Savršena podvojenost [Tema: Bernhard]

| July 1, 2019 | 0 Comments

„Mrzim knjige i spise u kojima se postupa biografsko-hronološki, to mi se čini kao metod od najgoreg neukusa i, u isto vreme, kao duhovno najnepogodniji metod.“ Bez obzira na ove reči pripovedača romana Beton, povratak na služenje biografskim modelom je s jedne strane neizbežan kada je reč o opusu Tomasa Bernharda. Verovatno je, čak, među opusima najvećih svetskih savremenih pisaca, njegov jedan od onih koji su najviše uslovljeni (auto)biografskim.

Uostalom, Bernhardovi romani Postanak, Podrum, Izdisanje, Studen i Dete čine autorizovanu biografiju. I u većini ostalih romana, literarni model je udomio okosne tačke Bernhardovog života i karijere – to je barem konsenzus bernhardologije.

Vezano za ovog autora, i u dnevnom javnom diskursu na razne načine su mešane umetničke i životne činjenice. Kao što je mnoge javne gestove koji nisu tešnje vezani za umetnost on pretvorio u svojevrsne performanse, tako su njega neki kritičari i političari, metodičnošću u zabludi da je posredi holandski pisac koji živi u Austriji, podsećali na okolnosti rođenja. Da bi ublažila reakciju suseda na njenu vanbračnu prinovu, Herta Bernhard se porodila u Holandiji (Herlem, 1931). Prilično (auto)biografski: Bernhardova proza najnedvosmislenije kritikuje upravo zaostalost i licemernost austrijske varoši a majka glavnog junaka najčešće ugađa sudu većine. Tako je čak i o pitanju najekstremnije ideologije: literarno vezivanje figure majke za nacizam (npr. unutar autorizovane biografije i u romanu Brisanje) iskustveno je dopunski motivisano odlukom Herte Bernhard da pošalje sina Tomasa u nacističke internate u Zalfeldu (1942) i Salcburgu (1944) koji posle rata preuzima Crkva; kritika klera i sklonosti Austrijanaca i Nemaca nacionalsocijalizmu sprovedena je u gotovo svim Bernhardovim delima.

U dva austrijska sela i u Beču, Bernhard provodi detinjstvo u kom su gotovo jedinu radost činili razgovori sa dedom po majci, piscem Johanesom Frojmbihlerom. Njegov duhovni uticaj na unuka je najdirektnije opisan u početnom i završnom romanu autobiografskog ciklusa, a njegova mračna ekspresionistička poezija i proza inspirišu prve Bernhardove objavljene priče i zbirke pesama. (Zanimljivo da se od pet svojih objavljenih pesničkih knjiga Bernhard nije odrekao samo jedne, Ave Vergil.) Posle rata i života po nacističkim i katoličkim internatima, Bernhard dobija upalu plućne maramice i TBC, kao posledice fizičkog rada po vlažnim skladištima (tema romana Podrum) ali i lekarskih pogrešaka. Od 1951. do i 1957. u Salcburgu i Beču studira teatar i glas i peva bariton na misama i u pozorištiina, sve dok mu pluća dopuštaju. Prestaće da peva, ali će muziku učiniti predmetom većine svojih dela. Na prozu će se, pak, direktno odraziti i njegova novinska karijera: pre svog prvog skandala, kad je, 1955, kao kritičar u jednom katoličkom nedeljniku dospeo pred sud, pisao je crne hronike u Demokratisches Volksblattu, glasilu Socijalističke partije i tim poslom obilazio i inostranstvo, uključujući i SFRJ. Crnohroničke crtice dobiće literarno ruho u knjizi Imitator glasova (u SiCG: „Ludilo“).

