Anatomija Fenomena

Siromaštvo sprečava dobre duše da uspeju [Tema: Van Gog]

 

Kvem, 20. avgust 1880.

Malo sam poučavao neka Igoova dela ove poslednje zime, neka bude. Poslednji dan jednog osuđenika i jednu veoma lepu knjigu o Šekspiru. Bacio sam se na proučavanje tog pisca ima već dugo vremena, to je isto tako lepo kao Rembrant, – Sekspir je za Čarlsa Dikensa ili za V. Igoa ono što je Rejsdal za Dobinjija i Rembrant za Milea. Ono što ti kažeš u svom pismu o Barbizonu sasvim je tačno, a ja ću ti reći neke stvari koje će ti pokazati da i sam mislim na taj način. Nisam posetio Barbizon, ali ako ga i nisam posetio, prošle zime sam video Kurijer.

Išao sam peške uglavnom po Pa de Kaleu, ne pored Lamanša nego po okrugu ili provinciji.

Krenuo sam na to putovanje u nadi da ću tamo naći bilo kakav posao, prihvatio bih sve. No, sve u svemu, pomalo i protiv svoje volje, ne bih znao tačno kazati zašto. No, rekao sam sebi: treba da vidiš Kurijer. Imao sam samo 10 franaka u džepu, a pošto sam u početku putovao vozom, ubzo sam ostao bez novaca i pošto sam proveo na putu nedelju dana, s mukom sam vukao noge. Ipak sam video Kurijer i spoljašnjost ateljea gospodina Žila Bretona. Spoljašnjost tog ateljea malo me je razočarala, budući da je to potpuno nov atelje, i nedavno sagrađen od cigala, metodistički pravilan, negostoljubivog i hladnog i razdražujućeg izgleda. Da sam mogao da vidim njegovu unutrašnjost ne bih više mislio na spoljašnjost, u to sam uveren, čak sam u to i siguran, ali šta ćeš, unutrašnjost nisam mogao da vidim.

Jer se nisam usudio da se predstavim da bih ušao. Tražio sam drugde po Kurijeru neki trag Žila Bretona ili nekog drugog umetnika; sve što sam pronašao, bio je njegov portret kod jednog fotografa, a onda u jednoj staroj crkvi, u mračnom uglu, kopija Ticijanovog Spuštanja u grob koja mi se u tami učinila veoma lepa i majstorski naslikana. Je li bilo njegovo? ne znam, jer nisam mogao razaznati nikakav potpis.

Ali, od živog umetnika ni traga, samo sam našao jednu kafanu koju zovu Kafana lepih umetnosti, takode od negostoljubivih i hladnih i ubistvenih novih cigala, koja je bila ukrašena nekom vrstom fresaka ili zidnog slikarstva koje je predstavljalo prizore iz života slavnog viteza Don Kihota. Te freske, među nama rečeno, tada su mi izgledale prilično slaba uteha i manje-više osrednje. Ne znam čije su.

Ali sam ipak tada video polja u okolini Kurijera, stogove, smeđu zemlju ili laporac kafene boje, sa beličastim mrljama tamo gde probija lapor što je za nas, koji smo navikli na crnkastu zemlju, manje-više neobično.

A onda, francusko nebo mi se učinilo nekako finije i jasnije od zadimljenog i zamagljenog neba u Borinažu. Osim toga, tamo je bilo farmi i šupa koje su još sačuvale, Bogu slava i hvala zbog toga, svoja krovišta od slame obrasle mahovinom, zapazio sam takođe oblake gavranova proslavljene na Dobinjijevim i Mileovim slikama. A nisam ti prvo spomenuo kao što je priličilo, karakteristične figure raznih radnika: kopača, drvoseča, kočijaša što upravljaju svojim zapregama, i nekoliko silueta žena sa belim kapicama. Čak i ovde, u Kurijeru, još postoji jedan ugljenokop ili okno, gledao sam kako se dnevna vuča nastavlja sve do sumraka, ali nije bilo radnica u muškim odelima kao u Borinažu, već samo rudara umornog i jadnog izgleda, pocrnelih od ugljene prašine, obučenih u smešne rudarske dronjke, a jedan od njih u stari vojnički šinjel.

Premda je taj put bio za mene gotovo gnjavaža i premda sam se vratio iscrpljen od umora, otečenih nogu i u manje-više setnom raspoloženju, ne žalim zbog njega, jer sam video zanimljive stvari, a čovek se upravo kroz mukotrpna iskušenja same bede uči da gleda sasvim drugim očima. Zaradio sam koje parče hleba tu i tamo na putu, u zamenu za neke crteže koje sam imao u koferu. Ali kada sam dokrajčio svojih deset franaka, morao sam poslednjih noći logorovati u sred polja, jednom u nekim napuštenim kolima, sasvim belim od jutarnjeg inja, a koja su bila prilično loše konačište, jednom u nekoj hrpi snopova pruća, a jednom, što je bilo malo bolje, u nekom načetom plastu, gde sam uspeo da načinim sebi malo udubljenje, jedino sitna kiša nije baš povećala ovu udobnost.

