveo u igru i Euzebio je zabio tri gola.
Tako su se sreli, u Parizu, Pele i Euzebio. Već sledeće godine Benfika je igrala finale Kupa šampiona sa Realom. Amsterdam, 2. maj 1962. Bilo je to jedno od najlepših, najuzbudljivijih finala Kupa šampiona. Real je vodio sa 3:2, Puškaš je dao tri gola, izjednačio je Kolunja. A onda je Euzebio rešio to finale, za tri minuta. Bio je strelac u 65. i 68. minutu. Ezuzebio je imao 20 godina: Mislim da mi je to bila najbolja igra u karijeri.
…Najveće iznenađenje na Svetskom prvenstvu u Engleskoj, 1966. napravila je Severna Koreja, pobedila je Italiju (Đani Rivera i Sandro Macola) sa 1:0. U četvrtfinalu Koreja je nakon 20 minuta vodila protiv Portugala sa 3:0. Onda je Euzebio za 33 minuta postigao četiri gola, pobedio je Portugal – 5:3.
Najveći duel na tom prvenstvu, duel bez ijednog faula, vodili su Valerij Voronjin i Euzebio da Silva Fereira. Utakmica za treće mesto, na punom Vembliju, SSSR – Portugalija. Veliki napadači (Euzebio je s loptom trčao sto metara 10,9) imaju moć da se u sprintu zaustave, a da protivnik odleti u prazno. U jednom takvom sprintu, kod leve aut linije na sovjetskoj polovini, Euzebio se ukopao, hteo je da izbaci protivnika. Nije očekivao da će ga Valerij Voronjin pročitati i mirno odneti loptu. Euzebio je sačekao da lopta ode u aut, da Voronjin i on dođu u krupni kadar i onda mu pružio ruku. Vembli je bio prava scena za ovaj aristokratski gest Euzebija. To ni na jednom prvenstvu sveta nisam video. Euzebio je bio u Engleskoj najbolji igrač i najbolji strelac. Kako se samo radovao posle svakog gola, kako je dizao ruke u zrak. Dao je devet golova, a opet je na njegovom licu (severnjača oko očiju) bila neka tuga, beskraj i pepeo.
(nastaviće se)
