Sitnina

| January 8, 2018 | 0 Comments

Bio bih bo­lji od njih. Kad bih mo­gao. A mo­gao bih. Kad bih htio. A htio bih. Kad ne bi imao pa­met­ni­ja po­sla. Bi­li bi­smo bo­lji ne­go što je­smo. Sa­mo da ho­će­mo. A htje­li bi­smo kad bi­smo mo­gli. A ko zna da li mo­že­mo, jer ni­ka­da ni­je­smo ni pro­ba­li. A i kad bi­smo pro­ba­li i ko­jim slu­ča­jem uspje­li, to vi­še ne bi­smo bi­li mi. Bio bi to ne­ko dru­gi. Ne­ko bo­lji. Ne­ko do­sto­jan­stve­ni­ji. I na­še vri­je­me bi pro­šlo, a žao nam je da tek ta­ko pro­đe…
Na­ma se pro­sto ne ide odav­de. Pro­sto nam se ne iz­la­zi iz se­be. Pro­sto nam se ne da. Pro­sto uži­va­mo u naj­pro­sti­joj pro­sto­ti. Mo­žda bi­smo mo­gli i dru­ga­či­je. Ali, on­da pro­sto­ta ne bi bi­la pro­sta, a mi ne bi­smo bi­li pro­sta­ci ko­ji, da pro­sti­te, uži­va­ju u pro­sto­ti. Pro­sto­ta nam je ima­nje. Vri­jed­na te­ko­vi­na. Ga­ran­ci­ja tra­ja­nja. Ne­što što nam je ne­kim ču­dom da­to i če­ga će­mo se te­ško od­re­ći. I kad bi do­šlo sta­ni-pa­ni, kad bi ko­jim čud­nim slu­ča­jem do­šlo vri­je­me za od­ri­ca­nje od ču­da-vje­ro­vat­no bi­smo se pri­je od­re­kli ču­da, ne­go pro­sto­te. Vje­ro­vat­no. Jer ni­šta ni­je si­gur­no. Ni­ti se zna šta je si­gur­no. Jer si­gur­nost ni­je svoj­stve­na pro­sto­ti…
I kad bi­smo slu­čaj­no oti­šli odav­de, je­dva bi­smo če­ka­li da se ov­dje vra­ti­mo. Jer sa­mo smo ov­dje svo­ji na svo­me i sa­mo ov­dje, me­đu svo­ji­ma, pre­pu­šte­ni sop­stve­nim in­stink­ti­ma, mo­že­mo tvr­di­ti da od ovog mje­sta pod ne­bom go­re­ga mje­sta ne­ma. Ta­ko je to sa na­ma. Uvi­jek če­zne­mo za onim naj­go­rim u se­bi i uvi­jek se če­žnji­vo vra­ća­mo na mje­sto ra­do­snog zlo­či­na pre­ma se­bi. Pro­sto-na­pro­sto is­traj­no uži­va­mo u smi­ca­li­ca­ma i zam­ka­ma, u ru­pa­ma i ja­mi­ca­ma ko­je smo se­bi sla­do­stra­sno is­ko­pa­li još pri­je ro­đe­nja. Ko ne upad­ne u sop­stve­nu ru­pu, ko se ne stro­po­šta u sop­stve­nu ja­mi­cu, taj ni­je naš. A ko ni­je naš – taj se ni­je ni ro­dio. A ako se slu­čaj­no i pro­sto-na­pro­sto ro­dio, si­gur­no ni­je naš. Ili vje­ro­vat­no. Jer mi ne vo­li­mo si­gur­nost…
Sa­mo mi, ova­kvi ka­kvi je­smo, uži­va­mo u ma­lim stva­ri­ma. Sa­mo mi, ova­kvi ka­kvi je­smo, zna­mo da ži­vot či­ni sit­ni­na. Sa­mo smo mi, ova­kvi ka­kvim nas je ču­do da­lo, sprem­ni da za­u­vi­jek osta­ne­mo ma­li, jer sa­mo mi, ova­kvi ka­kvi smo, mi­sli­mo da ni­ko ko ni­je sit­ni­na ne mo­že uži­va­ti u ma­lim stva­ri­ma. A ako ne uži­va u ma­lim stva­ri­ma, sa­mo mi za­klju­ču­je­mo, ne mo­že uži­va­ti ni u ži­vo­tu. Da­kle, sit­ni­na ko­ja uži­va u si­ći, to smo vje­ro­vat­no sa­mo mi. Jer ni­šta ni­je si­gur­no. I ni­šta ni­je ve­li­ko. Sa­mo je vje­ro­vat­no. Sa­mo je ma­lo. Jer da je dru­ga­či­je, sve bi bi­lo dru­ga­či­je. I vi­še ne bi bi­lo nas. A šte­ta je da nas, tek ta­ko, ne­ma…