Krajem 50-ih Bernhard živi u selu Marija Sal, o trošku mecena na čiju je dobru volju uzvratio romanom Seča šume (1984) koji će pobuditi sudski proces, ali autor će poništiti optužnicu svojih bivših dobrotvora, praktično, javnom pretnjom da više neće objavljivati u Austriji. Njegovo novo trajno prebivalište takođe je selo, Olsdorf. I druge implikacije bolesti – napuštanje velegrada i muzičke karijere, jalovost čežnje za životom na Mediteranu… – postaju stalni motivi njegove proze. To važi i za same nedaće na plućima koja će, nakon TBC i raznih tumornih procesa na kraju udomiti i bolest morbus boeck.

Za prvi (Mraz, 1963) i treći roman (Poremećaj, 1967), Bernhard dobija pet nagrada: između ostalih Bihnerovu i tzv. malu Državnu nagradu, čija dodela se okončala skandalom opisanim u romanu Vitgenštajnov sinovac. Kao dramaturg, objavljuje skoro jednom godišnje, od pozorišnog prvenca Jedna drama za Borisa (1970) do komada posvećenog 50-godišnjici anšlusa, Trg heroja, koji ondašnji austrijski kancelar i negdašnji nacista Kurt Valdhajm naziva uvredom za naciju. Ovaj komad i, povodom njega, negativna kritika na svim nivoima, od tekstualnog do fizičkog, aktuelni su s kraja 1988, tek dva-tri meseca pre Bernhardove smrti. Dobrim delom i stoga, on utanačuje da se vest o njegovoj smrti objavi posle sahrane, upriličene, po vlastitoj volji, u najintimnijem krugu, i koncipira testament (i) kao zabranu da mu se dela ubuduće „igraju, štampaju ili čak recituju“ u Austriji. No, Bernhardovu poslednju odluku, poslednji tekst, naslednici prava na njegova dela nisu poštovali.

I dok bi za Bernhardove drame bilo lakše naći zajednički poetički imenitelj, u romanu se bernhardovština filtrira tek sredinom i krajem 70-ih (Korektura, Da), a potpunu zrelost poprima ranih 80-ih. kad nastaju Dete, Vitgenštajnov sinovac i Gubitnik. Neke zajedničke osobine ta tri romana: jezgrovitost, ukidanje (odnosno ekstremno redukovanje) pasusa, svođenje eksperimentalnih elemenata svojstvenih njegovoj ranoj prozi, dinamizovanje radnje i njenog uvođenja, porast direktnih iskaza.

Iako je i Beton izliven u scriptura-continua okvir; iako se i ovde, baš kao u remek-delu Gubitnik, tekst gradi uvidom u nemogućnost stvaranja određenog teksta, te mada i godinom izdanja (1982) i literarnom vrednošću, spada u one iz najzrelije Bernhardove faze, ovaj je roman u ponečemu bliži njegovim ranijim prozama. Jezik je sinkopniji, katkad usmeren ka eksperimentu, bliže jezičkom modelu kratkog romana Amras (1964), rečenica ume biti duga, ponekad nalik na one iz platonski ljubavnog romana Da (1978). Struktura dela je vrlo rastresita: prividna zbrka u nizanju rečenica posledica je gotovo eksperimentalistički dinamizovane i nepredvidive smene najrazličitijih motiva, zapravo Bernhardovih tematskih opsesija/autobiografema (ljubav prema muzici i Mediteranu, primoranost bolesnika da se leči i živi na selu, morbus boeck i traumatična iskustva s lekarima, podvojen odnos prema porodici, deda po majci kao retki svetao lik, opskurnost Beča i austrijskih varoši, licemerna crkvena infrastruktura i štetnost austrijske politike, mladalačko kolebanje izmedu katolicizma i socijalizma, šokantno sročen testament kao zamajac akcije i druge /auto/biografeme, sve sa autentičnošću većine likova, čak njihovih imena).

