Samo smo zajedno jaki

| October 18, 2013 | 0 Comments

Piše: Zygmunt Bauman

Pre izvesnog vremena u Lajpcigu, predstavnici 70 socijalističkih i socijaldemokratskih partija iz celog sveta okupili su se da obeleže jubilej otvorenog pisma koje je 1. marta 1863. objavio jedan građanin Vroclava po imenu Ferdinand Lasal. U pismu se Lasal obratio ljudima koji trpe nepravdu, netoleranciju ili kojima je uskraćeno dostojanstvo. Pozvao ih je da se ujedine u izgradnji sveta koji će ispuniti principe pravde. Nedugo zatim, 23. maja, prvi sastanak adresata ovog pisma održan je u Lajpcigu. Osnovan je ADAV (Opšta nemačka radnička asocijacija), organizacija koja je postala prototip svih kasnijih radničkih udruženja u čitavoj Evropi. Oni su odgovorili na Lasalov izazov.

Šta je želeo Lasal? On je imao konkretan program i, imajući u vidu istorijski kontekst, mora se priznati da je njegova vizija bila prilično realistična:

1. Ujediniti se. Samo smo zajedno jaki, pojedinačno nećemo postići ništa. Moramo ujediniti naše snage, ideje i hrabrost.

2. Ujedinjujemo se u jednu partiju, a onda ćemo zajedničkim snagama osvojiti opšte pravo glasa, koje čoveku sleduje na osnovu njegove ljudskosti.

3. Kada se ovo postigne, radnici će činiti apsolutnu većinu u zemlji.

Većina Lasalovih savremenika očekivala je da će industrijalizacija trajati večno, kao što smo mi mislili za potrošačko društvo do 2007. Tako će se dostići faza u kojoj se društvo deli na dva dela: na radnike i one koji ih nadziru i eksploatišu. Tako se, imajući u vidu opšte pravo glasa, činilo očiglednim da će radnici zadobiti vlast u državi.

Ali šta se radi pomoću vlasti? Država bi morala da natera banke da subvencionišu proizvodne zadruge. Umesto da fabrike budu u posedu jednog čoveka, svaki radnik bi bio suvlasnik fabrike-zadruge proizvođača. Ovo je trebalo da bude alternativa industrijskom društvu u nastajanju. Industrija – da; naučni progres – da; modernizacija – da, ali ne na način kako diktira kapital lišen političke kontrole.

Ove postulate treba osavremeniti, ali što se tiče samog cilja, Lasalova vizija je vizija pravednog društva u kojem ljudi žive zajedno, u slozi i saradnji, umesto u nadmetanju i podozrivosti. Ovo je i danas cilj, kao što je bio pre 150 godina.

Obeležavamo godišnjicu ovog događaja, i obično se o junacima godišnjica drži lepo slovo. U komemorativnim govorima zaboravljamo da su ti ljudi u životu činili greške. Ali imajući u vidu stanje današnje socijaldemokratije, moramo se osvrnuti na nekoliko žalosnih činjenica.

Nemačka socijaldemokratija je decenijama munjevito rasla i nizala pobede. Do pre deset ili petnaest godina, osvajanje 35 procenata glasova bilo je uobičajeno. Danas SPD dobija oko 24-26 procenata, što predstavlja ozbiljan pad. Otkad je kancelar Šreder usvojio Agendu 2010, SPD je izgubio oko trećinu članova – katastrofalan odliv u stranačkoj istoriji. SPD je u velikim problemima. To se mora otvoreno priznati. Ovogodišnji jubilej nije trenutak za slavlje. Naprotiv, to je prilika da shvatimo koliko veliki napor predstoji na putu do trijumfa.

Šta su razlozi ovog istorijskog odliva? Zašto je socijaldemokratija u krizi, zašto se u anketama sve manje i manje ljudi pozicionira levo od centra?

Divni portugalski pisac Žoze Saramago dao je svoje okrutno, čak brutalno mišljenje: „Socijaldemokratski pokret je nekad predstavljao neke od najvećih nada čovečanstva, ali je vremenom prestao da igra ovu ulogu. Pokret je prodat levici.“ Levičarski program poručuje desničarskom: „Šta god vi radite, mi to radimo bolje.“ Umesto da pripreme program za budućnost, socijalisti pokušavaju da dokažu kako umeju sve što i desnica. Istaknuti belgijski politikolog Žan-Mišel De Vel napisao je da je veliki slom kapitalističko-potrošačko-bankarske ekonomije 2007, umesto da podigne levicu, otkrio njene inherentne slabosti.

Ako pogledate današnju situaciju SPD-a, primetićete dva različita stava koja je teško pomiriti. S jedne strane, postoji pokušaj da se zadovolje oni koji plaćaju račun krize, dok s druge strane postoji potpuna potvrda ekonomskog modela koji se realizuje u Nemačkoj. Da citiramo Antonija Gramšija – desnica je dobila kulturni rat protiv levice.

