U “divljoj akciji” Gestapoa na ulicama jevrejskog geta u okupiranom poljskom gradiću Drohobiču (današnja Ukrajina), 19. novembra 1942, ubijen je Bruno Šulc, gimnazijski nastavnik crtanja, pisac i slikar – jedna od najautentičnijih umetničkih figura koje je Srednja Evropa dala u 20. veku. Sa svega dve zbirke priča (“Prodavnice cimetove boje” i “Sanatorijum pod klepsidrom”), Šulc je stvorio jedinstven i zaokružen književni univerzum; za dotadašnju povest proze bila je to u svakom pogledu terra incognita (kao i Kafkine priče, nastale dve decenije ranije).
Zahvaljujući nesvakidašnjoj metaforičnosti, gotovo svaka rečenica autora “Traktata o manekenima” i “Republike snova” poseduje zgusnutost i zasićenost poetske slike – pa čak ni u toj, stilskoj komponenti, ne može se iscrpsti sva originalnost Šulcove proze. Ona izvire iz središnje teme “Prodavnica cimetove boje”, reminiscencije detinjstva. Ali ne detinjstva kao neke lične piščeve svojine, nego kao univerzalnog dobra koje osvešćuje potencijale deteta u svakome od nas. Čitajući Šulca, upadamo u taj infantilni svet kao u neki lavirint, ispunjen kriptama, tajnim pretincima i duplim dnom, u kojima slobodno buja fantazija, neshvatljiva i neprihvatljiva za svet odraslih.
Sve što je plod detinje uobrazilje, doživljaj sveta lišen kauzalnih i racionalnih okvira, sve što je paralogičko poricanje pojavne realnosti – sve to izrasta u šulcovskom svetu do džinovskih razmera. U njemu, kao šesti prst na ruci, izrasta trinaesti mesec u godini, lažan i nestvaran, “mesec grbonja” u kojem i glasovi drugačije odjekuju pod novim nebesima; niču novi kvartovi, neslućeni krajevi grada (poput sumnjive Krokodilske ulice), u kojima je sama realnost varljiva i dvosmislena. U povlašćenom prostoru detinjstva, Bruno Šulc zapravo traga za apokrifnim poglavljima naših života, neznano i nesvesno umetnutim među periode kanonizovane od strane razumskog dela ličnosti. Stoga je, među istraživačima Šulca, taj pripovedni prostor najpreciznije određen upravo njegovom sintagmom: kao regioni velike jeresi.
U regionima velike jeresi razvija autor drugu, paralelnu demijurgiju koja je u opoziciji prema realnosti i njenom Tvorcu. Ti su predeli naseljeni jurodivim, poluživotinjskim-polubožanskim likovima – a predvodi ih lik pripovedačevog oca, raspet između osluškivanja znakova transcendentnog i žučnih prepirki sa Bogom, kao i poistovećenja sa ptičjom vrstom i konačne (nesumnjivo kafkijanske) metamorfoze u morskog raka. A u priči “Sanatorijum pod klepsidrom”, u kojoj su verovatno i neke od najuzbudljivijih stranica svetske fantastike, pisac evocira put mitskog junaka u podzemni svet (i Orfejev odlazak u Had, i Odisejev u carstvo senki, možda i Kastorpov boravak u Sanatorijumu Berghof u “Čarobnom bregu”), ali i taj je dodir sa onostranim sasvim šulcovski obojen, pomeren i detronizovan, oslobođen sužanjstva književnim kanonima.
Zajedno sa još dvojicom genija iracionalnosti, Stanislavom Vitkjevičem i Vitoldom Gombrovičem, Bruno Šulc predstavlja sam vrh poljskog međuratnog modernizma. (Kako bizarne i nepredvidive behu sudbine sve trojice, poput sižea njihovih priča i drama!) Sećajući se druženja sa Šulcom, Gombrovič ističe i dve osnovne zamerke njegovoj prozi. Prva je ta da je Šulc isuviše pesnik, da njegova proza, prezasićena metaforama stvara utisak greške, da ga je trebalo vratiti u stih koji je njegov prirodni ambijent. Druga se tiče širine neophodne za prozu: prema Gombroviču, Šulc se zatvarao u svojoj poetskoj formi uske problematike, kao u nekoj tvrđavi ili u zatvoru. Bez sumnje oštroumna, ova zapažanja kao da previđaju da se unikatnost šulcovskog modela sveta sastoji upravo u njegovoj nesavršenosti i lapidarnosti; u regione velike jeresi nemoguće je ući sa romanesknim, totalizujućim poimanjem života.
Zaboravljeni mitotvorac i zagovornik “mitizacije stvarnosti”, Šulc je ponovo otkriven par decenija nakon Drugog svetskog rata, da bi i sam postao mitska ličnost Srednje Evrope, junak nekolicine romana i predstava (“povodom Bruna” pišu Aleksandar Hemon, ali i David Grosman i mnogi drugi). Samo u srpskoj prozi, Šulcovim virusom fantazije inficiran je čitav red plemenitih zanesenjaka, od Danila Kiša do Jovice Aćina. Za pojavu Šulca u našoj kulturi zaslužan je pre svih dr Stojan Subotin, koji je prvi, još početkom 60-ih godina 20. veka, učinio divovski poduhvat prevođenja “Prodavnica cimetove boje” na srpski jezik; potom Biserka Rajčić, Aleksandar Šaranac, kao i Branislava Stojanović, priređivač tematskog broja časopisa “Gradac”, posvećenog Šulcovom životu i delu.
U jednom pismu Šulc kaže kako mu na srcu leži umetnost koja je regresija, povratak u detinjstvo; upravo ona treba da ostvari punoću i beskraj te “genijalne epohe”, “mesijanskih vremena koja su nam kroz sve mitologije obećana i zaveštana”. Njegovu krilaticu sazreti za detinjstvo možemo shvatiti i kao uslov istinske umetnosti, graničnik od kojeg njena teritorija tek počinje.
http://www.politika.co.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/t48698.lt.html