Svaka od ovih opsesija, od moguće teme, tako postaje jedan od segmenata poigravanja temom i jedan od generatora distance: proklamovani pripovedačev odnos prema njima gubi na direktnosti. Cinizmom i crnim humorom, težina vrednosnih sudova dodatno opada, dočim ih hiperbole samo prividno učvršćuju i potvrđuju a zapravo parodiraju. To je slučaj i sa repeticijama, koje, osim parodijske funkcije, tekstu pridaju i izvesnu magijsku notu unutar koje trenutni predmet diskursa dodatno gubi na značaju u korist atmosfere dela. Na svakom planu, pa i na onom, doslovnom, time je olakšano uvođenje vrednosnih sudara iskaza. Na primer, muzikolog Rudolf, glavni junak i pripovedač, prvo kaže za svoju sestru Elizabetu: „Ne znam kako sam uspeo da joj umaknem“, a posle tek nekoliko redova: „Nisam mogao da joj umaknem.“ Posredi je jednostavan primer koji je pak utoliko ilustrativniji za nepouzdanost i podvojenost pozicije pripovedača. Tako prividna krutost njegovih (kvazi)sudova (pa i spram onih pitanja koja, privatno, autora možda i iritiraju), svodi se na smešljivi apsurd.

Okolnost da usled prividne isključivosti pripovedača i, samim tim, varničavosti konteksta, nije lako prepoznati sve veću nepouzdanost iskaza, Bernhard koristi i da bi međuodnose likova ovog romana, ali i esejističke pasaže, učinio nepredvidljivijim i uzbudljivijim.

Protivteža – i balans – izrazitoj fragmentarnosti štiva nalazi se u scripturacontinua formi ali s druge strane i u naslovnom pojmu i njegovim brojnim izvedenicama. Naime, beton je metafora za metafikcionalni sloj dela – u vidu prepreke zaokruživanju određenog proznog motiva i prepreke mogućnosti pisanja, uopšte; ali i metafora koja zaokružuje nemogućnost čoveka da preuzme kontrolu nad svakidašnjim preprekama i, usled toga, nemogućnost da bude iole dosledan. Lik koji uspeva da u svoju korist preokrene neka od ograničenja diktiranih ustrojstvom društva i poreklom vrste, Elizabeta, naizgled čini antipod glavnom junaku, Rudolfu: krute prepreke koje osujećuju njenog brata ona lako probija; dok on pod profitom podrazumeva duhovnu dobit i lečenje tela, nju zanima jedino novčana dobit u koju svrhu koristi i vlastito telo. Uprkos naizgled crno-beloj postavci, pokazuje se da brat nije potpuna žrtva posvemašnje tvrdokornosti, i da zbog nje i sestra ispašta više nego što isprva deluje, te da njena krutost i hladnoća, u značajnoj meri, pogoduju njegovom lečenju. Čak i tako pragmatičan lik poput Elizabete, manje je ili više ukopan u svojoj ličnoj betonskoj tamnici.

Na kraju, reč beton ima bitnu funkciju i na doslovnom planu romana, gde je najupečatljivije vezana za neočekivanu tragediju na završnim stranicama. Ali, to što se jedan mladi muškarac smrskao padom na betonski pod i što je sahranjen u betonskom grobu, ne znači da doslovni plan u ovom delu romana odnosi prevagu: umnožavanjem izvedenica pojma beton tokom izrazito dirljive završnice, snaži i na najlepši mogući način se ucelinjuje magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladog bračnog para pokazuje se zapravo kao posledica njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu u svoje ruke i otmu se od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija slikovitije prikazuje životnu nemogućnost, dočim je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanja najpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača, njegovu nemogućnost da napiše rad o Mendelsonu. Tako celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja, upotpunjen je uspeh Tomasa Bernharda da i u ovom romanu, jednom od njegovih najboljih, ono što je svakidašnje – uključujući i: (auto)biografsko – pretoči u literarni mode u isto vreme prožet jakim arhetipskim slojevima, ali i obeležen sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca. Tako šta je, u savremenoj prozi, pride na malom prostoru, možda i najteže postići.

Igor Marojević

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Savršena podvojenost [Tema: Bernhard]

by admin time to read: 7 min
0