Oko čega se ratovalo? Prema Gramšiju, društvena situacija i čovekovo društveno stanje ne zavise od pregovaranja na vrhu ili od političkih poteza, nego isključivo od filozofije. Ali ne filozofije u smislu akademskih seminara, nego filozofije koja se naziva ideologijom ili, u novije vreme, imaginarnim: termin je prvi iskoristio Delez, a kasnije Kastorijadis, a sada ga često upotrebljava Čarls Tejlor.

Imaginarno je drugim rečima ono kako zamišljamo svetski poredak, kakvi su uslovi za naše delovanje i za kakve se vrednosti vredi boriti ili, ako treba, žrtvovati.

Buržoasko imaginarno je trijumfovalo. Sada ću izložiti njegove najočitije oblike. Panacea za sve društvene boljke je uvećanje BDP-a – nema drugog načina za popravljanje života čovečanstva. Ali iza ove pretpostavke leži skriveni, prećutni uslov – proizvodnja industrijskih dobara koja se uvećava beskonačno. Može se proizvoditi sve više i više robe.

Druga pretpostavka je da se ljudska sreća sastoji od odlazaka u prodavnicu – svi putevi ka sreći vode kroz kupovinu – drugim rečima, uvećanje potrošnje. U osnovi ovakvog razmišljanja krije se uverenje da se potrošnja može uvećavati ad infinitum i da možemo da zaboravimo druge proste, primitivne, predindustrijske metode dostizanja sreće. A takvih metoda je bilo.

Potraga za srećom je zabeležena u rezultatima našeg prirodnog i kulturnog razvitka, i važi za sve pripadnike ljudskog roda. Možda ćemo zaboraviti načine koji su primenjivani u prošlosti, čak i pre 1.000 godina, kao što je zadovoljstvo dobro obavljenim poslom, „instinkt radinosti“, kako ga je opisao Torsten Veblen, zadovoljstvo zbog rada sa drugima, zbog prijatnih suseda, zbog partnerstva, zbog zajedničkog probijanja kroz život. Sve to ćemo gurnuti u stranu. Prodavnice nam pružaju svo potrebno zadovoljstvo.

Treća pretpostavka buržoaskog imaginarnog je nešto što se naziva meritokratijom. Iako su ljudi oduvek bili i uvek će biti nejednaki, nejednakost sama po sebi nije zlo. To je sredstvo kojim se može uvećati prosperitet. Međutim, „ljudi se bogate poštenjem i radom“. Ako se dovoljno trudite i vredno radite, biće i za vas mesta na vrhu. Siromaštvo i propadanje su kazne koje ne nameće sudbina, nego lenjost i nehat.

Sva ova tri elementa buržoaskog imaginarnog, drugim rečima ideologija buržoaskog „zdravog razuma“ – danas je takođe u krizi. Problemi ne pogađaju samo socijaldemokratiju, nego i buržoasko imaginarno.

Danas znamo da je beskonačno uvećanje proizvodnje nemoguće i da Zemlja – naš zajednički dom – to ne može podneti. Znamo da dobro treba da razmislimo šta nam je činiti kako bi naši unuci mogli da prežive na Zemlji. Ovaj drugi problem je pod znakom pitanja, prvenstveno jer po sadašnjem tempu potrošnje već koristimo 150 procenata planete – 50 posto više nego što planeta može da nam pruži a da sebe ne uništi.

Treća stavka je trenutno najtragičnija u smislu patnje koju izaziva. Paradoksalno, današnji mladi, od 16 do 25 godina, predstavljaju najobrazovaniju generaciju u istoriji, ali istovremeno i najnezaposleniju. To je velika nesreća. Milioni mladih ljudi koji ne znaju šta će sa sobom, osećaju se suvišnima i klize u nasilje. Ono je poslednjih godina u porastu.

Bejbi-bumerska generacija, X-Y generacija – sve ove posleratne generacije imale su jednu zajedničku odliku: smatrale su tačku do koje su ih roditelji doveli polaznom tačkom. „Odavde počinjemo, i stići ćemo mnogo dalje od mame i tate“. Današnja generacija je prva koja ne spava mirno, jer nije sigurna da može očuvati društveni status koji je nasledila. Ovo je potpuna promena raspoloženja, promena pravila našeg međugeneracijskog suživota.

Sa takvim se problemima danas susrećemo. Činjenica da je levica, socijaldemokratija, dopustila buržoaskoj ideologiji da pobedi u kulturnom ratu naročito je žalosna i ponižavajuća, između ostalog i zato što se to dogodilo u vreme kada ova ideologija zapada u sve goru krizu. A socijaldemokratija je nesposobna da iskoristi tu povoljnu okolnost.

