Sioran o melanholiji (1) [Tema: Sioran]

| September 26, 2014 | 0 Comments

melancoly_3

Svako duševno stanje teži da se prilagodi odgovarajućoj spoljašnosti ili da tu spoljašnost pretvori u viziju primerenu svojoj prirodi. Jer, postoji prisno slaganje između svih uzvišenih i dubokih stanja, između subjektivne i objektivne ravni. Bilo bi apsurdno zamisliti kipući entuzijazam u plitkoj i zatvorenoj sredini, ako bi se to, ipak, desilo, onda bi se moglo svesti na prekomerno obilje, koje bi subjektivisalo čitavu okolinu. Čovekove oči vide u spoljnjem svetu ono što ga u dubini uzburkava. Spoljašnji okvir je ponajviše proizvod subjektivne projekcije, u nedostatku koje duševna stanja i žestoka iskustva ne mogu potpuno da važe. Ushićenje nikada nije samo unutrašnje trošenje, ono, štaviše, prenosi unutrašnju opijenost svetlom u spoljni svet. Dovoljno je posmatrati lice ushićenog da bi primetili sve što njegova duševna napetost uočava i sniva. Intencionalnost unutrašnjih stanja objašnjava kako harmoniju između različitih ravni, tako i potrebu kojom se međusobno uslovljavaju, jer ukazuje na nemogućnost ovih stanja da ostanu nepomućena.

Zašto melanholija zahteva beskrajni spoljašnji svet? Jer se u njoj nalaze rastegnutost i praznina koje ne poznaju granice. Prekoračenje granica može imati pozitivne i negativne posledice. Bujnost, oduševljenje, bes, stanja su koja preplavljuju, čija žestina ruši svako ograničenje i koja premašuju normalnu ravnotežu. To je pozitivan životni polet, koji potiče iz preobilja vitalnosti i organskog prelivanja. U pozitivnim stanjima život prevazilazi svoja normalna određenja, ali ne da bi ih negirao, već da bi oslobodio nabujale rezerve, jer bi njihovim akumulisanjem zapretio žestoki izliv. Sva ekstremna stanja su derivati života, uz pomoć kojih se on štiti od sebe samog. U negativnim stanjima transcendencijama granica ima potpuno različiti smisao, jer ne proizilazi iz preobilja već iz bezgraničnog ponora; utoliko više što taj ponor kao da je ukorenjen u biću, šireći se malo-pomalo poput gangrene. To je proces smanjivanja, ne rasta: iz tog razloga on je povratak u Ništa, a ne napredovanje u postojanju.

Osećanje praznine i širenja prema ničemu, u kojem melanholija ne oskudeva, ima svoje dublje korene u umoru, koji je u osnovi svih negativnih stanja.
Premorenost razdvaja čoveka od sveta i stvari. Žestoki ritam života slabi, organski trzaji zajedno s unutrašnjom aktivnošću smanjuju svaku napetost koja diferencira život u svetu, utemeljuje ga kao imanentan momenat postojanja. Iscrpljenost je primarna organska determinanta saznanja, jer razvija preko potrebne uslove diferenciranja čoveka u svetu; uz njenu pomoć on dolazi do one perspektive koju mu svet suprotstavlja. Iscrpljenost te primorava da vegetiraš ispod nivoa života i od silovitih vitalnih napona dopušta samo nagoveštaje. Izvor melanholije je u onoj oblasti gde je život nesiguran i sumnjiv. Dakle, plodnost iscrpljenosti za saznanjs i njen sterilitet za život biva shvatljiv.

Ako se među obične i svakidašnje doživljaje ubraja naivna intimnost s obzirom na individualne aspekte postojanja, odvajanje od njih dovodi u melanholiji do nejasnog osećanja nasuprot svetu i do osećanja njegove maglovitosti. Unutrašnje saznanje i čudnovata vizija rastaču sve čvrste oblike ovog sveta, razbijaju njegove individualizovane i diferecirane oslonce da bi ga odenuli u nematerijalnu i univerzalnu prozirnost. Postepeno odvraćanje od svega individualnog i konkretnog uzdiže te do potpunog pregleda, koji utoliko više gubi od konkretne stvarnosti što se dalje prostire. Nezamislivo je bilo koje melanholično stanje bez pomenutog uzdizanja, bez uzleta u visine, bez nadvisivanja ovog sveta. Ali ne onog nadvisivanja što izrasta iz nadmenosti ili prezira, već iz trajne refleksije i difuznog mišljenja, poteklog od umora. U melanholiji čoveku rastu krila, ali ne da bi uživao u svetu, već da bi bio usamljen. Kakav smisao ima usamljenost u melanholiji? Nije li ona vezana za osećanje unutrašnje i spoljašnje beskonačnosti? Melanholični pogled je bezizražajan i ne pruža perspektivu neograničenosti. Unutrašnji beskraj i neodređenost, koji se ne smeju izjednačavati s plodnošću u ljubavi, traže širinu čiji je obim nepojmljiv. Melanholija predstavlja neodređeno stanje koje ne smera ništa određeno niti jasno. Obični doživljaji traže opipljive i čvrste oblike. Dodir sa životom nastaje u tom slučaju kroz individualno; to je tesan i siguran dodir.

Emil Sioran

Krik beznađa

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sioran o melanholiji (1) [Tema: Sioran]

by admin time to read: 3 min
0