Sioran o melanholiji (2) [Tema: Sioran]

| November 1, 2014 | 0 Comments

_melencolia-i-by-albrecht-durer-

Izdvajanje iz postojanja kao konkretnog i kvalitetnog stanja i predanost bezgraničnome uzdižu čoveka iznad njegovog prirodnog poretka. Perspektiva bezgraničnog čini ga usamljenim i napuštenim na svetu. Osećanje sopstvene konačnosti je utoliko jače što je izoštrenija svest o beskonačnosti sveta. Ako je ova svest u nekim stanjima deprimirana i izmučena, u melanholiji ona boli manje zbog sublimacije koja čini da usamljenost i izgubljenost manje tište, dajući im ponekad pohotljivu suštinu.

Nesklad između beskonačnosti sveta i čovekove konačnosti je ozbiljan razlog za očajavanje; ako se on, međutim, posmatra iz natprirodne perspektive, kakva se javlja u melanholičnim stanjima, prestaje da bude mučan, i svet će sinuti u jezivoj i nezdravoj lepoti. Duboki smisao usamljenosti teži bolnom uzdizanju čoveka iz života i uzbuđenju u osami pri razmišljanju o smrti. Živeti usamljeno znači od života ništa više ne tražiti i ne očekivati. Jedino iznenađenje usamljenosti je smrt. Veliki usamljenici se nikada nisu povlačili da bi se pripremili za život, već da bi, produhovljeni i rezignirani, podneli razrešenje svog života. Iz pustoši ili pećine ne može se primiti nikakva poruka za život. Zar život ne proklinje sve religije što su dogmizale iz pustinje? I zar prosvetljenja i preobraženja uzvišenih usamljenika nisu pre prožeta apokaliptičnim očekivanjem kraja i vizijom propasti sveta nego okružena blistavim i trijumfalnim oreolom?

Usamljenost melanholika ima pliće značenje: ona katkad ima estetski karakter. Zar se ne govori o slatkoj, pohotnoj melanholiji? Ali, zar i melanholično držanje samo nije na osnovu svoje pasivnosti i perspektivnog razmatranja estetički obojeno?

Estetsko držanje prema životu obeleženo je spokojnom pasivnošću koja bez normi i kriterijuma služi svemu što je subjektivitetu od koristi. Svet se posmatra kao drama, a čovek kao gledalac, koji pasivno prisustvuje toku izvesnih aspekata. Spektakularni pogled na život istiskuje tragično i antinomije imanentne postojanju, koje te, ako ih jednom prepoznaš i osetiš, zanose u svetsku dramu kao vrtlog od kojeg zastaje dah. Spoznaja tragičnog pretpostavlja takvu napetost da se estetski doživljaj teško može naslutiti. U tragičnom je srdačno saučešće prema sadržaju našeg bića tako odlučujuće da svaki trenutak zavisi od sudbine, kod estetskog držanja naprotiv od utiska. Tragično ne uključuje kao osnovni elemenat mišljenje, koje ne izostaje ni kod jednog estetskog etanja. Estetsko u melanholiji manifestuje se kroz sklonost prema pasivnosti, maštanju i čulnom uživanju. To što se seta teško može potpuno izjednačiti s nekim estetskim stanjem potiče od njenih raznolikih asiekata. Zar se crna seta ne javlja dovoljno često? A šta pre svega znači slatka melanholija? Ko ne poznaje osećanje čudnovatog zadovoljstva tokom mnogih letnjih popodneva, kad smo predati čulima bez određenih misli, a naslućivanje jasne večnosti prožima dušu neobičnim spokojem? To je kao kad bi sve brige ovog sveta i sve duševne neizvesnosti zanemele pred dramom očaravajuće lepote, pred čijom primamljivošću bi svaki problem postao suvišan. S one strane svakog uzbuđenja, svake potištenosti i uzavrelosti, jedan mirni doživljaj upija celokupnu raskoš, obuzdavajući požudu. Mirnoća je bitno svojstvo melanholičnih stanja: to je odsustvo posebnih pokreta. I kajanje, koje spada u strukturu melanholije, objašnjava odsustvo naročitog  intenziteta kod nje. Čak i ako bi kajanje bilo stalno, nikada ne bi moglo biti dovoljno probojno da izazove jaki bol. Predočavanje izvesnih motiva ili zbivanja iz prošlosti, gomilanje nekih  nekorisnih elemenata u našoj afektivnosti, odnos između naglašenih osećanja i okoline u kojoj su nastali, ali koju su napustili, odrednice su suštine melanholije. Kajanje je izraz osećanja jednog beznadežnog procesa: prilaženje smrti kroz život. Kajem se zbog nečeg što je u meni umrlo i što je od mene odumrlo. Zamišljam samo avet mnogih stvarnosti i mnogih prošlih iskustava. Ali to je dovoljno da nam pokaes koliko je toga u nama odumrlo. Kajanje otkriva demonsko značenje vremena, koje, dok u nama podstiče rast, podmuklo utire put raspadanju.