A ipak sam, eto, u toj užasnoj bedi osetio da mi se vraća snaga i rekao sam sebi: bilo kako bilo, ja ću se opet uzdići, ponovo ću uzeti olovku koju sam odbacio u svojoj velikoj malodušnosti, i ponovo ću početi da crtam, i od tada se izgleda sve za mene promenilo, sada sam na putu, a moja olovka je postala nešto malo poslušnija, a rekao bih da me iz dana u dan sve više sluša. Suviše duga i suviše velika beda do te mere me je obeshrabrila da više nisam mogao ništa da radim.

Video sam tada, na tom izletu, i nešto drugo: selo tkača.

Rudari i tkači su opet donekle poseban narod u odnosu na druge radnike i zanatlije, i za njih osećam veliku simpatiju, a smatrao bih se srećnim kada bih jednog dana mogao da ih nacrtam tako da ti nikad ili gotovo nikad slikani ljudi izađu na svetio dana.

Čovek sa dna ponora, de profundis to je rudar, drugi sa sanjalačkim, zanesenjačkim, gotovo mesečarskim izgledom – to je tkač. Evo, skoro su već dve godine kako živim među njima i naučio sam da donekle prepoznajem njihov originalni karakter, barem karakter rudara, uglavnom. I sve više nalazim nešto dirljivo, čak i potresno, u tim jadnim i neuglednim radnicima, takoreći poslednjim i najprezrenijim od svih, koje obično vidimo, što je možda proizvod bujne, no veoma pogrešne i neopravdane mašte, kao bagru zločinaca i razbojnika. Zločinaca, pijanaca i razbojnika ovde ima kao i drugde, ali to nipošto nije tipično.

Ti si mi u svom pismu neodređeno govorio da dođem u Pariz ili u njegovu okolinu, pre ili kasnije,  kada to bude moguće i kada to budem želeo. Doista je moja velika i žarka želja da dođem ili u Pariz ili u Barbizon, ili negde drugde. Ali, kako to da ostvarim, kad ne zaradim ni groša, i premda naporno radim, trebaće još vremena dok ne dođem u situaciju da mogu misliti na takve stvari kao što je taj dolazak u Pariz. Jer, istinu govoreći, da bih mogao raditi kako treba, trebalo bi mi barem sto franaka mesečno, može se živeti i sa manje novca, ali tada se živi u nemaštini, čak prevelikoj.

Siromaštvo sprečava dobre duše da uspeju, to je stara Palicijeva izreka u kojoj ima istine i koja je potpuno tačna, ako se shvati njena istinska namera i značaj.

Ti mi još govoriš o Merisonu, to što o njemu kažeš veoma je tačno, prilično dobro poznajem njegove bakroreze. Ako hoćeš da vidiš nešto neobično, stavi jednu od tih istinitih i tako snažnih škrabotina pokraj neke grafike Viole-le-Dika ili bilo koga drugog ko se bavi arhitekturom. Tada ćeš videti Meriona u punom sjaju, zbog drugog bakroreza koji će poslužiti, izvini zbog poređenja, kao sredstvo koje će istaći njegovu vrednost ili kao kontrast. Dobro, šta ćeš tada zapaziti? Ovo. Čak i kad crta cigle, granit, železne šipke ili ogradu nekog mosta, Merion unosi nešto od ljudske duše, razdiran ne znam kakvim intimnim bolom u svom bakrorezu. Video sam crteže gotske arhitekture Viktora Igoa. No dobro, iako nemaju snažnu i majstorsku Marionovu izradu bilo je tu nešto od istog osećanja. Koje je to osećanje?

Ima neke srodnosti sa osećanjem koje je Albreht Direr izrazio u svojoj Melanholiji i koje danas imaju Zam Tiso i gospodin Maris (ma koliko se ova dvojica međusobno razlikovala). S pravom je neki ozbiljni kritičar rekao o Tisou: “To je nemirna duša”. No bilo kako bilo, ima nešto od ljudske duše u tome, i zato je to veliko, ogromno, beskrajno, i postavi pored toga Viole-le-Dika, to ti je kamen, a drugi, neka bude Merison, to ti je duh. Merison je mogao tako silno da voli, da sada, poput Dikensovog Sidnija Kartona, voli čak i kamenje sa nekih mesta.