Nesreća današnje socijaldemokratije je u tome što nema alternativne vizije, nema „utopije“. Kancelar Šreder se upisao u istoriju opaskom da ne postoji kapitalistička ili socijalistička ekonomija, nego samo dobra ili loša ekonomija. Kao da je predao borbu: „Predajem se, nemam šta da kažem. Svi smo u istom taboru – svi težimo dobroj ekonomiji“. Tu se nije razmišljalo o poruci ovog već polupropalog buržoaskog imaginarnog.

Pa kucnuo je čas da se zapitamo zašto se ovo desilo. Da ne pojednostavljujemo stvari, ovo nije pitanje izbora loših lidera ili loše partije. Ostavimo na trenutak po strani novinarska mudrovanja o korupciji, nepoštenju itd, koja svode moral politike na nivo morala političara. Zašto je politika ovakva kakva jeste? Zašto se situacija razvija u pravcu suprotnom logici?

Ovo možemo pripisati nizu događaja. Počeću od najočiglednijeg: pad Berlinskog zida. On nije samo oslobodio svet od pretnje totalitarizma i nuklearnog uništenja. Na kraju krajeva, Rusija danas ima isto onoliko bojevih glava koliko je imala i tada, pa se ipak niko ne prevrće u krevetu od straha da će izbiti rat. Nije istina da je strah izazivalo samo gomilanje bojevih glava. Bilo je tu još nečega – postojao je mit o alternativnom društvu. Vladalo je uverenje da je komunističko društvo rešilo probleme sa kojima se kapitalistički zapad bezuspešno borio. Postojao je strah da će se ljudi, ukoliko se nešto ne uradi na popravljanju socijalnog stanja u svetu kapitalističke demokratije, pobuniti u korist te alternative.

Na taj način je komunizam pokušavao da nametne agendu ostatku sveta: borbom protiv bede, poniženja i propadanja. Kompenzacija za ulogu radničke klase u procesu stvaranja vrednosti, pravo na obrazovanje za sve i zdravstvena zaštita.

Kapitalistički ostatak sveta preduzeo je takve korake uz pomoć socijaldemokratije, koja je grabila u ovom pravcu mnogo uspešnije od samog komunizma (ne kako bi prokrčila put komunizmu, nego upravo da bi ga preprečila). Život radnika se znatno popravio, opšti životni standard je porastao i radničke samoodbrambene organizacije su legalizovane, tako da je socijaldemokratija ispunila većinu postulata koje je komunizam propagirao u svojoj ideologiji, ali ih nikad nije sproveo u praksi. Kao što je precizno primetio italijanski politikolog Roberto Toskano: „Komunizam je bio odličan za sve, osim za one koji su imali tu nesreću da u njemu žive.“

Tako je pad Berlinskog zida imao dvostruke posledice. Kapitalizam se osetio slobodnim na sopstvenom terenu, i prvi put posle dugog vremena svet je počeo da živi bez alternative. Karl Jaspers je govorio da se boji nekog mogućeg ujedinjenja čovečanstva, ili neke globalne vlade, jer ne bi imao kuda da pobegne. I upravo to se dogodilo. Pre ili kasnije, svi su morali da krenu istim putem.

Tokom trideset godina nakon Drugog svetskog rata, obim društvene nejednakosti počeo je da se sužava, i ljudi su bili sigurni da je tendencija njegovog rasta stavljena pod kontrolu. Međutim posle pada Berlinskog zida, ova nejednakost je ponovo počela da raste. Od 2007. godine, 93 procenta dodate vrednosti proizvedene u SAD prigrabio je 1 procenat Amerikanaca; ostalih 99 posto su morali da se zadovolje sa preostalih 7 procenata dodate vrednosti. To su alarmantne brojke. One su bile nezamislive tokom „trideset slavnih“ posleratnih godina. Na delu je raspad naše egzistencijalne situacije. S jedne strane, postoje sile lišene političke kontrole, dok s druge strane imamo političare koji pate od hroničnog nedostatka moći.

Moć je mogućnost da nešto učiniš. Politika je mogućnost da odrediš kako to izvesti. Brak moći i politike se raspao. Živimo u periodu njihovog razvoda. Ovo je ozbiljan problem za socijaldemokratiju, jer je još od Lasalovog vremena očigledan odgovor na pitanje ko rešava socijalne probleme: država, budući da ona ima moć i politička sredstva da tu moć valjano upotrebi. Politika može mnogo da obeća, što i čini, jer premijeri i kancelari moraju da pobede na izborima. Ali ona ne može da ispuni obećanja. Ne toliko zbog loših namera ili prevrtljivosti, koliko zbog razdvajanja moći od politike.