Kajanje izaziva kod čoveka melanholično raspoloženje, ne kočeći ga niti osujećujući njegove težnje i nastojanja, jer u njima deluje samo svest o nepopravljivom u odnosu na prošlost, dok budućnost ostaje donekle otvorena. Melanholija nije stanje koncentrisane, neprodorne ozbiljnosti, koje se razvija iz nekog organskog oboljenja, jer se u njoj ne oseća ništa od onog zastrašujućeg osećanja nepopravljivog u odnosu na čitav tok postojanja, koje ne izostaje u nekim slučajevima dubokog jada. I ona crna seta je pre prolazno raspoloženje nego prirođena sklonost. Čak i u krajnjem slučaju ona se na osnovu svog snevnog karaktera može izjednačiti s nekom bolešću sa svim njenim dejstvima. Formalno gledano ista je suština kako slatke i pohotne, tako i crne sete: unutrašnja praznina, spoljašnja beskonačnost, nejasnoća osećanja, mašta, sublimacija – samo sa stanovišta osećajnog načina posmatranja razlika postaje jasna. Bilo bi zamislivo da multipolaritet melanholije zavisi više od strukture nego od suštine subjektivnosti. U tom slučaju bi melanholično stanje sa svojim difuznim sanjalačkim i nejasnim karakterom uzelo specifični oblik u svakoj osobi. Pošto to nije stanje dramatičnog intenziteta, ono varira i koleba se više od svih drugih. A pošto ima više poetske nego aktivne odlike, poseduje nešto od one neupadljive ljupkosti kakva se sreće kod žena, ali nikada u dubokoj i izjedajućoj žalosti.

Ta ljupkost sreće se i u pejzažima melanholičnog kolorita. Razvučena perspektiva holandskog ili renesansnog pejzažnog slikarstva sa večnostima svetlosti i senke, s dolinama čije krivudanje simboliše beskraj i svetlosnim zracima koji svetu daju nematerijalnost, sa čežnjama i jadikovkama ljudi, koji jedva da nagoveštavaju smešak iz mudrosti ili blagonaklonosti – čitava ta perspektiva iznosi na videlo melanholičnu i laku ljupkost. U jednom takvom okviru čovek kao da uzvikuje sa žaljenjem i rezignacnjom: “Šta hoćete, kad nema više!” Na kraju svake melanholije otvara se mogućnost utehe ili rezignacije. Njeni estetski elementi kriju u sebi klice buduće harmonije, kakve se u dubokom i organskom jadu nikad ne javljaju. Iz tog razloga fenomenologija tuge vodi ka nepopravljivom, a fenomenologija melanholije ka snu i ljupkosti.

Emil Sioran
Krik beznađa

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Sioran o melanholiji (2) [Tema: Sioran]

by admin time to read: 4 min
0