Ali više je i bolje, uzvišenijim, dostojanstvenijim, i ako smem tako da kažem, evandeoskijim tonom, zastupljen i iznesen na videlo dragoceni biser, ljudska duša, kod Milea, Žila Bretona, Josefa Israelsa.

No, vratimo se još malo Merionu, čini mi se da je on u nekom dalekom srodstvu sa Jongkintom možda i sa Sejmor Hejdnom, jer su u nekim trenucima ova dva umetnika bila veoma snažna. Čekaj, možda ćeš još videti da sam i ja radnik, mada ne znam unapred šta ću moći da uradim, pa ipak se silno nadam da ću još napraviti neku škrabotinu na kojoj bi moglo biti nešto ljudsko. Ali, najpre treba crtati Barga i proći kroz druge više-manje trnovite stvari. Put je uzak, vrata su uska i malo je onih koji ih nadu.

 

ETE (APRIL 1881 – DECEMBAR 1881)

Ete, septembar 1881.

Dragi Teo,

Iako sam ti nedavno pisao, imam još nešto da ti kažem.

Došlo je naime do promene u mom crtežu, koliko u mom načinu rada toliko i u rezultatu. Nakon nekih stvari koje mi je Mov govorio, opet sam počeo da radim prema živom modelu. Na svoju sreću uspeo sam da ubedim razne osobe, između ostalih Pita Koufmana, radnika. Brižljiva studija, neprestano i ponavljano crtanje po Bargovim Vežbama za crtež ugljenom dalo mi je bolju koncepciju crtanja figura. Naučio sam da odmerim i vidim i tražim velike linije. Tako da će mi ono što mi je nekada izgledalo očajnički nemoguće, postati malo po malo moguće, hvala Bogu.

Pet puta sam nacrtao jednog seljaka s lopatom, “kopača lopatom”, u svim mogućim položajima, dva puta jednog sejača, dva puta jednu devojku s metlom.

Zatim, ženu sa belom kapicom koja ljušti krompire, i jednog pastira podbočenog na svoj štap, i na kraju jednog starog bolesnog seljaka kako sedi na stolici kraj ognjišta, sa glavom u rukama i laktovima na kolenima.

Svakako se neću na tome zaustaviti; kad jednom neka ovca pređe most, celo stado je sledi. Biće potrebno da bez prestanka crtam kopače, sejače, muškarce i žene; da ispitujem i proučavam sve što je sastavni deo života na selu. Kao što su toliki drugi činili i još uvek čine. Pred prirodom se ne osećam više nemoćan kao nekada.

Iz Haga sam doneo drvene Kontee (kao i olovke) i mnogo se njima služim u radu.

Počeo sam isto tako da radim kistom i višerom, sa malo sepije ili tuša, s vremena na vreme i sa malo boje. Sigurno je da crteži koje sam uradio u poslednje vreme, veoma malo nalikuju onome što sam do sada uradio. Dimenzija figura je gotovo kao dimenzija jedne Vežbe za crtež ugljenom.

Što se tiče pejzaža mislim da mi to ni na koji način neće naškoditi, baš naprotiv, biće mi korisno.

Septembar

Primio sam prošle nedelje od strica iz Prinsenhahea kutiju sa bojama, koja je dosta dobra, dobra u svakom slučaju za početak, (boje su Pajarove). Zbog toga sam jako zadovoljan. Smesta sam pokušao da napravim neku vrstu akvarela sa već navedenim motivom.

Priroda se u početku uvek opire crtaču, ali onaj koji zaista ozbiljno shvata svoj posao ne da se smesti, jer je taj otpor, naprotiv, podsticaj da se bolje pobedi, a priroda i iskren crtač u suštini se slažu.

No, priroda je doista “nedodirljiva”, ipak bi se trebalo s njom uhvatiti u koštac, i to odlučno. I nakon što smo se neko vreme borili i nosili sa prirodom, ona na kraju popušta i postaje pokorna, nije da sam ja već dospeo do toga, mada niko više od mene nije u to uveren, ali to počinje da ide.

Borba sa prirodom ima ponekad nešto od onoga što Šekspir naziva “Taming the shrew”1, tj. pobediti onu koja pruža otpor ustrajnošću, “milom ili silom”. U odnosu na mnoge stvari, ali naročito na crtež, ja smatram da “dobro pritegnuti više vredi nego olabaviti”.

Sve više i više osećam da je crtež figura dobra stvar koja je idirektno korisna za crtanje pejzaža.

Kada hoćemo da nacrtamo krošnjastu potkresanu vrbu, kao da je to živo biće, a ona to zaista jeste, sve što je okružuje dolazi relativno sasvim samo, pod uslovom da smo usredsredili svu svoju pažnju na dotično drvo i da se nismo zaustavili dok mu nismo udahnuli život.

Vinsent

Ostavite komentar:

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.