Još jedan razlog današnjih nedaća socijaldemokratije – o tome ne treba imati iluzija – jeste opadanje radničke klase koja je bila politička baza socijaldemokratije. Danas radnička klasa prolazi kroz isti onaj proces kroz koji je prošlo seljaštvo u 19. veku. Seljaci su u 19. vek ušli kao 90 procenata stanovništva. Vek su završili kao 10 procenata stanovništva.

Broj radnika u Evropi već pada ispod 20 posto. Velikih industrijskih fabrika u kojima je rođena solidarnost više nema. A ovo su bile velike, efikasne škole društvene solidarnosti, sabirni centri za solidarni marš ka zajednički ustanovljenim ciljevima. Trenutno se proletarijat raspada u nešto što bi se na francuskom moglo nazvati précarité – neizvesnost, osećaj da nam je tlo pod nogama nestabilno, da stojimo na živom pesku, hroničnu nesigurnost. Osećaj prekarnosti zahvata sve veći deo srednje klase. Ali razlika je u tome što su oni, sabijeni u fabrikama, pod istim krovom i u istoj situaciji (uz merenje vremena i pokreta po receptu Frederika Tejlora, ili na fabričkoj traci Henrija Forda, uz koju svi stoje u istom redu) predstavljali drugačiju – fabričku – školu solidarnosti.

Danas se nalazimo u potpuno drugoj situaciji, gde svako kidiše na onog drugog. Živimo u školama – fabrikama – uzajamnog nepoverenja i konkurencije. Prema novoj menadžerskoj filozofiji, svaki zaposleni ima obavezu da svom nadređenom dokaže, prilikom narednog kruga racionalizacije, da on nije taj koga treba otpustiti nego da je to njegov sused. Za razliku od proletarijata, ljudi u prekarnom sistemu ne teže solidarnosti, osim onoj vrsti solidarnosti koju ja zovem „eksplozivnom“ ili „slavljeničkom“ – solidarnosti koja ne podstiče udruživanje, nego samo služi sinhronizaciji vikanja. Kako od vikanja stići do transformacija uslova društvenog života, još uvek je nejasno.

Po mom mišljenju, ovo su glavni, ali ne i svi uzroci nevolja koje su snašle ovih 70 partija okupljenih u slavu Ferdinanda Lasala. Da citiramo Gramšija, ništa iz ovoga ne proističe osim potrebe za novom kulturnom borbom. Za zamenu starog, istrošenog i nerealnog imaginarnog nečim drugim. Taj posao će trajati mnogo godina.

Želeo bih da završim jednim priznanjem. Ponekad se osećam onako kako su se verovatno osećali rani socijalisti 19. veka. Oni su bili beznačajna manjina, na marginama političkog života. Pobeda na izborima nije bila realna mogućnost, pa čak ni učešće na izborima. Najhrabriji među njima, kakav je bio Lasal, odlučili su se počnu odozdo, pa su zasukali rukave i energično se bacili na posao. Nisu očekivali da će im rešenje društvenih problema pasti s neba. Pripremili su se za dugu, napornu polemiku sa ustaljenim načinom razmišljanja. Ne kažem da ponovo treba da krenemo od iste tačke, samo ističem sličnost između situacije u kojoj se Ferdinand Lasal borio sa etabliranim mišljenjem svog doba i naše današnje situacije. Ne slažem se sa optimistima koji tvrde da živimo u najboljem mogućem svetu, niti sa pesimistima koji se boje da su optimisti možda u pravu. Svrstavam se uz treću kategoriju ljudi danas – ljudi od nade, koji veruju da svet može biti pristojniji nego što je sada.

Poput naših predaka pre skoro dvesta godina, mi smo danas žirevi iz kojih će možda izrasti golemi hrastovi. Nijedna većina nije nastala drugačije osim iz manjine, manjine koja je često izazivala smeh ili porugu. Srećom po nas i po ostatak ljudskog roda, ako smo i žirevi, makar smo obdareni sposobnošću da mislimo i biramo.

Zadatak koji nas čeka ne može se obaviti do narednih izbora. Izgradnja pristojnijeg sveta nije šolja instant kafe. Na rezultate se mora čekati. Ovde nema ničeg za brzu pripremu. S druge strane, niko ne može garantovati uspeh unapred. Uspeh će se razlučiti od neuspeha prisustvom ili odsustvom dugoročne perspektive, praćene odgovarajućom merom strpljenja i odlučnosti, kao i dugovečne, ili čak besmrtne, nade.
Zygmunt Bauman, Social Europe Journal, oktobar 2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 17.10.2013.

http://pescanik.net/2013/10/socijaldemokratija-i-nada/

 

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Samo smo zajedno jaki

by admin time to read: 11 min
0