Ma­le stva­ri, pro­sto-na­pro­sto sit­ni­ce kao što su gor­dost i oho­lost, kao što je po­žu­di­ca i blud, kao što je po­hle­pi­ca i škr­tost, kao što su za­vist i pro­ždr­lji­vost, kao što je gnev i le­njost či­ne naš ma­le­ni ži­vot, vje­ro­vat­no, i ve­ćim ne­go što je­ste. Ta­ko se to na­ma či­ni, jer ni­šta, kao što smo odav­no pro­roč­ki pro­re­kli – ni­je si­gur­no. A i da ni­je ta­ko, za nas je­ste. Jer bez sit­ni­ca, ne­ma ni ži­vo­ta. Jer, ka­kav je to ži­vot, ako ga ne či­ne sit­ni­ce i ka­kve li su to sit­ni­ce ako ni­je­su ve­će od ži­vo­ta…
Na­še sit­ni­ce su mno­o­o­go krup­ni­je od ne­kih tu­đih sit­ni­ca. Na­ši gri­je­si su mno­o­o­o­o­go sla­đi od ne­kih bez­ve­znih i bez­gre­šnih tu­đih gre­ho­va. Za­to smo, vje­ro­vat­no, kad već ni­šta ni­je si­gur­no, ovo što je­smo. I za­to u na­šoj ma­le­noj ba­šti cvje­ta­ju na­še ve­e­e­e­li­ke sit­ni­ce. I za­to na­ši naj­ro­đe­ni­ji gri­je­si po­sta­ju na­ša naj­bo­lja ro­ba. Jer mi smo, vje­ro­vat­no, sprem­ni da, ova­kvi ka­kvi je­smo, unov­či­mo i sop­stve­ne gri­je­he i da ku­pi­mo naj­no­vi­je gri­je­he i naj­sit­ni­je sit­ni­ce jer pro­sto-na­pro­sto zna­mo da uži­va­mo u ma­lim stva­ri­ma i da se ra­du­je­mo ma­lim ži­vo­ti­ma iako nam se po­ne­kad uči­ni da smo još uvi­jek ve­li­ki i ne­za­do­volj­ni. Ili nam se to sa­mo pri­sni­lo. I po­škro­pi­lo nas ko­šmar­nim zno­jem pra­dav­ne ve­li­či­ne. Jer ni­šta ni­je si­gur­no…
A da bi se do kra­ja i bez ostat­ka uži­va­lo u sit­ni­ca­ma, on­da sve mo­ra bi­ti sit­ni­na. Ku­sur. Sve što nam je, i ako nam je, bi­lo krup­no mo­ra po­sta­ti sit­no. Jer bez ra­sit­nja­va­nja ne­ma uži­va­nja u sit­ni­ca­ma, a bez uži­va­nja u sit­ni­ca­ma, kao što je dav­no pro­rek­nu­to – ne­ma ni uži­va­nja u ži­vo­tu. Ko ne­ma si­ću u sr­cu, taj ni­je spre­man za uži­va­nje. Naš auto­mat slat­kog ži­vo­ta pri­ma sa­mo si­ću…
Za­to nam je valj­da, jer ni­šta ni­je si­gur­no, obraz po­stao cr­ni obra­ščić, ri­ječ – obo­ga­lje­na rječ­ca, je­zik – otrov­ni je­zi­čak, slo­vo – po­sra­mlje­no slov­ce, dr­ža­va – jed­no­sjed dr­ža­vi­ca, a čo­vjek, kao mje­ra svih stva­ri, čo­vje­ču­ljak ko­ji sve i kad bi htio ne mo­že da uži­va čak ni u sit­ni­ca­ma. I sit­ni­ca je pre­ve­li­ka za nje­go­vu mje­ru…
Bar nam se ta­ko či­ni. U ovim slat­kim pra­zno­va­nji­ma. Ma­da ni­šta ni­je si­gur­no. Pa ni to da ži­vot či­ne ma­le stva­ri. I da čo­vje­ču­ljak ni­je vr­sta čo­vje­ka.

Tags: ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Sitnina

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0